Pripovest o raketnom sistemu kome je dodeljena uloga za koju nikada nije bio namenjen osvetljava šire izazove sa kojima se suočava američka vojska
Piše: Kristofer Leonard
Prevod: Miloš M. Milojević
Mohamed bin Zajed bio je zabrinut u vezi sa Iranom – toliko zabrinut da je odlučio da se kocka sa budućnošću svoje države. „Živimo u opasnom komšiluku“, rekao je u februaru 2007. godine prestolonaslednik Abu Dabija i de fakto lider Ujedinjenih Emirata visokom američkom vazduhoplovnom generalu. Iranska nastojanja da pribavi nuklearno oružje, rekao je, moraju biti odgođena „svim raspoloživim sredstvima“. Ali MbZ, kako je prestolonaslednik poznat, bio je veoma svestan koliko bi javno protivljenje ambicijama njegovog mnogo većeg suseda – i trgovinskog partnera sa kojim su Emirati ostvarivali razmenu vrednu sedam milijardi dolara – moglo da košta njegovu zemlju. „Dovodim svoju zemlju u opasnost i stavljam sebe u veoma opasan položaj“, rekao je generalu Majklu Mozliju. Zbog toga je uputio hitan zahtev Sjedinjenim Američkim Državama. Želeo je da se do leta 2009. godine na raspolaganje stavi potpuni višeslojni raketni štit, kojim bi Emirati mogli da se zaštite od iranske odmazde.
Američki zvaničnici jedva da su mogli da sakriju svoje oduševljenje. Zahtev MBZ-a bio je ishodište jednogodišnje kampanje da se UAE priključe američkim naporima da se ograniči iranski nuklearni program. Shvatili su da je malo verovatno da će se to dogoditi ukoliko Emirati ne budu mogli da se odbrane od iranske raketne vatre. Tokom čitave decenije, američki proizvođač naoružanja Rejteon neuspešno je pokušavao da ubedi Emirate da investiraju u protivvazduhoplovni sistem Patriot, ali su emiratski zvaničnici bili sumnjali u njegovu efikasnost. Međutim, do 2007, Sjedinjene Države su mogle da ponude nešto novo – sistem koji je bio toliko tehnološki napredan da još uvek nije ni postojao.
San o antibalističkom štitu potiče još iz vremena Reganove administracije i njene „Strateške odbrambene inicijative“ (Strategic Defense Initiative). U to vreme, ideja ispaljivanja jedne rakete kako bi se u toku leta pogodila druga raketa, kao da se metak ispaljuje da bi pogodio drugi metak, ismevala se kao „Ratovi zvezda“. Ali krajem devedesetih godina 20. veka, kada je zamisao o Ratovima zvezda potajno napuštena, naučnici u Lokid Martinu dokazali su da je zapravo moguće pogoditi metak metkom. Svoj sistem su nazvali Sistem protivraketne odbrane na velikim visinama u završnoj fazi leta (Terminal High Altitude Area Defense) ili skraćeno THAAD [skraćenica se na srpskom izgovara tad, u tekstu koristimo latiničnu verziju skraćenice, prim. prev]. Osmišljen je da bude pokretan. Konačni proizvod bio je veliki, pravougaoni set lansirnih cevi koje su bile smeštene na zadnji deo vojnog transportnog kamiona sa karakteristično zatupljenim prednjim delom. Lansirne cevi mogle su da se okreću unazad, poput tovarnog prostora kamiona, i da usmere rakete ka nebu pre nego što ih ispale. Teško da je izgledalo visokotehnološki.
Ranije tog dana 2007. godine, tehničari iz Rejteona i Lokida su objasnili MbZ-u da, uprkos skromnoj pojavi lansera, on predstavlja ključnu kariku najsavremenijeg sistema. THAAD je funkcionisao kao deo mreže uređaja. Nakon što bi svemirski sateliti detektovali lansiranje rakete, džinovski radarski sistemi sa kopna pratili bi raketu u letu. Pokretna baterija sistema THAAD mogla je da usmeri svoje presretače i da ih ispali. Zatim bi infracrveni senzor u prednjem konusu rakete igrao ulogu njenih očiju, dok bi ugrađeni računar u deliću sekunde prilagođavao putanju.
Pentagon je osmislio novi sistem, nazvan Bilateralna inicijativa za protivvazduhoplovnu odbranu (Bilateral Air Defense Initiative) u kojem bi THAAD činio deo troslojne odbrane, uz podršku sistema Patriot i sistema protivvazduhoplovne odbrane kratkog dometa, skraćeno SHORAD. Svi bi oni bili povezani sa novim radarskim sistemom za rano upozoravanje koji bi uočavao dolazeće rakete. THAAD je bio na vrhu ovog sistema jer je mogao da pogađa rakete u višim slojevima atmosfere. Patriot bi služio da presretne rakete koje su uspešno prodrle, pogađajući ih na manjim visinama. Sistemi kratkog dometa bi pružali zaštitu trupama.
