Piše Slobodan Samardžić
Izbori iz 2012. godine bili su poslednji regularni izbori u Srbiji. Izbori iz 25. oktobra ove godine nisu bili manje neregularni od svih pet posle 2012. Čak četiri od njih bili su prevremeni i to u uslovima potpune i ničim ugrožene parlamentarne većine i njene vlade. Okolnost neregularnosti, međutim, ni najmanje ne dovodi u pitanje pobedu Studentske liste na izborima. Naprotiv, njen trijumf je tim veći što su i ti izbori kao svi prethodni bili pokradeni od strane režima. Kao što je to bilo pravilo od prvih vanrednih izbora 2014. godine, najmanje nepravilnosti događalo se izbornog dana, a najviše od momenta raspisivanja i početka izborne kampanje. Činjenica da je Studentska lista pobedila sa petsto hiljada glasova više od režimske liste, sama po sebi govori o uspehu istorijskih razmera. To je, razume se, zajednički uspeh podnosilaca Liste i građana-birača koji su je podržali.
Ove činjenice uvode nas u temu o toku događaja koji slede pobedu Studentske liste. Taj tok samo je formalno primena zakonskih radnji koje se imaju obaviti redosledom – poslednji izveštaj Republičke izborne komisije (RIK), konstituisanje Skupštine i verifikacija poslaničkih mandata i skupštinski izbor nove Vlade. Osnovno pitanje jeste, šta će se događati u periodu do potpune formalizacije ovih ustanova. Zakonski gledano, taj period može trajati i više od četrdeset dana imajući u vidu i prvi finalni akt – izveštaj RIK-a. Ako neko pomisli da će delujuća tehnička vlada biti instanca pospešivanja ovog sleda događaja, grdno se vara. Ona sigurno neće biti činilac sanacije javnog života u periodu neposredno posle izbora. Od nje se pre može očekivati preduzimanje prividno tehničkih a zapravo političkih mera, kojima bi se opstruisale nužne izmene u medijskoj, bezbednosnoj, finansijskoj, kulturnoj i drugim javnim sferama. Imajući sve to u vidu, moramo se vratiti dilemi regularno-neregularno, tj. zakonito-nezakonito.
Oproštajni govor Aleksandra Vučića pred svojim visokopozicioniranim pristalicama posle shvaćenog izbornog poraza, trebalo bi da nas upozori i zabrine. Ako se uporede početak i kraj ovog obraćanja, lako se uočava relacija jagnje-kurjak. Jagnje je priznalo izborni poraz i izrazilo prigušeno čestitanje. Kurjak je vidao rane svom čoporu obećanjem: „pobedićemo ih mnogo brže nego što očekujete“. Između jagnjećeg i kurjačkog istupa održao je sebi svojstven motivacioni govor pun poznatih konstrukcija, pretnji i prevara (tri puta da će naredna vlada odmah zavesti sankcije Rusiji) uz ključnu poruku – mi se vraćamo.
Ovaj govor ne bi bio vredan pomena da iza njega ne stoji sušta potreba da se spase i sačuva crna ostavština jedne političko-kriminalne kaste. Prosto govoreći, reč je o dugačkom stroju opasnih ljudi. Ako nisu prezali od krajnjih sredstava za svoje pljačke, pre svega same države, još će manje prezati od upotrebe još gorih sredstava za svoj opstanak.
Slobodan Samardžić: Dilema Evropske unije – kako prevladati nelagodu
Ukratko, postavlja se pitanje – ko će vladati Srbijom u vremenskom i političkom vakuumu od izborne pobede do ustanovljenja institucija vlasti. Svaki dan bez ove odluke je dan za dve vrste vremena – vreme za konsolidaciju poraženih snaga i vreme za osiguranje vrednosti izborne pobede. Ta dva vremena kreću se iz različitih vremenskih zona, jedno iz prošlosti i jedno iz budućnosti. I svaki dan podjednako je važan obema stranama.
