Poraz Aleksandra Vučića na parlamentarnim izborima 25. oktobra označio je kraj jedne političke ere u Srbiji, ali je otvorio i pitanje ekonomskog nasleđa koje ostaje iza njegove vlasti.
Tokom prethodne decenije Srbija je uspela da stabilizuje javne finansije, ali je istovremeno razvila model privrede koji se u velikoj meri oslanja na strane investicije i politički kontrolisane ekonomske tokove. Američki časopis Foreign Policy analizira šta je Vučić ostavio iza sebe i može li studentski pokret, koji je predvodio političke promene, da izgradi drugačiji ekonomski sistem.
U razgovoru za podkast Ones and Tooze, koji objavljuje Foreign Policy, poznati ekonomski istoričar Adam Tuz govorio je o razvoju srpske ekonomije od raspada Jugoslavije, rezultatima Vučićeve ekonomske politike i izazovima koji čekaju novu političku generaciju.
Stefan Aleksić: Iz sve snage po sirotinji i nekadašnjim prijateljima
Prema njegovoj oceni, Srbija je danas pred važnom prekretnicom. Iako je tokom prethodnih godina postigla određenu finansijsku stabilnost, njen razvoj i dalje opterećuju posledice devedesetih, nedovoljna povezanost sa Evropskom unijom i sistem u kojem političke veze imaju veliki uticaj na poslovne odluke, prenosi Nova.rs.
Srbija i dalje plaća cenu devedesetih
Tuz smatra da se današnja ekonomska situacija u Srbiji ne može razumeti bez osvrtanja na raspad Jugoslavije i ratove devedesetih godina. Jugoslavija je krajem osamdesetih bila jedna od relativno uspešnijih ekonomija istočne Evrope, sa razvijenim trgovinskim vezama sa Zapadom, posebno Zapadnom Nemačkom, i značajnim prihodima od turizma. Međutim, ratovi, sankcije i međunarodna izolacija doveli su do dramatičnog ekonomskog pada. Prema Tuzovim rečima, bruto domaći proizvod Srbije do kraja devedesetih pao je na približno polovinu nivoa iz kasnih osamdesetih.
Oporavak je bio izuzetno spor, pa se, prema zvaničnim podacima koje navodi, BDP po stanovniku tek 2018. ili 2019. godine vratio na nivo od pre raspada Jugoslavije. Tuz priznaje da ga je taj podatak iznenadio, posebno nakon posete Beogradu, koji je na njega ostavio utisak relativno prosperitetnog grada. Ipak, ukazuje na moguće velike razlike između životnog standarda u prestonici i ostatku zemlje.
Za razliku od Slovenije, Hrvatske i Mađarske, Srbija je ostala znatno udaljenija od evropskih ekonomskih integracija. Prema njegovoj oceni, upravo je to jedan od najvećih problema srpske ekonomije. Iako Kina može da obezbedi investicije i doprinese izgradnji infrastrukture, takva ulaganja ne mogu u potpunosti da nadomeste prednosti bliže saradnje sa Evropskom unijom. Tuz zato u studentskom pokretu prepoznaje nadu da bi Srbija konačno mogla da prekine sa političkim i ekonomskim nasleđem koje traje još od devedesetih godina.
Vučić stabilizovao finansije, ali stvorio sistem političkih privilegija
Jedno od ključnih pitanja koje Foreign Policy otvara jeste koliko je Aleksandar Vučić zaista bio uspešan u vođenju srpske ekonomije. Tuz ističe da je Vučić politički vešt i energičan lider, koji je uspeo da izgradi reputaciju čoveka sposobnog da obezbedi ekonomsku stabilnost. Posebno izdvaja program fiskalne konsolidacije sproveden uz podršku Međunarodnog monetarnog fonda sredinom prošle decenije.
Srbija se tada suočavala sa ozbiljnim finansijskim problemima, ali je kroz mere štednje i strožu kontrolu javne potrošnje uspela da smanji javni dug na približno 45 odsto BDP-a. Tuz smatra da Vučiću treba priznati određene rezultate u stabilizaciji javnih finansija, ali upozorava da je takav model imao i drugu stranu. Prema njegovoj analizi, stroga kontrola državne potrošnje nije sprečila razvoj korupcije i klijentelizma. Naprotiv, omogućila je stvaranje sistema u kojem su političke veze i bliskost sa ljudima na vlasti postale izuzetno važne za pristup investicijama, dozvolama i državnim resursima.