Američke diplomate i vojni vrh naglašavali su da je sistem tek odobren za proizvodnju. Prve rakete sistema THAAD ne bi bile isporučene sve do 2011. godine. Ali MBZ je bio zainteresovan. Bilo je potrebno samo četrdeset šest sekundi da iranska raketa doleti do Ujedinjenih Arapskih Emirata, a THAAD je mogao da zaštiti rafinerije, oblakodere, muzeje i aerodrome u ovoj zemlji. Emirati su ubrzo proglasili američke sisteme protivraketne odbrane „glavnim prioritetom“ u svojim vojnim rashodima, prema depešama Stejt departmenta. „Za Emirate je Iran praiskonska opsesija“, navodi se u jednoj depeši upućenoj 2009. godine. UAE će postati prva strana zemlja koja je kupila i rasporedila THAAD.
Adam Tuz: Borba na ivici svemira – geovojni radikalizam Izraelsko-iranskog rata
Vrednost ove pogodbe pokazala se 2022. godine kada je presretač THAAD presreo hutsku raketu ispaljenu na UAE. Do tada je već i Saudijska Arabija, 2017. godine, kupila THAAD. Dve godine kasnije, 2019, Izrael je učestvovao u probnim vežbama u koje je bio uključen sistem THAAD, a 2023. godine pozajmio je jednu američku bateriju ovog sistema. Do početka 2026. godine THAAD je bio protivraketni kišobran koji je štitio američke interese i saveznike širom Bliskog istoka. Činilo se da osigurava bezbednost.
Ali rat sa Iranom otkrio je manu ove zamisli. Sistem THAAD nikada nije bio osmišljen da štiti celu zemlju. Koliko god da su kapaciteti sistema bili napredni, on je osmišljen da izvrši usko definisani zadatak: da štiti američke trupe u borbi tokom izuzetno ograničenog vremena. Kopnena vojska, koja je nadgledala sisteme protivvazduhoplovne odbrane poput THAAD, želela je sistem koji bi mogao da odbije prvi talas protivničkih raketnih napada dovoljno dugo da američki borbeni avioni i ratni razarači u potpunosti reaguju. „Sve što je trebalo da uradimo jeste da preživimo prvi salvo, zar ne? Da zaštitimo naša vredna vojna postrojenja, luke, od prvog napada, a da [protivničke snage] jednostavno uništimo i rat bi bio gotov“, rekao je Džon Ferari, penzionisani general-major vojske koji je nadgledao sistem THAAD dok je bio zapovednik raketnog poligona Vajt Sends.
U ratu sa Iranom, THAAD je radio upravo onako kako je projektovan – ali ni približno onoliko dobro koliko je obećano. U prvim danima sukoba sistem je dobro funkcionisao, i sa impresivnom preciznošću presretao je iranske balističke rakete. Ali SAD nisu uništile mnogo iranskih raketnih lansera, i rat je daleko od završetka. Iako su pune dve decenije planirale upravo ovakav sukob, SAD nisu preduzele korake da pretvore sistem THAAD u sistem koji bi mogao da pruža zaštitu onoliko dugo koliko je potrebno u dugotrajnom sukobu.
SAD nisu nagomilale dovoljne zalihe presretača THAAD da potraju u dugotrajnom ratu, niti su uspele da ih dovoljno brzo proizvode kako bi ih zamenile nakon ispaljivanja. To nije usamljen slučaj neuspeha u američkim oružanim snagama. U celom američkom vojnom sektoru, kako rat sa Iranom i dalje traje, izuzetno precizno konstruisani sistemi ostaju bez municije neophodne za njihovo funkcionisanje. Ali nigde ti neuspesi nisu toliko očigledni, niti imaju veće posledice, kao kada je posredi sistem THAAD.
Do 2024. godini, nakon skoro 20 godina nabavki, Sjedinjene Države su imale zalihe od najviše 534 presretača za sistem THAAD, prema podacima iz raspoloživih dokumenata Pentagona. Emirati su imali između 190 i 290 raketa, prema obaveštenjima o prodaji oružja i evidenciji Pentagona. Saudijci, koji su upravo pustili u rad svoju prvu bateriju THAAD, imali su na raspolaganju zalihe nepoznate veličine. Ove zalihe pokazale su se kao dragocen nacionalni resurs za sve tri zemlje. Međutim, tokom protekle godine one su se brzo smanjivale.
Potrošnja municije naglo je skočila prošlog leta, kada su Izrael i SAD napali Iran, što je izazvalo talase uzvratnih raketnih napada koji su crpeli presretače. Potrošnja je ubrzana ove godine, kada su obe zemlje svom snagom napale Iran i započele rat iscrpljivanjem zaliha municije. Tokom deset meseci sukoba na Bliskom istoku, SAD su potrošile zalihe raketa sistema THAAD za čije je nabavljanje bilo potrebno otprilike devet godina. Skoro osamdeset odsto ovih zaliha je ispražnjeno. To je izazvalo paniku. Kopnena vojska je rotirala sisteme THAAD iz Južne Koreje kako bi dopunila svoje bliskoistočne zalihe, dok se Pentagon nada da će biti uložene milijarde dolara u hitno povećanje proizvodnje novih raketa THAAD – što je projekat koji će, u najboljem slučaju, biti završen 2030. godine.
