Piše: Zoran Janković
Zlatni rez’42 – Djeca Kozare, režija Lordan Zafranović
U životu zrelih ljudi značajan udeo ulaganja u iole smireniju egzistenciju otpada na sposobnost dogovora sa samim sobom. Šta to konkretno znači? Recimo, biti u dogovoru sa samim sobom znači biti barem donekle usihićen (već na osnovu trejlera) ekstravagantnom saradnjom sineaste Alehandra Gonsalesa Injaritua (Povratnik, Pseći život, Čovek vrana, Babilon, Prelepo) i velike filmske zvezde Toma Kruza na filmu Diger, sve i kad postane potpuno jasno da će film naići na duboko nerazumevanje ogromnog dela publike. Isto tako, suzimo li vizir na naše dvorištance, dogovor sa samim sobom svakom iskrenijem i nagledanijem filmoljupcu nalaže da na startu bude uzbuđen što živi u godini u kojoj se igranom filmu dugog metra i vidno krupnih autorskih ambicija vraća legendarni Lordan Zafranović. I zaista, ima li ikoga ko dobro oseća film a da ga ne ushićuje već sama okolnost da nam posle 31 godine (naravno, iznuđene) apstinencije mag Zafranović nudi nešto novo?
Bez kompromisa
Ovde odmah i nekoliko koraka u pravcu (opet, zdravorazumske) rezerve. Zafranović je autor starog kova, opsesivnih tema koje nimalo nisu saobrazne vremenu u kojem je ipak nekako uspeo da ih realizuje, pri čemu se i sam film kao umetnost vidno promenio, pa čak i onaj film koji je u eri Zafranovićeve dominacije bio jednostavno označavan kao umetnički, dok je već neko vreme zakićen zvučnijom odrednicom arthaus. U tom smislu, nikoga zaista ne bi trebalo da iznenadi činjenica da je Zlatni rez ‘42 – Djeca Kozare, u čijoj dramskoj žiži preovlađuje stradanje dece, film starostavne suštine, uključujući tu i ambicioznost u pristupu, zamahu i izradi, koja je u velikoj meri davno već iščilela iz savremnog filma. Sve to se da lako razumeti, a možda čak i pojasniti tim nedopustivo dugim periodom između ovog i prethodnog Zafranovićevog dugomertražnog scenarističko-rediteljskog rada. To je možda i najevidentnije u faktografskoj crtici: film traje oko 250 minuta, što je istinski raritet u poslednjih nekoliko decenija (izuzimajući, naravno, nepokolebljivog Lava Dijasa, čiji najaktuelniji film, biopik o Magelanu, traje “samo” 160 minuta). Dakle, može se naslutiti da je Lordan Zafranović ovom svom filmu pristupio sa ambicioznošću svojstvenom nekim drugim vremenima, kao i sa svešću da se filmskoj režiji vraća u devetoj deceniji života.
Stoga Zlatni rez ‘42 – Djeca Kozare neizostavno iziskuje i veoma ambicioznog gledaoca, koji čak i na empatijskom nivou oseća kontekst iz koga je iznikao i u kome je nastao ovaj film. To nas, opet, vraća nužnosti što iskrenijeg dogovora sa samima sobom, pri čemu se moramo podsetiti šta to Zafranovića čini tako osobenim filmskim pripovedačem, te zbog čega se valja radovati njegovom povratku, čak i kada se bavi tako duboko uznimirujućom temom poput genocida nad Srbima, Jevrejima, Romima i ideloškim neistomišljenicima u Drugom svetskom ratu, u logoru Jasenovac i njegovim pridruženim “radnim organizacijama”. Najprirodnijim i najjednostavnijim nam se čini prihvatiti da se Zafranović u svom stvaralačkom naletu bavi temom koja ga najviše opseda i dotiče, koju najbolje i duboko oseća, te da se njome bavi na način koji on smatra najpodesnijim, dakle na onaj način koji mu je, svojevremeno, doneo nepodeljeno poštovanje. Na taj način lakše je ispratiti i pojmiti espresivnost i eksplicitnost uprizorenja veoma naglašenog nasilja koje se nastavlja iz poglavlja u poglavlje ove široko postavljene hronike zla, surovosti, bezumlja, a potom se, posledično, suočiti i s beznađem žrtava. Zafranović u ovom filmu rastače granice beskompromisnosti oštrinom nasilja kojim se bavi, te ovaj film možda svoju publiku pronađe i među poklonicima horora koji posebno cene i vole žanrovsku vrstu formalno-neformalno označenu kao torture porn. Njome se označavaju ona ostvarenja koje prikazuju nimalo zauzdano nasilje.