Drugim rečima, iza slike ekonomske stabilnosti razvijao se model u kojem poslovni uspeh nije zavisio isključivo od tržišnih uslova, već i od odnosa sa političkim vrhom. Tuz ovaj sistem opisuje kao oblik klijentelističkog kapitalizma, koji je dodatno učvršćivan političkom kontrolom i pritiscima na kritičare vlasti. Navodi da je razgovarao sa aktivistima u Srbiji koji su dobijali pretnje smrću, dok kontrolu medija poredi sa modelom koji je Viktor Orban izgradio u Mađarskoj. Prema njegovoj oceni, kombinacija fiskalne discipline, centralizovane vlasti i političkog uticaja na ekonomiju karakteristična je i za druge autoritarne sisteme u istočnoj Evropi.
Šta studentski pokret nudi kao alternativu?
Nakon izbornog poraza Vučićeve vlasti, pažnja se sada usmerava na studentski pokret, koji je od protesta prerastao u široku političku snagu. Foreign Policy ističe da je reč o neobičnom političkom fenomenu, pokretu koji je nastao izvan tradicionalnih stranačkih struktura, bez jednog lidera, a uspeo je da mobiliše veliki deo društva. Tuz navodi ocenu jednog srpskog komentatora da su studenti na izborima praktično pobedili i vlast i dotadašnju opoziciju, pokazujući da postoji alternativa postojećem političkom sistemu.
Međutim, nakon političke pobede postavlja se mnogo složenije pitanje – kako upravljati državom i njenom ekonomijom? Tuz naglašava da studentski pokret nije bez ekonomskih ideja, ali da među njegovim predstavnicima i saveznicima još ne postoji jedinstven program.
Početkom oktobra grupa od 30 istaknutih srpskih ekonomista predstavila je platformu kojom je poručila da promena vlasti ne mora da znači ekonomsku nestabilnost. To je posebno važno u zemlji u kojoj i dalje postoji strah od povratka visoke inflacije, pada vrednosti dinara i finansijskih problema kakvi su obeležili devedesete.
Tri moguća pravca srpske ekonomije
Prema analizi Foreign Policyj-a, unutar šireg pokreta za promene mogu se izdvojiti tri pristupa budućoj ekonomskoj politici. Prvi se zasniva na fiskalnoj stabilnosti, borbi protiv korupcije i odgovornijem upravljanju javnim finansijama. Među ekonomistima koji zastupaju takav pristup izdvaja se Dejan Šoškić, nekadašnji guverner Narodne banke Srbije. On se zalaže za kontrolu državnih rashoda, suzbijanje korupcije i kvalitetnije trošenje javnog novca, uz očuvanje makroekonomske stabilnosti.
Tuz ga vidi kao jednog od važnijih predstavnika umerenog ekonomskog pristupa, posebno kada je reč o osetljivom pitanju vrednosti dinara i konkurentnosti srpske privrede. Drugi pravac usmeren je na promenu samog modela ekonomskog razvoja. Njega, između ostalih, zastupa ekonomista Branimir Jovanović, koji u prvi plan stavlja pitanje kako Srbija može da ostvari dugoročan privredni rast bez prevelikog oslanjanja na strane direktne investicije.
Posebno se otvara pitanje odnosa sa kineskim investitorima i toga koliko takvi projekti zaista doprinose razvoju domaće ekonomije. Treći pristup dolazi iz levog, socijalno orijentisanog dela pokreta. Njegovi zagovornici traže snažnije oporezivanje najbogatijih, ograničavanje uticaja oligarha, obnovu socijalne države i poboljšanje životnog standarda građana. Poseban naglasak stavljaju na one koji su tokom prethodne decenije podneli najveći teret mera štednje.
Najteži zadatak tek predstoji
Tuz ocenjuje da će jedan od najvećih izazova u narednom periodu biti usklađivanje različitih ekonomskih ideja unutar pokreta koji je doveo do političkih promena. Dok jedni insistiraju na finansijskoj stabilnosti i kontroli javne potrošnje, drugi smatraju da je neophodna ozbiljnija promena industrijske politike i modela privrednog rasta. Treći, pak, u prvi plan stavljaju socijalnu pravdu i smanjenje ekonomskih nejednakosti.
Iako među njima postoje značajne razlike, Tuz smatra da bi bilo pogrešno studentski pokret predstavljati kao političku snagu koja nema razumevanja za ekonomske probleme. Naprotiv, kako ocenjuje, postoji veliki broj ozbiljnih predloga, ali tek predstoji njihovo objedinjavanje u jasan i održiv program.
Osnovna poruka analize Foreign Policyj-a jeste da odlazak Aleksandra Vučića ne znači i automatski kraj ekonomskog sistema koji je izgrađen tokom njegove vlasti. Srbija i dalje ostaje suočena sa zavisnošću od stranog kapitala, političkim uticajem na ekonomiju i velikim razvojnim razlikama.
Izvor: Danas