Zalihe municije dugo su bile zanemareni aspekt američke vojne strategije. Planeri budžeta u Pentagonu više vole upečatljivije stavke, kao što su novi borbeni avioni i razarači. Nabavke municije oslanjaju se na krhku američku industrijsku bazu koja je obremenjena mnogim slabim tačkama. Municiju proizvode veliki američki vojni dobavljači – poput kompanije Lokid Martin, proizvođača raketa za sistem THAAD – čiji ih poslovni model sprečava da povećaju proizvodnju čak i kada je nedostatak raketa očigledan.
Nedostatak municije za sistem THAAD deo je šire krizne situacije, koja odražava obrasce rasprostranjene širom američkog sistema snabdevanja municijom. Sjedinjene Države i njihovi saveznici takođe su potrošili veliki deo presretača za sistem Patriot, koji se često ispaljuje u kombinaciji sa raketama sistema THAAD. Tomahavk, ofanzivna krstareća raketa, korišćena je toliko intenzivno da se predratne zalihe neće obnoviti za naredne četiri godine, prema podacima Centra za strateške i međunarodne studije. Zalihe drugih ofanzivnih raketa, kao što su JASSM i PrSM, takođe su toliko iscrpljene da će popuna zaliha potrajati mesecima.
Iscrpljivanje arsenala raspoloživih raketa ima efekat na čitavu mrežu američkih vojnih savezništava. Svrha mnogih prodaja američkog naoružanja, kako mi je rekao bivši pomoćnik državnog sekretara Džon Hilen, jeste da poveže vojske saveznika SAD sa američkim snagama. „Deo našeg diplomatskog okvira jeste da osiguramo bolju saradnju u situacijama koje zahtevaju reagovanje u realnom vremenu“, rekao je Hilen, koji je odigrao ključnu ulogu u ubeđivanju UAE da kupe THAAD. „Korisno je da, kako bi Britanci rekli, ljudi koriste istu opremu“. Prodajom THAAD-a i drugih sistema kompatibilnih sa naoružanjem američke vojske ključnim saveznicima, SAD su se nadale da će ih još snažnije uvući u svoju orbitu.
Međutim, zemlje koje su se pridružile klubu sada otkrivaju da im članstvo ne garantuje brz pristup američkim raketama. Švajcarska je naručila paket presretača Patriot nakon što je Rusija 2022. godine napala Ukrajinu, ali joj je nedavno rečeno da može da očekuje kašnjenje isporuka od četiri do pet godina. Poljska vojska je nedavno odbila zahtev SAD da pošalje svoje presretače na Bliski istok, kako bi SAD popunile svoje zalihe. Danska je odustala od narudžbine vredne 8,5 milijardi dolara za Patriote nakon što je odlučila da prioritizuje brzinu nabavke, odabravši drugi sistem proizveden u Evropi. Ubrzo nakon što su SAD u februaru pokrenule operaciju „Epski bes“ protiv Irana, Saudijska Arabija najavila je novi bezbednosni pakt sa Ukrajinom radi pristupa jeftinijem kijevskom oružju za presretanje dronova. Mnogi američki saveznici sada tragaju za alternativnim rešenjima.
Svaki presretač THAAD suštinski se ručno sklapa, komad po komad, u proizvodnoj hali kompanije Lokid Martin u gradu Troju, u Alabami. Lokid je odbio da dopusti obilazak fabrike, pravdajući se razlozima nacionalne bezbednosti, ali dostupne fotografije unutrašnjosti objekta pokazuju zbog čega je proizvodnja toliko vremenski zahtevna i skupa. Redovi naslaganih delimično sklopljenih raketa postavljeni su po podu, a njihova poluotvorena unutrašnjost otkriva lavirint cevi, kola, žica i senzora. Radnici sede na kolicima pored raketa i pažljivo povezuju nove komponente. Ako je jedna veza neispravna ili je jedna štampana ploča defektna, posledica je gora od beskorisnog proizvoda – presretač koji promaši ne predstavlja samo rasipanje sredstava već i propuštenu priliku da se spasu životi. Svaka raketa košta oko dvanaest miliona dolara.
Koliko god završno sklapanje bilo složeno, Lokidovo postrojenje u Troju je zapravo jedna od jednostavnijih karika u lancu snabdevanja za proizvodnju THAAD-a. Industrijska osnova koja stoji iza ovog sistema počiva na stotinama dobavljača koji obezbeđuju mikročipove, infracrvene senzore, raketne motore i specijalizovano pogonsko gorivo. Izgradnja ovog industrijskog ekosistema bila je gotovo podjednako komplikovana kao i osmišljavanje rakete koja može da pogodi raketu; složenost je godinama ometala proizvodnju THAAD-a. Na primer, 2016. godine, samo jedan spoljni dobavljač je promenio proizvodnju konektora koji se ugrađuju u THAAD, a da o tome nije obavestio Lokid Martin. To je izazvalo probleme zbog kojih je proizvodnja THAAD-a bila obustavljena na nekoliko meseci.
