Пише: Соња Томовић Шундић
О осјећањима се не смије зборити јавно, већ само о бојевима у којима су Црногорци показивали херојску одлучност попут хомерских јунака старе Хеладе.
Путописац Јохан Георг Кол у књизи Путовање у Црну Гору пише о Црногорки коју је видио на Цетињу, која учествује у биткама. Лик упечатљиве хероине Љубице Радунове која се упоређује са сивим соколом, опис је којим се женско биће доводи у везу са мушким принципом, због чега јој припадају све похвале и признања. Она треба да је бескомпромисна у одбрани домаћег огњишта и заједно са мужем, нашавши се у безизлазној ситуацији, опкољена од надмоћнијег непријатеља животом брани своје гнијездо као соко сиви. Њено ратничко пожртвовање је подвиг којим се освјешћује и оплемењује, она постаје боља и поштованија у очима колективитета.
У суштини Његош даје упечатљиву галерију женских ликова из визуре мушке психологије. Међу тим ликовима важно мјесто заузимају снаха Мандушића Вука, односно снаха Милоњића бана, супротстављене у свијести јунака као наратора и посредног извјестиоца. Његови двоструки аршини видно су наглашени када говори о Анђелији у будном стању – свјестан етичке хомогености заједнице, те снахи Милоњићевој у сну што свједочи о унутрашњој дихотомији, расцјепу у погледу вредновања принципа женскости као забрањене зоне, и преданог рада на сталном реафирмисању ратничких вриједности.
Веза између оног потиснутог, свега што асоцира на задовољење пути и осјећања је строго омеђена у Црној Гори, земљи класичних мушкараца, па је по много чему жена опасна, осим кад је под контролом супруга – разумног господара. За разлику од других књижевних ликова, у Горском вијенцу, изразити јунак Вук Мандушић посједује и осјећајну компоненту, а њу испољава у сновима, онда када попусти цензура свјесног понашања. У свакодневном животу, жене које с намјером пређу границе одређене патријархалним моделом културе сурово се кажњавају, сврставају у ред помамљеница – ђаволица које опсиједају демонске силе: Бјеше ми се снаха помамила/ Без путах је ништа одржати/… Те ја узми троструку канџију/ ужени јој месо у кошуљу/ враг утече некуд без обзира/ а оздрави снаха Анђелија. Наравно, треба имати у виду да је случај са болесном снахом заправо метафорички говор о промјени вјере прађедовске, аргументација која треба да појачава преговорачке капацитете црногорске стране са домаћим Турцима и сугерише имплиците да се унутрашњи спор не може ријешити, дипломатским начином и дијалогом, изузев насилним средствима. У том контексту мушка доминација, заснована на хабитусу, систему преносивих вриједности, како о томе пише Бурдије, узма се као природна. Ипак, остаје утисак да је Његош желио такође, да вјеродостојно прикаже казнену политику примијењену на Анђелији коју је преузео из традиције увријежених народних обичаја. Та помамљена снаха, је под утицајем врага, сатанских враџбина и мађија, изгубила моћ рационалног расуђивања, а њено интелектуално биће срозано до најнижег стадијума понашања. Она је изгубљена, безумна, јер њој суштински недостаје мудрост која се не може наћи под утицајем опскурних сила.
Притисак патријархата: Женски ликови у Горском вијенцу – књижевна и друштвена перспектива (1. дио)
Ни послије читања Мисла и бденија, дакле религијским методама, враг не попушта, те је Вук Мандушић преузео да сам изврши одговарајући медицински третман. Он узима троструку канџију, ужене јој месо у кошуљу и оздрави несрећна снаха Анђелија. Стални ратови и непрекидно присуство освајача уздизали су с једне стране херојску етику, а с друге бруталност у односу према свима онима који из било ког разлога одустају од прокламованих прописа. Мушкарац, у овом случају свекар, а не муж, преузима улогу васпитавања самовољне преступнице, јер се сматра да је њена болест вражја ствар, изљечива батинањем.
