Пише: Бојан Муњин
„Сви ратови су ужасни. Али братоубилачки рат који смо ми проживели у бившој Југославији је нешто најгоре што се може догодити. Пријатељи који пуцају једни на друге, сломљене породице“, говорио је легендарни Синиша Михајловић, чија је лопта с ефеом летјела преко 160 километара на сат због чега је за голмане била готово необрањива.
Постоје фудбалери који освајају трофеје, а постоје и они који освајају срца, израстајући у симболе читавих епоха. Синиша Михајловић (1969 – 2022) био је и једно и друго. Легенда југославенског, српског и талијанског ногомета, Синиша је био младић из мирне славонске равнице, који се од слабашног момка претворио у фудбалера вулканског темперамента и разорног шута.
Одрастао је у Борову насељу, радничком предграђу Вуковара, које је током седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека нудило специфичан спој социјалне сигурности, строгог одгоја и уличног брушења карактера вуковарских младића. Борово насеље је тада функционирало као град у граду, изграђен око моћног комбината гуме и обуће „Борово“, с невјеројатних двадесет и двије хиљаде запослених. Породица Михајловић је живјела у једној од тих радничких кућа с двориштем, у четврти „колонија“. Биле су то тзв. Бата-куће које је за потребе комбината још тридесетих година прошлог вијека изградио чешки индустријалац и власник тадашње творнице гума и обуће „Бата“, Јан Бата.
Синишин отац Богдан (Богољуб) био је возач камиона, а мајка Викторија радница у фабрици. Породица је живјела скромно и Синиша је често истицао да су му родитељи омогућили све што му је било потребно, али да је било и дана када су он и брат Дражен морали да дијеле једну банану и да ломе чоколаду на пола. Синишин отац је био Србин, а мајка Хрватица, која је Синиши читаво дјетињство говорила да су сви они Југославени. Тако је било док је и Југославије било, а када је 1991. почео рат на подручју Хрватске, Синишин најбољи пријатељ дошао је с неким војницима у хрватским униформама и спалио му родну кућу. Десет година касније тај пријатељ је срео Синишу у Загребу, пред ногометну утакмицу између Хрватске и Југославије и признао му што је учинио. Према Синишиним каснијим сјећањима, тада му је тај пријатељ испричао да је на почетку тог рата морао или да му спали кућу или да му убије родитеље или би био сам убијен. Синиша му је опростио.
Само петнаест година раније дјечак Синиша је растао непрестано трчећи за лоптом по вуковарским улицама, пољанама или у дворишту његове основне школе „Иван Горан Ковачић“. Када се упале уличне свјетиљке, Синиша је морао да се врати кући, јер је отац Богдан држао до дисциплине. Та дисциплина је функционирала, било је и казни за несташног дјечака, али ту дисциплину је Синиша пренио и на своје понашање на тренинзима, у игри, на утакмицама и у спортској каријери. Синиша је почео да тренира као пионир у ногометном клубу Борово и како кажу, „сате и сате проводио је шутирајући лопту у капију или у зид комшијских кућа“. Његов шут је већ у раној младости био толико снажан да је редовно скидао фасаду са оближњих кућа, због чега су комшије често долазиле да се жале његовим родитељима. Михајловићеви тренери у ногометном клубу Борово, Слободан Ђурица и Звонко Поповић, сјећају се младог Михе, како су га пријатељи звали, као изузетно талентираног, каризматичног, али и позитивно дрског дјечака који се на терену увијек наметао као лидер. „Миха је био најмлађи у екипи, али се тако понашао као да је он најстарији и главни играч. Па не може нико да му узме лопту. Кад треба да се изведе слободан ударац, не да лопту“, сјећају се данас његови тренери. Као дјечак из радничке породице, Синиша је имао специфичну жељу која сликовито описује стандард тог времена. Недјељом би обично породица ишла у локалну сластичарницу и Синиша је тада јео колаче, али је и гледао људе за сусједним столовима који наручују кока-колу.
Говорио је: „Када одрастем и зарадим паре, купит ћу гајбу кока-коле, сјешћу испред куће и пићу је док не пукнем.“ То је наводно била прва ствар коју је урадио када је потписао први професионални уговор. Синиша је имао 19 година када је прешао из ногометног клуба Борово у тим прволигашке Војводине. Након само једне сезоне постао је звијезда о коју су се отимали многи клубови. Већ је био потписао претприступни уговор за загребачки Динамо, али Ћиро Блажевић га није препознао… Испредају се легенде о томе како је он у једно поподне прешао из Војводине у Црвену звезду, али оно што је чињеница јест да је Синиша био један од кључних играча у освајању Купа европских шампиона, који је овај клуб остварио у Барију у рано љето 1991. године. А онда је почео рат. „Сви ратови су ужасни. Али братоубилачки рат који смо ми проживели у бившој Југославији је нешто најгоре што се може догодити. Пријатељи који пуцају једни на друге, сломљене породице“, говорио је зрело и с болом Синиша Михајловић. Када је постао селектор ногометне репрезентације Србије, Михајловић је увео правило да његови играчи морају аплаудирати противничкој химни, показујући тиме шта значи господство у спорту. Његов млађи брат Дражен често је свједочио о томе колико је Синиша био изнад националних подјела и уских оквира, истичући да се само својим радом, срцем и успјесима уписао у хисторију.
Талијанска етапа његове ногометне каријере била је више него успјешна. Играо је за Рому, Сампдорију, Лацио (с њим је освојио шампионску титулу Италије, два купа Италије, европски Куп побједника купова, УЕФА Суперкуп) и Интер (титула првака Италије и двије титуле талијанског Купа), те тренирао више клубова, међу њима Болоњу, Фиорентину, Милан и друге. Био је у браку са Арианом Рапациони до своје смрти, с којом је имао петоро дјеце: Викторију, Вирџинију, Мирослава, Душана и Николаса.
Уживао је поштовање апсолутно свих посленика у талијанском ногомету. Један од најбољих талијанских играча Андреа Пирло је рекао након Синишине смрти: „Михајловић је био мој идол. Његови слободњаци су били јединствени. Када сам почињао, гледао сам његове снимке, покушавајући да схватим како успијева да пребаци живи зид с таквом силином и прецизношћу.“ Михајловићевим легендарним шутом из слободних удараца бавио се и Департман за физику Универзитета у Београду, доказавши да његова лопта у правилу лети брзином од преко 160 километара на сат и с таквим ефеом да голмани физикално имају минималне шансе за обрану. Једне од најзначајнијих спортских новина у Италији, Газета дело Спорт, објавиле су након Синишине смрти: „Отишао је Il Guerriero (Ратник). Италија није изгубила само великог играча и тренера, већ симбол храбрости који је показао како се достојанствено живи и бори.“
Што је то, толико каризматично, што и даље живи након преране смрти Синише Михајловића? Изван било чега митоманског, Синиша Михајловић ће међу армијама ногометних навијача и у најширој култури заувијек остати упамћен као неустрашиви спортски борац, ведрог осмијеха и аутентичне доброте. Остат ће упамћен и као човјек који је волио своју земљу, Југославију и Србију, али који није дијелио људе по вјери и по нацији, него их је поштовао и спајао, у спорту и изван њега.
Извор: П-Портал