Da stvari budu još komplikovanije, THAAD je nastao u onakvom birokratskom lavirintu kakav, čini se, samo Pentagon može da stvori. Sam raketni sistem je razvio i nabavio jedan ogranak Pentagona, osnovan da ubrza visokotehnološke inovacije u raketnoj tehnologiji, a koji je administracija Džordža Buša 2002. godine preimenovala u Agenciju za protivraketnu odbranu. Ali čim je agencija konstruisala i nabavila presretače THAAD, predala ih je vojsci na korišćenje. To je od samog početka dovelo do tinjajućeg sukoba oko raspolaganja sistemom THAAD koji je ograničavao stvaranje zaliha: Agencija za protivraketnu odbranu bila je naviknuta na rad sa velikim budžetom, dok je vojska, pak, navikla da štedi svaki dolar.
Volstrit džurnal: Visokotehnološko američko naoružanje deluje protiv Rusije – sve dok ne prestane
General-major Ferari, koji je nadgledao nabavku sistema THAAD za Kopnenu vojsku, rekao mi je da se vojska usprotivila ulaganju u program THAAD zbog njegove visoke cene. On se naljutio kada je Agencija za protivraketnu odbranu predočila vojsci račune za nove THAAD-ove: „To je bilo kao: ‘Čoveče, znaš, ja ovde jedem u Mekdonaldu, a ti tamo u restoranu sa tri Mišlenove zvezdice, je l’ tako? Kao, ne mogu ja to sebi da priuštim, zar ne?’ I to je stvaralo napetost“, rekao je Ferari. Vojska se od tada muči da podmiri visoke troškove THAAD-a. Radovi na održavanju THAAD baterije raspoređene na pacifičkom ostrvu Guam izvršeni su pod ceradom umesto u adekvatnim hangarima, prema izveštaju Kancelarije za odgovornost vlade (Government Accountability Office).
Kupovina raketa presretača takođe je godinama bila otežana osnovnim strateškim zadatkom sistema THAAD, u skladu sa kojim je ovaj sistem trebalo da bude namenjen samo za zaštitu od prvih ispaljenih salvi. Ova kratkoročna upotreba nije opravdavala čuvanje ogromnih zaliha u rezervama. Koncept odbrane od početnog udara odlučujuće je uticao na nabavku THAAD-a kada je Pentagon utvrdio osnovne parametre programa nabavke raketa, iako je THAAD promovisan stranim zemljama kao ključni elemenat nacionalne odbrane. Osnovni parametri programa mogu se preispitivati tokom kasnijih godina upotrebe, ali obično postoji snažna inercija stečena na samom početku.
Kupovina sistema THAAD bila je dodatno ograničena posle 2011. godine, kada su Kongres i Obamina Bela kuća sukobili oko budžeta. Kongres je osmislio plan za smanjenje budžeta, nazvan „sekvestracija“, koji je trebalo da bude radikalan pregovarački alat [u odnosima sa predsedničkom administracijom], namećući rezove u troškovima Pentagona koje je Bela kuća smatrala neprihvatljivim. Ali pregovori su propali i sekvestracija je stupila na snagu.
Frenk Kendal je nadgledao nabavku naoružanja u Pentagonu tokom perioda sekvestracije. Svake godine je nekoliko meseci provodio u teškim pregovorima o raspodeli sredstava između različitih rodova vojske i raznih odeljenja u okviru Ministarstva odbrane koji su se borili za novac u okvirima godišnjeg budžeta. Svaki rod vojske je u junu predlagao svoj idealno zamišljeni budžet. Svaka služba imala je spisak želja, ali nikada nije bilo dovoljno novca za sve. Rodovi vojske su se obično borili za svoje omiljene sisteme naoružanja, kao što su borbeni avioni, tenkovi ili razarači. U najboljem slučaju, zalihe raketa su tretirane kao prioritet nižeg reda. Češće služile kao budžetske stavke najpogodnije za rezanje troškova kako bi se osigurala sredstva za skuplje platforme. Bilo je lakše povećati ili smanjiti broj kupljenih raketa u datoj godini, pa je to bilo pogodno za štelovanje troškova.
„Možeš pomalo da srežeš. To je kao seckanje salame, zar ne? Isečeš malo, uzmeš malo para“, rekao je Kendal. „Municija je ono što ljudi obično ne brane žestoko [u ovakvim raspravama]“.
Američke zalihe presretača za sistem THAAD prikupljane su polako tokom mnogo godina. Do 2014. godine, Sjedinjene Države su imale 48 presretača, prema Pentagonovim dokumentima o nabavkama. U fiskalnoj 2015. godini, isporučene su Agenciji za protivraketnu odbranu samo tri rakete za sistem THAAD. Sledeće godine isporučene su još 43 rakete. Do 2022. godine Sjedinjene Države su nagomilale zalihe od 460 presretača, prema navodima dokumenata o nabavkama u kojima je naznačeno koliko je presretača zapravo isporučeno (naručeno je 573 komada).
U februaru te godine ruski predsednik Vladimir Putin je napao Ukrajinu.