Мандушић сматра да он заправо не туче то јадно женско чељаде, над којим има суверену моћ, већ изгони као самоовлашћени егзорциста зле духове, чиме је заправо оздрављује. Индивидуални и колективни идентитет су нераздјељиво повезани, само лична храброст може женско биће, и њена улога у породичном животу да је уздигне до колективног идеала. Опасан преседан у традиционалном културном моделу, када се она не повињава вољи мушкарца у његовој свијести рађа сумњу о дејству демона, и потребу да се дисциплинује и преобрази, не једноструком, већ као што читамо у тексту троструком канџијом. Притом, немамо извјештај о било каквој реакцији болеснице, осим сугестију дату имплиците, да она прихвата пресуду мушкарца као вишег и надређеног створења.
Осим тога, тешко је замислив примјер помамљеног – обузетог нечастивим силом лика мушкарца. То имплиците упућује само на женско биће које захтијева оправдано примјену драстичне функције. Казна за преступницу није добровољна.
Жена није крива ни правно ни морално. Она постаје жртва предрасуда патријархалне културе, драконског начина опхођења са женама, уколико је неким мистериозним начином скренула пажњу злих духова, што наилази на одобравање широког аудиторијума.
О љубави се у Црној Гори као табу – теми никад не говори јавно, јер је срамотно за витешке ратнике да покажу било какву осјећајност или тјелесну њежност у јавном простору према жени. Но такву душевну муку стављен је нико други него Вук Мандушић, опробани љекар у медикаментима и правој терапији за васпитање женских створења, саме снахе Анђелије. Ту велику и забрањену љубав доживљава само у сну, свјестан да када сване дан мора да заборави на свој трагични занос. Чак ни сан о љубави не смије се испричати, а камоли да се на било који начин објелодани љубавна страст и осјећање. Љубавни ерос може да постоји, али само као ратнички агон, слава оружја, учешће у борбеним дејствима, гдје се преплиће са танатосом. О осјећањима се не смије зборити јавно, већ само о бојевима у којима су Црногорци показивали херојску одлучност попут хомерских јунака старе Хеладе. Но, њежан опрост између највећег јунака Троје – Хектора и његове супруге Андромахе, за Црногорце онога доба, био би ипак потпуно неразумљив. У ситуацији када сви причају своје снове, надахнуте херојским темама, или симболима, везане за предсказање одсудне битке која слиједи, Мандушић је остао нијем, свјестан да би својим изливима емоција био смијешан и изазвао општу поругу.
У портретисању јунаковог психолошког профила снажно је наглашена његова привученост женском љепотом, с интензитетом који је и сам пјесник морао осјећати пишући стихове најљепше љубавне пјесме словенског југа: Ноћ скупља вијека. То је онај Његош који каже да смртан човјек не може да и са самртног одра не погледа та прекрасна створења, иде у позориште у Трсту да се диви чаробној игри балерине Флоре, изазива љубопитство руских грофица, Мине Караџић, Лујзе Гопчевић, књегиње Метерних и аристократкиња свуда гдје се кретао европским метрополама.
Дубински начин како се заводљива женска фигура рефлектује у свијести јунака у сну, у часу када попусте стеге друштвених очекивања у погледу родног идентитета и улога, манифестује се као страствени осјећај који надилази жеђ за само платонским сједињењем љубавника. Тада попушта институционално задата концепција мушкости и женскости, Вук Мандушић се налази у зони између сна и јаве, у коме се визуелизује лик идеалне жене оличен у конкретном женском обличју. Зато када га кнез Роган и кнез Јанко испитују, јер он у сну збори као на јави и каже: Љепша му је од виле бијеле/нема пуно осамнаест љетах/живо ми је срце понијела, а онда лукавим испитивачима објашњава свој еротски занос, али и упозорава на строге забране патријархалног морала, према којима се кумство са баном Милоњићем не смије повриједити: Рашта друге нема на свијету. Да нијесам с баном Милоњићем/деветороструко кумовао/бих му младу снаху уграбио/па с њом бјежâ главом по свијету. Осамнаестогодишња дјевојка својом чаробном љепотом живо је срце јунака заробила, присиљавајући га да помишља на традиционални институт хајдучке отмице жена у Црној Гори, у чему га спречава старији обичајни институт кумства: не дјетињи кукала ти мајка/збиља ти је памет сву попила, узвикују изненађени слушаоци Мандушићевог излива емоција: Ал је ђаво, али су мађије/ал нешто теже од обоје/кад је виђу ђе се смије млада/свијет ми се око главе врти. Заљубљени ратник открива да је видјевши дјевојачки смијех који свједочи здраву бујност младе жене, доживио вртоглавицу, стање у коме се свијет око главе врти, необјашњиво искуство магнетне привлачности које никад није опитовао, а које по свом квалитету говори да је дјело неке ђавољске замке која омађијава људско срце. У ентузијастичком расположењу јунак наставља монолог: Тада она вијенац расплете/паде коса до ниже појаса/поче косу низ прса чешљати/а танкијем гласом нарицати …/Тужи млада за срце уједа/очи горе живје од пламена/чело јој је љепше од мјесеца/и ја плачем кâ мало дијете/Благо Андриј’ђе је погинуо/дивне ли га очи оплакаше/дивна ли га уста ожалише. Култ јунаштва јесте кључни елеменат на коме се оснива пожељно понашање ратника. Затим, наглашавање сталне спремности за борбу, при чему нема мјеста лирском расположењу. То чини срж јуначке свијести појединца. У таквим околностима цјелокупна енергија заједнице нужно је концентрисана око идеје слободе, као темељне друштвене вриједности.
