Пише: Жарко Марковић
Друга половина 19. вијека у херцеговачким крајевима заувијек је остала запамћена борбом српског народа за опстанак против турске чизме. Врхунац тог настојања да се ослободи туђинског зулума био је Херцеговачки устанак, познатији и као Невесињска пушка, који је избио 1875. године. За три године, колико је трајао устанак, снажно је одјекнуо у цијелој Европи, која је практично била принуђена да на Берлинском конгресу 1878. нацрта нове границе старог континента. Невесињска пушка била је посљедњи чин велике борбе која је почела двије и по деценије раније. Те 1852. године на подручју Херцеговине устанак је подигао – Лука Вукаловић.
Ако данас путујете из Требиња за Херцег Нови и даље у Боку которску, границу прелазите на прелазу Зупци. Однедавно је интегрисан, па на истој локацији документе печате граничари из БиХ и Црне Горе. Током љетних мјесеци медији су готово свакодневно преплављени вијестима о огромним гужвама на Зупцима. Управо на том подручју, у селу Богојевићи 18. октобра 1823. године, у породици локалног племенског старјешине Лазе Вукаловића и његове супруге Анђе родио се син Лука. Одгајан је у традиционалном духу уз епске пјесме и приче о слободи, што је обиљежје готово свих јунака изашлих из херцеговачког крша у 19. вијеку. Када је Лука стасао, отац га је уписао на пушкарски занат код чувеног Требињца Ристе Пиштеља. Био је то први озбиљан контакт са оружјем, што ће обиљежити његов живот. „Цијела биографија војводе Луке Вукаловића испуњена је тешким страдањима и трагедијама. Имао је седам година када су му Турци убили петорицу стричева. У седамнаестој години је остао без оца, убијеног од турске руке. Са 29 година, 1852. године, на своја плећа преузео је улогу зубачког главара и главара једног дијела херцеговачког народа, ставивши се на чело великог устанка, током кога су прошле најбоље године његовог живота“, пише у биографији Луке Вукаловића објављеној у монографији града Требиња.
У другој половини 1852. године уз помоћ брата Трипка диже народ на устанак. Омер паша Латас донио је наређење о одузимању оружја народу, турске јединице кренуле су у походе на села истовремено настављајући да жестоко отимају чувену „трећину“. Ситуација је кулминирала у децембру када са устаницима остварује прву велику побједу у Вукаловићевом устанку. Била је то чувена битка на Ораховцу која се одиграла 23. децембра. Лука је успио да помири и уједини посвађана херцеговачка племена. Стекао је огроман углед, поштовање и, што је било најважније, повјерење народа. Гласови о његовим устаничким успјесима брзо су стигле до књаза Данила у Црну Гору који га је именовао за војводу Зубаца, Крушевице, Драчевице и Суторине, гдје је Лука формирао својеврсну аутономну народну управу. „Романтичари су војводу, у свом националном заносу, називали југословенским Гарибалдијем, другим Карађорђем, говорили да је сличан Хајдук Вељку, и били су у праву, јер од сваког од ових прослављених националних јунака има по нешто и у Вукаловићевом карактеру и животној судбини“, наводи се у биографији.
Није случајно што су војводу Вукаловића савременици доводили у исту раван са Ђузепеом Гарибалдијем. У годинама када је италијански револуционар водио најславније битке у Италији, Лука је исте битке водио на херцеговачком простору водећи се истим циљевима и користећи сличне, герилске, методе ратовања. Његов устанак пуни замах доживљава 1857. и 1858. године. Редале су се славне борбе на Зупцима, гдје су устаници у сопственом гнијезду уништавали османске казнене експедиције, те стратешки окршаји око тврђаве Клобук и борбе у Поповом пољу. Врхунац те заједничке борбе херцеговачких устаника и Црногораца била је историјска битка на Граховцу 1. маја 1858. године, у којој су Турци претрпјели катастрофалан пораз.
Средином 1860. на црногорски престо долази књаз Никола. Истовремено се мијења ситуација на геополитичком плану што све скупа утиче на захлађење односа херцеговачких устаника са Цетињем. Лука Вукаловић одбијао је да прихвати да његов народ постане монета за поткусуривање великих сила. Суочен са политичким притисцима и сломом устанка 1862, те готово потпуним прекидом комуникације са Црном Гором, он је 1865. године напустио своју Херцеговину и емигрирао у царску Русију. Заувијек.
„Овај одлучни борац и родољуб морао је тешког срца да напусти своју Херцеговину и пресели се у Русију, гдје је живио годинама без своје породице. Маја мјесеца 1873. године, Лука је послао сина Богдана да доведе остатак њихове породице. Послије доласка остатка породице, Луку је затекла изненадна смрт. Умро је у селу Салтакћи близу Брђанска, на рукама сина Богдана и Милоша Средановића, који се од њега нису одвајали, далеко од отаџбине, не дочекавши ослобођење свог Народа“, наведено је у његовој биографији. Преминуо је 6. јула 1873.
Прије десетак година један Требињац се упустио у потрагу за Вукаловићевим гробом на подручју данашње Украјине. Прешавши више од 3.500 километара, Александар Влатковић је успјешно завршио мисију. Данас у Требињу постоје два споменика Луки Вукаловићу, један у центру града, други на његовим Зупцима. Једна требињска улица носи његово име.
Извор: П-Портал