Rakete su ozbiljnije počele da se upućuju u Ukrajinu krajem 2021. godine, kada su američke obaveštajne agencije naslutile da Putin možda prikuplja snage za invaziju. U narednim godinama, Sjedinjene Države su u ovu zemlju poslale rakete Džavelin, presretače Patriot, rakete TOW, Stinger i druge tipove municije. Sistemi THAAD nikada nisu dostavljeni Ukrajincima, ali su tokom rata smanjene zalihe presretača za sistem Patriot, koji je sastavni deo istog višeslojnog odbrambenog štita.
Havijer Blas: Emiratsko napuštanje OPEK-a je egzistencijalna kriza naftnog kartela
Bajdenova administracija je organizovala dostavljanje raketa Ukrajini koristeći novi mehanizam nazvan Predsedničko ovlašćenje za povlačenje naoružanja (Presidential Drawdown Authority), slabo poznat zakon o prenosu oružja donesen šezdesetih godina 20. veka. Ovaj zakonski mehanizam je prvobitno osmišljen za prebacivanje malih količina opreme iz SAD u savezničke zemlje, i bio je ograničen na godišnji prenos materijala u vrednosti od oko 100 miliona dolara. Godine 2022. Kongres je povećao taj limit na 11 milijardi dolara, a zatim ga je sledeće godine ponovo povećao na 14,5 milijardi dolara.
Predsednička ovlašćenja bila su nesavršen mehanizam za masovni transfer naoružanja. Mehanizam nije sadržao formalno određenje kojim bi se obezbedilo da se zalihe raketa dopunjuju istom brzinom kojom se troše. Pentagon je žurno formirao novi komitet za nadzor isporuka oružja Ukrajini, nazvan Međuodeljenska radna grupa (Cross Department Working Group). Kada je Kancelarija za odgovornost vlade zatražila od Pentagona da dostavi formalne smernice za isporuke raketa Ukrajini, umesto detaljnog političkog dokumenta, zamenik Ministra odbrane zadužen za politiku dostavio je set od četiri slajda.
Do septembra 2023. godine zvaničnici Pentagona bili su zabrinuti zbog brzine kojom su se američke zalihe smanjivale. Međuresorna radna grupa je istog meseca usvojila novu politiku, u kojoj je zahtevala od planera u Pentagonu da razmotre da li je Kongres obezbedio dovoljno sredstava da se dopune zalihe pre nego što nove pošiljke budu poslate u Ukrajinu, prema navodu Kancelarije za odgovornost vlade. U januaru 2024. godine, Pentagon je zaustavio isporuke odobrene u skladu sa predsedničkim ovlašćenjima sve dok Kongres ne obezbedi sredstva za zamenu onoga što je bilo poslato. Kongres je na kraju u aprilu odobrio 13,4 milijarde dolara za dopunu zaliha, pa je slanje pošiljki po programu Predsedničkih ovlašćenja za povlačenje naoružanja nastavljeno.
U međuvremenu, u oktobru 2023. godine počelo je slanje dodatne municije u Izrael, nakon što je Hamas izveo brutalan napad na tu zemlju, uzevši više od 200 talaca, posle čega je Izrael odgovorio napadom na Gazu. Bajdenova administracija je ustanovila novi mehanizam za prenos oružja u Izrael, uglavnom zaobilazeći specijalna predsednička ovlašćenja. Tokom prvih šest meseci te inicijative, Sjedinjene Države su u 42 isporuke poslale ukupno oko četiri miliona komada različitih tipova municije u Izrael, prema podacima Kancelarije generalnog inspektora Pentagona. To je obuhvatalo sve, od artiljerijskih granata do vođenih raketa.
Godine 2024. mlada potpukovnica Rezervnog sastava vojske Sandra Tomas stigla je u Vašington da stupi na novu dužnost načelnice za odbrambenu industrijsku bazu u kancelariji načelnika Združenog generalštaba. Iscrpljivanje zaliha raketa i municije već do tada je postalo urgentno pitanje. „Formirane su radne grupe za municiju. O tome su različiti generali izveštavani jednom dnevno“, rekla mi je Tomas.
Tomas voli lance snabdevanja. Studirala je na fakultetu kao stipendista Korpusa za obuku rezervnih oficira (ROTC) i preusmerila se na logistiku čim je stupila na oficirsku dužnost. Kada je napustila aktivnu službu 2015. godine, postala je menadžer lanca snabdevanja Mišlenove fabrike u Južnoj Karolini, što je bio intenzivan kurs korporativne logistike na postdiplomskom nivou. Koordinisala je protok ključnih minerala, žica za stope guma i drugih komponenti koje su ulazile u fabriku, i pomagala je u organizovanju globalne dostave gotovih guma. Zatim se vratila u aktivnu službu i do 2020. godine bila je intendant zadužen za američku vazduhoplovnu bazu u Erbilu, u Iraku. Bila je nešto poput gradonačelnika, pošto je nadgledala naseobinu od više hiljada stanovnika na mestu u kom letnje temperature mogu preći četrdeset tri stepena.