Слика дјевојке која тужи у мрклој ноћи за погинулим ђевером, опис њене прекрасне љепоте урезао се у срце, и визуелно и акустички. Снаха тужи, нариче, жали мртвог ђевера кога прихвата у новој породици као сестра брата. Описујући њену дугу косу, очи сјајније од пламена, чело љепше од мјесеца, пјесник се приближава своме узору из Библије. То је Пјесма над пјесмама, језички, стилски, терминолошки. Чак и њен свекар бан Милоњић забранио је снахи да по обичају остриже косу за мртвим ђевером. Због њене изузетне физичке привлачности попут Јелене Тројанске због које је избио рат међу грчким племенима, снаха у визији пјесничкој, заслужује да се прекрше обичајне норме, да се не би нарушио њен савршени физички изглед. Пред таквом љепотом падају закони. Због такве љепоте се гине. То је онај тип идеално лијепог – ванвременог који је Његош описивао у Ноћи скупљој вијека. То је естетски доживљај совршенства творенија, тајанствених сила божијих које се као невидљива енергија лијепог појављује у женској љепоти.То је доказ да од жене Творац ништа љепше није саздао на овом свијету.
То је љепота, не само физичка, већ метафизичка, оно лице љепоте које надилази чулима опажљиви свијет и његове појавности, и рађа у души неописиви естетски доживљај.
У рецепцији ванредне женске љепоте, жене – виле, Мандушић спаја чујни звук њене меланхоличне тужаљке за мртвим, њен прекрасни физички лик и мртвог јунака ожаљеног на узвишени начин. Оплакивање мртваца, тај древни хеленски обичај, укоријењен у Црној Гори, начин је да се чује женски глас на јавној сцени, излазак је на свјетлост дана емоционалног набоја тужиље, морални суд о ономе ко јесте главни предмет трагичне пјесме. Млада жена тужи. У срцу времешног јунака буде се сокови живота у том необјашњивом споју живих и мртвих, времена и вјечности, људског и бесмртности. Сјетни глас пробија опну времена, доприноси свеукупној заводљивости тужиље, мелодијом која вибрира својом непоновљивом фреквенцијом из давнина, прија души кроз меланхолични ритам све – људске патње. У овој антологијској сцени Горског вијенца, стапају се тужни музички акорди поднебља, израз највишег облика жаљења за погинулим, женска фацијална експресија и мимика лица у доживљај који може да поремети и полуди смртника, заводљив као сирене које су успијевале да привуку Одисејеву пажњу код Хомера. На такав призор ни Вук Мандушић није могао да остане имун, не подлегне овој необичној сцени сажимања ероса и танатоса, поколеба се за час у вјеру о смислености борбе за слободу и саможртвовање чији су ефекти битни за херојску културу Црне Горе. Очекивано свјетлост дана гаси Мандушићеве скривене емоционалне сигнале, авантуру душе која у сновима путује објекту жеље, знајући да се о таквим стварима не смије изговорити ни ријеч, остаје само траг жалости која печали и онеспокојава душу у тренуцима самоће. На јави остаје само обавеза према отачеству и етика одговорности.
Наставиће се…
Извор: Вијести