Prvog dana posle izbora imali smo nekoliko događaja koji svedoče o potrebi ljudi da pravdu uzmu u svoje ruke. (Upad grupe i redakcije Informera i Pinka, zahtev grupe valjevaca upravi policije da otpusti policajce koji su pretprošlog leta besomučno tukli mlade, ostavka jednog od rukovodilaca Vojvođanske televizije). Ovo su podjednako opravdani i loši primeri. Ako se nastavi ovaj trend, njihov broj će rapidno rasti, što bi na nivou opasnih presedana prešlo u stanje bezvlašća. U tim okolnostima talas pravednih odmazda neće zaustaviti apeli ljudi iz pobedničke Liste, niti samih studenata. Takav talas moći će da zaustave samo oni koji još uvek drže monopol fizičkog nasilja, iako krajnje nelegitiman monopol. Svejedno, u takvom momentu, bezvlašće bi prešlo u fazu Hobsovog Bahemota (dakle, ne Levijatana), jer bi njime u našem slučaju upravljali glavni vinovnici predizbornog stanja Srbije – do krajnosti nelegitimni činioci.
Tokom dve godine studentskog pokreta i opštenarodnog bunta, mogla se uočiti jedna od mnogih raselina između njih i režima. To je jasna i vidljiva cezura između onog nezakonitog na strani režima i onog zakonitog na strani pobunjenog naroda. Polazeći od obraćanja studenata predsedniku države rečima – ti si nenadležan, svaki protest širom zemlje odlikovao se zahtevom za zakonitošću. Jedna od velikih akcija studenata nosila je ime „čuvari Ustava“, kao ključnog simbola borbe za zakonskim redom i poretkom u Državi. Važan presedan u ovom legalističkom kretanju bio je pristanak da se učestvuje u izborima, koji su doduše bili raspisani na osnovu studentskog ultimativnog zahteva, ali organizovani pod lažnom palicom lažnog dirigenta lažnog režimskog orkestra. Takvi, duboko neregularni, izbori ishodili su superiornom pobedom Studentske liste, tj. biračkog tela.
Veliko slavlje zasluženog pobednika širom Srbije prekrilo je pitanje – šta i kako od sutra, kao i suštinu tog pitanja – kako veliku pobedu prevesti u siguran rezultat shodan ciljevima svekolikog dvogodišnjeg zbivanja.
Pravo govoreći, kada je reč o načelu zakonitosti, ni studentski pokret ni građanski bunt nisu imali mnogo obzira prema odgovarajućim zakonskim institucijama u okvirima studentskog i građanskog života. Na univerzitetima, umesto studentskih parlamenata delovali su plenumi; u lokalnim zajednicama umesto skupština delovali su zborovi. Prosto, pošto su zakonske ustanove bile okupirane režimom, pobunjeni akteri kreirali su svoje. U oba slučaja bila je probuđena kolektivna intuicija da legalne ustanove nemaju nikakav legitimitet, zbog čega je neophodno stvoriti nove legitimne ustanove, jer jedino pomoću njih može da se organizuje legitimni protest.
Ovaj empirijski primer trebalo bi da se primeni i u najosetljivijoj fazi (posleizbornog) delovanja, kada treba osigurati izborne rezultate. To je način da se predupredi realna opasnost poraženih snaga režima, njihov upad u političku svakodnevicu posredstvom postojećih ustanova i službi – tehničke vlade i znatno korumpiranih ustanova sile, pa i pravosuđa. Tim ustanovama morao bi da upravlja izborni pobednik, a to je moguće samo ukoliko osnuje prelaznu instancu sa ingerencijama vlade. Dakako, privremene vlade vremenski ograničene na zakonski rok konstituisanja budućih redovnih institucija. Kontrolna instanca takve vlade može biti samo parlamentarni deo izbornog pobednika u statusu predparlamenta, dakle jedne predzakonske institucije koja nije nepoznata savremenom parlamentarizmu.
Ako su studenti nedavno nosili parole sa napisom „čuvari ustava“, i ako su svi članovi Studentske liste na poslednjem predizbornom mitingu sišli među narod sa 250 primeraka Ustava Republike Srbije u rukama, onda su na sebe primili obavezu da odbrane Ustav i njegovu suštinu – Državu. U tom zadatku ne sme se biti dogmatični legalista. I to iz prostog razloga što se brani vrhovni legalni instrument – Ustav. Ta odbrana je politički čin par excellence, ali ne tek neki, već čin koji ono političko stavlja ispred onog normativnog da bi ovo drugo uopšte postalo živa i delujuća norma. Polazeći od toga, ovi izbori ispuniće svoju svrhu, iako održani u jednom neregularnom izbornom procesu. Premda u startu defavorizovani, studenti su prihvatili trku koju su junački dobili. Ali, na pobedničko postolje podićiće se tek posle još jednog iskušenja i tada se definitivno obratiti Srbiji i Svetu.