Čak iza nekoga poput Sandre Tomas američki lanac snabdevanja raketama pokazao se izuzetno frustrirajućim. Dodeljena je timu koji je pokušavao da razmotri kako Pentagon može da nabavi sve rakete koje će mu biti potrebne u budućnosti. Međutim, rakete su proizvodile neke od najvećih i najunosnijih odbrambenih kompanija koje prosto nisu bile u mogućnosti da povećaju proizvodnju. „One nemaju kud. Nemaju gde da povećaju proizvodnju“, rekla je Tomas.
Kancelarija Združenog generalštaba mesecima je izučavala ovo pitanje, a rezultati su bili zabrinjavajući. Analitičari Pentagona postavili su hipotetičke ciljeve za povećanje proizvodnje raketa kao što su Patriot, THAAD i JASSM. Ideja je bila da se utvrdi šta je potrebno za proširenje montažnih linija, dopunu zaliha i obezbeđivanje municije za slanje saveznicima. Za mnoge tipove raketa udvostručenje proizvodnje ili čak povećanje za 60 odsto koštalo bi desetine milijardi dolara koje bi morale unapred da se isplate. Štaviše, čak i da su sredstva dostupna, za dostizanje tog povećanog tempa proizvodnje za neke rakete bilo bi potrebno od tri do šest i po godina.
Volstrit džurnal: Najbolje novo američko oružje u Iranu je dron – kopija iranskog drona
Studija Pentagona iz 2018. godine pomogla je da se razjasni zašto je to tako. Američka odbrambena industrija suočila se sa „neviđenim nizom izazova“, stoji u zaključku studije. Rakete su bile moćne ali je odbrambeno-industrijska baza koja ih je proizvodila bila krhka. Industrija se toliko konsolidovala da su samo dve kompanije dobijale 97 odsto sredstava za rakete. Ako bi te kompanije naišle na probleme, to bi postali problemi Pentagona.
Ti glavni proizvođači oslanjali su se, sa svoje strane, na male podizvođače koji su bili pogođeni ekonomskim posledicama deindustrijalizacije. Samo jedna kompanija u Sjedinjenim Državama proizvodila je vitalnu hemikaliju za raketno gorivo, amonijum perhlorat, stvarajući opasno usko grlo u koje je moglo doći do sloma proizvodnje. Ako bi Pentagon želeo da poveća proizvodnju morao bi da se na neki način ponovo uključi u lanac snabdevanja kako bi rešio ove probleme.
Sandra Tomas i njen tim sastali su se sa zvaničnicima odbrambene industrije i pitali ih o njihovim lancima snabdevanja. Najveći proizvođači bili su svesni problema u proizvodnji raketa; o njima su otvoreno govorili godinama. „Tragedija Ukrajine otkrila je neke probleme i slabosti našeg nacionalnog odbrambeno-industrijskog kompleksa u širem smislu“, rekao je izvršni direktor Lokid Martina Džejms Tajklet investicionim analitičarima tokom konferencijskog poziva 2023. godine. U kasnijem pozivu uporedio je situaciju sa filmom o „Prljavom Hariju“, u kojem junak rizikuje da ostane bez metaka. Tajklet je investitorima 2024. godine rekao da Lokid pokušava da reši „krhkost“ u sistemu proizvodnje raketa. „Pristupili smo rešavanju problema potpuno otvoreno prema svima, pošto smo videli da problemi postaju sve teži“, rekao je.
Sandra Tomas nije bila oduševljena njihovim naporima. Često se susretala sa proizvođačima naoružanja na razrađivanju ratnih scenarija i konferencijama. Kada bi pritisnula odbrambene kompanije u vezi sa planovima za proširenje njihovih fabrika, uglavnom je nailazila na prepreke. Navodili su, na primer, da ne mogu da dele licencnu tehnologiju sa podizvođačima i da ne mogu da priušte izgradnju nove proizvodne linije osim ako ne potpišu dugoročne ugovore kako bi osigurali potražnju ili ako im se unapred ne isplate sredstva za proširenja. Ali iste kompanije su istovremeno izdvajale izdašna sredstva za svoje akcionare u nastojanju da održe visoke cene akcija. Lokid Martin je, na primer, samo u 2024. godini, vratio akcionarima 6,8 milijardi dolara u vidu dividendi i otkupa sopstvenih akcija, dok je kompanija Rejteon svojim deoničarima iste godine isplatila 3,7 milijardi dolara.
U julu 2025. godine Sandra Tomas je napustila svoju dužnost u kancelariji Združenog štaba. Bila je obeshrabrena. Uprkos velikim problemima u proizvodnji raketa, sistem je delovao kao da je zakočen. „Mislim da smo uspešno identifikovali problem, ali definitivno ne smemo prestati“, rekla mi je u to vreme. Ali, dodala je, koliko god da je bilo loše, to i dalje nije bio najgori mogući scenario: „Mislim da još uvek nismo dotakli dno“.
Sedam meseci kasnije, predsednik Donald Tramp pokrenuo je operaciju „Epski bes“.
Na svetu postoji jedanaest baterija sistema THAAD. Sjedinjene Države raspolažu sa osam, Ujedinjeni Arapski Emirati sa dve, dok su Saudijci aktivirali jednu, prema navodima Saudijske novinske agencije. (Saudijska Arabija kupila je dodatne baterije, ali se u izveštajima samo jedna pominje kao aktivna.)
