Пишу: Божо Копривица/ Миодраг Раичевић
Како читати кратку причу, поезију, како читати стрип, како читати новине, како читати лопту, вестерн, воду… Како читати град? Вештином читања Београда бавили су се Стојан Новаковић, Растко Петровић, Александар Дероко, Иво Тартаља, Пеђа Милосављевић…
У београдистици мени су најдражи Бедекер Београд Милоша Црњанског Градословар Богдана Богдановића, Београд за почетнике и понављаче Богдана Тирнанића. И особито књига Милана Лека Улице Београда.
То је топонимска повест (регистар и катастар) тргова и улица Београда. Без анегдотских пренемагања и паланачке уображености. Ова се књига може читати као појмовник, као речник, као енциклопедија, као улицословар, као буквар. Као роман.
У хитром, као дриблинг, смењивању појмова, година, адреса, исприповедана је повест два века, готово два и по века Београда, 1872-2003, Београд. Историја архитектуре и привреде (мале и велике), историја здравства и права, историја ратовања и историја школе (Велике и мале), историја грађевинарства и историја абаџија, историја историје, и историја приватног живота, историја забаве и историја двеју династија које су владале Србијом.
По законима случаја и/или по азбучном следу тискају се имена астронома, кафеџија, апотекара, војсковођа, шахиста, соколара, лекара, сликара, пилота, трговаца, ватрогасаца, рабина, глумаца, хајдука, пијаниста, фратара… Имена тих личности римују се са именима река, вила, градова, богова, држава, биља, звери.
У вртоглавици имена читалац (шаман, и уличар) види како се селе, како нестају мостови, тркалишта, баште (и Краљева башта), биоскопи, куће, луде куће (кућа доктора Бартоломеа Куниберта), паркови, амбасаде, стрељане, тргови, хотели, степеништа, јавни нужници, фонтане, чесме, стругаре, библиотеке, богословије, базари, берзе, архиви, аеродроми, гардеробе, школе, лугови, пиваре, клубови, баре (Царски луг, Бара Венеција), шеталишта, пристаништа, електричне централе, гробља, керећа, турска, кужна и јеврејска, српска… нестају синагоге, игралишта, трамвајске станице…
Селе се кафане (Млади Маварин, Поенкареова 26, телефон не ради), цркве и џамије, позоришта, фабрике авиона, фабрике сунцобрана и кишобрана (власник Моша Аврам Маца, онај који је ушао у драму Др Шустер Душана Ковачевића). Нестају фабрике одливака, штофова, бомбона, фабрике шибица, фабрике од хартије…
И све то има боју пролазности ствари. Такав стих Владислав Петковић Дис могао је написати само у Београду.
Београд не пати од нарцизма Рима или Петрограда и отуда она ведрина ироније, благост нехаја (то је Црњански) са којом Београд гледа на живот. И на смрт.
На смрт позоришта и државе. И на свој понор: никад Београд није имао више примитиваца. Примитивци држе власт у граду и у држави. Ал’ нема предаје. Примитивци су кукавице. Па хајде да се мало провеселимо.
Ево, на слово Б: Батал џамија, била је на простору између улица Влајковићеве, Косовске, Таковске и Булевара краља Александра. Ту је била Скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Скупштина Краљевине Југославије, и Скупштина Нове Југославије.
Реч батал на турском значи прекомерна висина, али и запуштеност. После рушења џамије, а пре зидања скупштине, ту је био марвени трг. Марва или стока.
Или на слово В: Вазнесењска црква, подигнута је у време владавине кнеза Милоша за потребе војске и грађана. Носилац је крсне славе града Београда. Плац на коме је црква изграђена био је расадник белих дудова за гајење свилених буба.
У темељима Вазнесењске цркве су свилене бубе. А бубе Београда и бубе чудесне књиге Милана Лека показују се и у сценографском распореду имена улица Београда у коме се, према Лотреамоновом обрасцу укрштају улице Диверзаната и Добровољних ватрогасаца, Чаробне фруле и Моцартова, Југословенска, и Јеврејска, Шибеничка и Ковинска, Гробљанска, и Богојављенска, Јосипа Броза и Мустафе Голубића, Адолфа Хитлера и Бертолта Брехта, Усташка и Коњух планином, Слободанова и Службени пут (1, 2, 3), Удбин(ск)а и Буђонијева, Ибарске магистрале и Мокрањчева, Сајузна и Светог Николе, Пут за манастир и Пут за радио-станицу, Чехословачка и Црвене армије, Розалије Нортон и Виле Загоркиње, Телеграфска и Сокак од Мехмед-Спајине куће, поред г. Панте Касанара и г. Бојанића куће, па до ћошка Шанцу идућ…
Ово је ритам глуварења. И тако глуварећи (школа глуварења као да је ишчезла у Београду, зато је Београд у опасности) књигом Улице Београда стижем до коментара ове приче, до песме Миодрага Раичевћа Белгрејд блуз:
Београде, још се не умире мени…
Волим широке булеваре који знају куда воде,
Улице с мирисом предграђа и укусом слободе.
Шебој у лонцу, ладно пиво у ресторану „Липов лад“,
Брдо у даљини под којим спава Велики Бели Град.
Волим кад се пробудим, да ставим кафу да се кува,
И да је срчем натенане, док напољу кошава дува.
Волим окуку на реци (видим је док циркам на сплаву),
Место повише Калемегдана, где Дунав сања Саву.
Волим Кнез Михаилову, оно, кад је узмем пешке,
Скадарлију која памти мутне главе и ноге тешке.
Осећам те Граде у венама, док урађен идем кући,
Ти си она нежна реч коју ћу издахнути умирући.
О, сахраните ми срце тамо где Дунава љуби Сава,
Нек тамо почне оно што се тамо не завршава.
Извор: Феномени