Iskušavanje gledalaca
Na tom tragu Zafranovićev film nije za one strašljivije, lako gadljive i slabijeg srca, s tim da se tako nešto dalo i očekivati – delom zbog same teme, delom zbog toga što nas je Zafranović prvo navikao, a onda u neku ruku i senzibilizovao na zastrašujuće scene još filmom Okupacija u 26 slika. Kontemplaciji sklonije gledaoce nužno će pohoditi i proganjati pitanje da li su prizori nasilja bili nužni u toj meri, da li su detalji razuzdanog, destruktivnog ubilačkog žara ustaške vrhuške i pratećih “izvođača radova” umetnički opravdani? Desetak dana posle gledanja filma autor ovog prikaza smatra da je Zafranovićev pristup, uz sve kontroverze, moguće ishode i posledice takvog izbora, bio najpodesnije “ruho” za priču tog tona i takve suštine. U suprotnom bismo dobili, recimo, posve nepotrebnu varijaciju na izvrsnog Šaulovog sina autora Lasla Nemeša, filma koji je besprekoran u svojoj brižljivo nijansiranoj impilicitnosti. Osim toga, Zafranović ni u svojim najboljim i/ili najzapaženijim delima nije posezao za rešenjima koja bi se dala označiti anglosaksonskim izrazom understatement – ciljano svedeno, “ispričano tišim glasom”, više aluzivno nego direktno. I stoga, Zlatni rez ‘42 jeste delo svog autora, baš onakvo kakvo uz njegov opus i najprirodnije prianja, uključujući tu i razbarušenost, kao posledicu širine pripovednog i vizuelnog zamaha, i neumerenost, koja, dakako, već u startu ne može većini biti po volji.
Upitno je, a i kontrarezonski baviti se detektovanjem primera očiglednih padova ritma, jer ovde je reč o ostvarenju, da ponovimo, dugom 250 minuta. Padova, dakle, sasvim prirodno ima, a tu je i pitanja održavanja fokusa (gledalačkog, slušalačkog, čitalačkog…), što je, ako ćemo pravo, i planetarni problem, posebno nakon korone. Zafranovićev film, jasno je, ni najmanje ne doprinosi rasipanju pažnje, ali svakako predstavlja istinsku kušnju za nespremnijeg gledaoca-namernika. Nasuprot tome stoji impresija da, mimo svega upravo istaknutog, Zlatni rez ‘42, ima biti pohvaljen na konto očigledne, povremeno i frenetične dinamičnosti u izlaganju. Zafranoviću bi već samo na tome trebalo čestitati, kao i na impresivnoj likovnosti izvesnih delova (poput zbilja fascinatne scene eksplozije bunara i onoga što sledi u prvoj četvrtini filma), te na nizu sasvim uspelih glumačkih kreacija, među kojima prednjači mladi Aleksej Bjelogrlić u holivudski zrelom i preciznom tumačenju možda i najsloženijeg lika, mladog, ostrašćenog ustaškog krvnika koji čini baš sve da zadobije pohvale Luburića i ostalih nadređenih, uključujući i dragovoljno prebacivanje ubilačke norme, ali i da spase srpskog dečaka-logoraša koji mu je ipak posebno prirastao za srce. Pohvale bezrezervno zaslužuje i Milivoj Beader za mudro odmerenu, a u biti raspojasanu teatralnost u tumačenju lika upravnika Jasenovca, te Rene Bitorajac u ulozi Maksa Luburića, za neusiljenu, a dakako efektnu ilustraciju banalnosti zla i bezumnosti onih koji mu se nepobitno dobrovoljno prepuste. Leon Lučev pokazuje, u skladu sa pominjanim krojem filma, onovremensku raznovrsnost u glumačkom izrazu unutar tumačenja jednog/istog lika, koji onda izrasta u nešto više od onoga kakvim se činio na počtrku. Valja pomenuti i baš mladu Milicu Stanković u minimalistički efektno odigranom arhetipski postavljenom liku devojčice-logorašice Zore (kasnije i Zorana), gde Stanković opštem dobru odlično doprinosi instinktivnom reakcijom na tekst, okolnosti i stanja koje treba prikazati. Ovde je, kanda, pravo mesto da se pomene i odmerenost koja se u finišu javlja na planu distribucije likova, gde u jednom od poslednjih poglavlja (nazvanom “Pravednici”), pratimo pokušaje civila očito hrvatskog nacionalnog predznaka da pomognu žrtvi koja je nekako uspela da pobegne iz tog nepojmljivog pakla zahuktale fabrike smrti.
Lordan Zafranović u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Revoluciju ne smijemo tumačiti krivo
Kulturni kapital
Ovaj film se javlja u jeku i vrtlogu ovih ili onih primera uvek somnabulnih istorijskih revizionizama, a koji uvek i nepogrešivo podgevaju mit o istoriji koja se iznova ponavlja i samoreciklira, što onda implicitno i snažno daje Zafranovićevom filmu puniji razlog postojanja baš u ovom trenutku. Ako je potrebno decidnije i otvoreniji izraziti, ovo je film koji kaska za Večernjim zvonima (kao postojanim epitomom unutar čitavog Zafranovićevog opusa), film sa podosta viškova, zapravo, film koji vidno kipti jer u sebi sadrži nekoliko filmova, dok ta neumerenost i preteranost do kraja ostaju i važan adut i potvrda autorstva i autorski konsekventnog pristupa. Istini za volju, u oko upadaju i povremene produkcijske nedostatnosti, u kojima mogućnosti zaostaju za gabaritom vizije glavnog autora filma: naime, bio je to deo cene koja je (metaforički) morala biti plaćena da bi ovaj film uopšte nastao. To nas dovodi do slučaja Injaritua i Kruza, čiji film Diger je nedavno potpuno i teško potonuo na bioskopskim blagajnama. No, na kraju nije ni toliko važno. Bez obzira na gledanost koju će Zafranovićev film da postigne, filmovi poput Digera ili Zlatnog reza… opipljiv su kulturni kapital (baš kao i, recimo, Vavilon autora Demijana Čazela pre nekoliko godina), jer je već sama autorska ambicioznost dovoljno ubedljiv povod za pohvalu, pa i divljenje.
Izvor: Vreme