Najmanje pet baterija sistema THAAD bilo je raspoređeno na Bliskom istoku u februaru 2026. godine. Tri od ovih pet baterija pripadale su Emiraćanima i Saudijcima. U aprilu 2025. godine, izraelski mediji su potvrdili da je druga baterija sistema THAAD isporučena Izraelu. Još jedna američka baterija THAAD premeštena je u Jordan gde se nalaze glavne jordanske baze u kojima su razmeštene američke snage. Svaka baterija raspolaže sa 48 presretača. Američka vlada nije otkrila lokacije baterija sistema THAAD, niti koliko rezervnih presretača drži u skladištima u regionu.
Sjedinjene Države i Izrael pokrenule su zajednički napad na Iran 28. februara, i pogodile više od 7.000 meta tokom prvih nekoliko nedelja. SAD nisu objavile precizne brojeve koliko komada municije su iskoristile pre aprilskog primirja, niti podatke o popunjenosti preostalih zaliha. Međutim, spoljni analitičari izneli su sopstvene procene. SAD su upotrebile više od 11.000 komada municije, vredne 26 milijardi dolara u prvih šesnaest dana sukoba, prema navodima Kraljevskog instituta za odbrambene i bezbednosne studije (Royal United Services Institute for Defence and Security Studies), britanskog istraživačkog centra. Centar za strateške i međunarodne studije procenjuje da su SAD ispalile između 1.060 i 1.430 presretača sistema Patriot pre primirja, što je nešto više od polovine predratnih zaliha. Na osnovu izveštavanja Njujork tajmsa i Volstrit džurnala Centar je izračunao da su SAD ispalile 1.000 raketa Tomahavk i otprilike 1.100 JASSM raketa, čime su ove zalihe smanjene za trećinu, odnosno četvrtinu od ukupnog broja raspoloživih raketa.
Rakete sistema THAAD bile su jedan od najvažnijih američkih i savezničkih tipova municije, ali su se nerazborito trošile. Prema proceni Centra za odbrambene i bezbednosne studije više od 150 raketa ispaljeno je tokom Dvanaestodnevnog rata 2025, dok ih je između 190 i 290 upotrebljeno tokom operacije „Epski bes“. Centar procenjuje da su na početku operacije SAD na raspolaganju imale samo 452 presretača. Ove godine će, po svemu sudeći, biti isporučeno više presretača. Centar procenjuje da sadašnje američke zalihe sadrže otprilike 250 presretača sistema THAAD.
Ove godine potvrđena je i jedna činjenica o THAAD-u – da sistem radi prilično dobro. Sistem je sa impresivnom preciznošću uspešno presretao balističke rakete u gornjim slojevima atmosfere. Međutim, druga činjenica koja je otkrivena o sistemu bila je da se suočio sa situacijom za koju nije bio osmišljen. Iranci su primenili novi koncept ratovanja koji su vojni analitičari nazvali „preciznom masovnošću“ – kombinacijom pretnje ograničenim brojem preciznih raketa (tehnologija koju su Sjedinjene Države usavršile i u kojoj dominiraju još od Hladnog rata) i moći masovne upotrebe jeftinih dronova i balističkih raketa.
Presretači sistema THAAD, koji po komadu koštaju 12 miliona dolara, korišćeni su da presretnu iranske rakete poput onih tipa Gadr čija je procenjena cena 5 miliona dolara. Iran je godinama proizvodio ove rakete, i mogao je da ih ispaljuje u talasima, crpeći rezerve presretača. Iran je takođe ispaljivao novije generacije raketa nazvane Horamšahr-4, koje mogu da manevrišu duž završnog dela svoje putanje, što otežava sistemu THAAD njihovo presretanje.
Dok su se iz viših slojeva atmosfere obrušavale ove rakete, Iran je istovremeno lansirao veliki broj dronova Šahed, koji po komadu koštaju između 20.000 i 50.000 dolara. THAAD je beskoristan protiv Šaheda, a rakete Patriot su previše skupe da bi se trošile na njihovo obaranje. Zemlje poput UAE žurile su da obore Šahede napadnim helikopterima i skupim raketama vazduh-vazduh ispaljenim iz aviona.
Iran je posebno žestoko napao Ujedinjene Arapske Emirate. Prema izveštaju Aksiosa, 3. marta Iran je ka Emiratima lansirao 186 balističkih raketa i 812 napadnih dronova. Nekoliko desetina dronova i samo jedna balistička raketa su se probili kroz odbranu, prema navodima zvaničnika UAE, ali je napad opteretio odbranu zasnovanu na presretačima sistema THAAD i Patriot, čija koncepcija datira još od 2007. godine.
Na početku rata, ostaci iranskih dronova pogodili su međunarodni aerodrom u Abu Dabiju i luksuzni hotel Fermont u Dubaiju. Slike plamena i dima deljenje su na društvenim mrežama, narušavajući teško stečenu reputaciju Emirata kao oaze mira i prosperiteta. Međunarodni aerodrom u Dubaiju, globalno tranzitno čvorište, takođe je pogođen tog dana, a napadnut je ponovo 7. i 11. marta. Desetog marta iranski dronovi su pogodili veliku rafineriju nafte u udaljenom gradu Ruvajsu, a pošto je izbio požar proizvodnja je obustavljena. U Emiratima su u prvim danima rata poginula najmanje trojica stranih radnika. Jednog od njih, pakistanskog vozača po imenu Murib Zaman ubili su, prema izveštajima, ostaci presretnute rakete.
