Титово наслеђе, мултиполарност, неутралност и мир
Пише: Бранко Милановић
Мој недавни текст о томе каква би требало да буде спољна политика Србије, написан уочи избора 25. октобра и промене власти, нападнут је као вулгаран покушај оживљавања комунизма и титоизма (од једних), односно као настојање да се Србија удаљи од Русије (од других). Ни једни ни други нису марили за мој аргумент да је, стицајем историјских околности, Србија једина земља бивше Југославије која би, барем теоретски, могла да води политику неутралности и несврстаности коју је Тито тако вешто осмислио. Не, тврдили су, морамо да се сврстамо уз Запад. С друге стране, неки проруски православни блогери нападали су ме због покушаја да Србију „неутрализујем“ и удаљим од њене православне „браће“. И они су желели сврставање, само на супротну страну. Сви би да ратују.
Недавно сам објавио неколико текстова који су наизглед говорили о различитим темама, али су заправо имали нешто заједничко. У њима сам се залагао против приступања војним савезима и за мир, не само декларативно већ и на делу, у стварном свету, одбијањем уплитања у војне сукобе.
У првом тексту критиковао сам изненадну ратоборност и глобалну неодговорност балтичких земаља и посредно, а у каснијим расправама и непосредно, похвално говорио о политици финландизације. У другом тексту покушао сам да изложим каква би, по мом мишљењу, требало да буде спољна политика Србије (и пре актуелне промене власти, а поготово сада), заснована на очувању Титовог наслеђа несврстаности.
Заједничка тема оба текста била је следећа: за мале земље у Европи и свету (а нарочито у Африци) најбоља политика јесте политика неутралности у односима између великих сила. То је једина политика која им омогућава самостално деловање, слободу маневрисања и значај у свету. Без ње би их велике силе прогутале, свеле на безначајност или вазални положај, на немоћ и ништавило.
Штавише, таква политика Н&Н (неутралности и несврстаности) није добра само за саме те земље већ и за свет у целини, јер сужава простор у којем се велике силе међусобно сукобљавају. Она их спречава да искоришћавају супарништва и противречности унутар тих земаља како би сејале раздор, окретале једно племе против другог, један народ против другог, једну етничку групу против друге, изазивале бескрајне ратове, а затим, кроз међуимперијално супарништво, гурнуле свет у катаклизму. Као што су то већ чиниле у прошлости.
И мале земље, као и велике незападне државе, такође имају дужност да чувају светски мир.
Али зашто су онда моји текстови наишли на тако жестоко негативне реакције?
Многи заговорници ратоборне политике балтичких држава оптужили су ме да сам Путинов послушник. Писали су да је политика финландизације била погрешна или, ако већ није била погрешна, да је представљала само лукаво смишљен трик којим су Финци настојали да надмудре Совјете. Сматрали су да је требало да њихове земље приступе НАТО-у много раније, постану у потпуности део Запада, па чак и да уђу у рат.
Мој текст о спољној политици Србије нападнут је као вулгаран покушај оживљавања комунизма и титоизма (од једних), односно као настојање да се Србија удаљи од Русије (од других). Ни једни ни други нису марили за мој аргумент да је, стицајем историјских околности, Србија једина земља бивше Југославије која би, барем теоретски, могла да води политику неутралности и несврстаности коју је Тито тако вешто осмислио. Не, тврдили су, морамо да се сврстамо уз Запад. Чињеница да је Југославија била једина земља Централне и Источне Европе која никада није припадала ни нацистичком Тројном пакту (осим она 72 сата колико је војсци било потребно да 1941. године изведе антинацистички пуч), ни Варшавском пакту, ни НАТО-у, за њих није представљала никакав аргумент.
Неки проруски православни блогери нападали су ме због покушаја да Србију „неутрализујем“ и удаљим од њене православне „браће“. И они су желели сврставање, само на супротну страну.
Сви су хтели да ратују. Нико није желео да буде неутралан.
Али нису размотрили хипотетички сценарио према којем би, да се Украјина придржавала своје првобитне, Уставом утврђене политике неутралности, више од милион људи који су сада мртви било живо и срећно. Украјина би напредовала тргујући и са Европском унијом и са Русијом. Била би на путу да постане богата и развијена земља. Нису размислили ни о томе да је економски раст Финске био омогућен управо њеном неутралношћу и равноправном трговином са Совјетским Савезом и Западом. Нити о томе да су богатство Швајцарске и Сингапура омогућиле њихове политике неутралности.
Нису размишљали ни о томе да је глобални хладни мир током Хладног рата био омогућен и очуван захваљујући Бандуншкој конференцији и бројним самитима несврстаних земаља, од Београда 1961, преко Каира и Алжира, па све до Хаване 1979. године. Није им падало на памет да би, без неутралности и несврстаности, милиони људи страдали у нуклеарном рату између суперсила. Заборавили су историју – или је никада нису ни научили.
Мултиполарност и неутралност једини су пут ка очувању мира и спасу човечанства.
Извор: РТС ОКО