Slični napadi odvijali su se širom regiona, u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Bahreinu, Kataru i Izraelu. U izraelskim gradovima Aradu i Dimoni, iranske balističke rakete probile su se kroz protivvazduhoplovnu odbranu 21. marta, u vreme kada je izraelska vojska preraspoređivala malobrojne presretače, prema navodima analitičara.
Kada su kritičari osamdesetih godina 20. veka napadali Reganov program „Zvezdani ratovi“ tvrdili su da ideja protivraketnog štita počiva na zabludi: štit bi morao da radi savršeno, stalno, inače bi u praksi bilo isto kao da nikada ne funkcioniše. Ako bi samo jedna ili dve rakete sa nuklearnim bojevim glavama prošle kroz odbranu, vrednost celog poduhvata bi bila dovedena u pitanje. Štit ne bi učinio mnogo više od toga da pruži lažni osećaj sigurnosti.
Slična logika ove godine važila je i na Bliskom istoku. Kada je Mohamed bin Zajed razmatrao kupovinu sistema THAAD, on je tu odluku okarakterisao gotovo kao pitanje od egzistencijalnog značaja, prema rezimeu njegovih komentara koje je sastavio Stejt department. „MBZ priznaje da je partnerstvo sa SAD od suštinskog značaja za kontinuirani uspeh UAE“, navodi se u depeši Stejt departmenta iz 2009. godine, „ali on takođe zna da je taj odnos kontroverzan među njegovim narodom i da će, ako se SAD doživljavaju kao nepouzdan zaštitnik, biti potkopan temelj na kojem počiva njegova moć.“
Ova surova računica sada pokreće strateška preispitivanja širom regiona. Američke vojne baze, nekada smatrane štitom, sada više liče na mete. Velika ulaganja u američke oružane sisteme ponovo se preispituju u pogledu svoje delotvornosti u slučaju masovnog napada preciznim sredstvima. Savezi građeni godinama dovode se u pitanje – u maju su Ujedinjeni Arapski Emirati napustili naftni kartel OPEK težeći većoj nezavisnosti, zadavši tako udarac regionalnim savezima.
Nesposobnost Sjedinjenih Država da brzo nanesu poraz Iranu ili da u potpunosti zaštite svoje saveznike mogla bi imati dalekosežne posledice po položaj SAD na Bliskom istoku, rekao je Stiven Verthajm, viši saradnik u Karnegijevoj fondaciji za međunarodni mir. Bliski istok je igrao ključnu ulogu u ekonomskom sistemu pod dominacijom SAD koji postoji od Drugog svetskog rata. Primarni strateški interes SAD u regionu bio je da obezbede neprekidan protok nafte na svetska tržišta, koji pokreće svetsku ekonomiju. Američke vojne baze i intervencije osigurale su opstanak tog sistema, rekao je Verthajm. Ako te baze budu napuštene ili se američki saveznici udalje od SAD, čitav sistem bi mogao biti ugrožen. „Možda se udaljavamo od onog Bliskog istoka koji se donedavno sasvim opravdano opisivao kao region pod američkom dominacijom“, rekao je Verthajm.
I šteta po američku reputaciju teško da će biti ograničena samo na taj region. „Otprilike do kraja Trampove administracije sprovodićemo eksperiment u kojem će Sjedinjene Države imati znatno manje odbrambene kapacitete na svetskom nivou“, rekao je Verthajm, dok zalihe municije nastavljaju da se smanjuju.
Nakon zatišja u maju, Sjedinjene Države i Iran su ovog leta nastavili neprijateljstva. Iranska raketa je 17. jula probila američku protivraketnu odbranu i ubila trojicu američkih vojnika stacioniranih u vazduhoplovnoj bazi Muvafak Salti u Jordanu. Sva trojica vojnika bili su raspoređeni u jedinice protivvazduhoplovne odbrane, a u bazi se nalazila i američka baterija sistema THAAD. Nije jasno da li je THAAD uopšte bio raspoređen tokom napada. Iranci su usvojili taktiku koju su Rusi razvili u ratu u Ukrajini, iscrpljujući američku protivvazduhoplovnu odbranu mešavinom dronova i raketa. Set Džons, analitičar iz Centra za strateške i međunarodne studije, objavio je članak u Vostrit džurnalu u kojem upozorava da SAD „sporo usvajaju“ lekcije ratovanja u doba masovne preciznosti (precision mass).
Džons je predložio da američka vojska počne da deluje više kao ukrajinska. Ona postavlja mreže protiv dronova i betonske barijere, instalira uređaje za ometanje dronova i kopa podzemne bunkere. To je daleko od naučne fantastike, za razliku od THAAD-a. Ali to bi moglo sačuvati živote vojnika.
Izvor: The Atlantic
