Piše: Mića Vujičić
Oca su sovjetske vlasti poslale u logor, majka je ratovala u Crvenoj armiji, a on je 1988. ostao na Zapadu. Pisac porodičnog romana Dani umiruće svetlosti, čija je tema život u Istočnoj Nemačkoj, govori o krhkoj granici između života i fikcije, vidljivoj podeli u njegovoj domovini koja nije nestala 1989, socijalizmu i kapitalizmu, problemima levice i razlozima popularnosti ekstremno desničarskih stranaka.
Ojgen Ruge je rođen 1954. na Uralu, u SSSR-u. Njegovog oca, Volfganga Rugea, istoričara iz Nemačke Demokratske Republike, sovjetske su vlasti deportovale u logor na Severnom Uralu broj 239. Majka, Ruskinja, služila je kao kaplar u Crvenoj armiji tokom Drugog svetskog rata.
Kada su mu bile dve godine, porodica se vratila u Istočnu Nemačku. U vojsci je osamnaest meseci bio graničar – „protiv svoje volje“ – a potom završio studije matematike na Univerzitetu Humbolt i postao naučni saradnik u Centralnom institutu za fiziku Zemlje pri Akademiji nauka. Pisao je drame, snimao nikad prikazane dokumentarce. U Saveznu Republiku Nemačku otputovao je 1988. s vizom za posetu, i nije se vratio u NDR. Naredne zime pao je Berlinski zid.
Biografija za roman?
Pre deceniju i po dobio je Nemačku nagradu za književnost za roman Dani umiruće svetlosti, kod nas objavljen u Laguni, u prevodu Jelene Kostić Tomović. Delo je bilo najčitanije i najprodavanije 2011. u njegovoj zemlji. Prevedeno je na više od trideset jezika.
Čim smo se sreli u beogradskom Gete institutu, u društvu prevoditeljke Biljane Pajić, nametnula nam se tema autobiografskog i izmišljenog.
Kazao nam je da Dani nisu autobiografija: „Na izvestan način, junak Aleksandar jeste moj alter ego, ali više je reč o drugim članovima porodice. Čak i da hoćeš, ne možeš da opišeš stvarnost onakvom kakva jeste. Realnost je nezgodna, komplikovana, ponekad netipična. Zato kad pišeš fikciju, pokušavaš da je zgusneš u romanu i izoštriš likove. Štaviše, ne odgovara u potpunosti istini, jer sam junacima pripisao konkretne detalje. Recimo, Šarlote… Znao sam da je 1952. došla u Istočnu Nemačku iz Meksika, međutim, šta je ona tada osećala i mislila – nisam mogao da znam.“
U jednoj sceni velikog porodičnog romana o četiri generacije i pola veka života u NDR-u – Šarlote primećuje da je zagušljiv vazduh u kući; „da se lepi za pluća poput kakve stare krpe“.
Na koji način prozaista dolazi do takvih poređenja…
„Imam astmu! Pretpostavljam da sam je nasledio od babe“, odgovara Ruge. „Tačno znam kako je… No, probao sam da dočaram i ono što nemam.“
Kurt, Aleksandrov otac, istoričar, autor monografija, govornik, majstor anegdote, koji umalo nije umro u logoru, u starosti počinje da „gubi jezik“. Gadno za nekoga ko se bavi prošlošću, ko svedoči o sovjetskom gulagu.
„Stavovi likova nisu nužno moji, čak ni Aleksandrovi“, ističe. Ipak, otkriva je pomenuti detalj istinit. „Moj otac je u dubokoj starosti izgubio moć govora i poslednje što je mogao da izgovori bila je jedino reč: Da.“
Ubeđen je da tako nešto ne može da se izmisli.
Do sitnica slika život u nekadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj Republici. Disciplinu i skrivene radnje partije, montirane procese i lažne import-eksport firme finansirane od Rusa da bi „tajnoj službi Kominterne služile za krijumčarenje ljudi i materijala“. Opsesivno čitanje novina, čiji naziv sadrži reč „demokratiše“. Markice za mleko i vita-kolu. Cigarete CLUB, skuplje zbog duvana sa Zapada. Nestašice, trabante, susede – do juče članove tajne službe Štazi ili Hitlerove vojnike. Vojni rok s političkom obukom „neofašizam i militarizam u Zapadnoj Nemačkoj“.
U poglavljima oprezno skače od 1952. do 2001, ali vremenski okvir jeste takav da se uvlači cela svetska istorija između tih tačaka, uključujući 11. septembar u Americi. Rušenje Zida 1989. kičma je hronološkog reda.
„S tim da u romanu nema samog pada Zida!“, naglašava Ojgen Ruge. „Hteo sam prozu o preokretu nakon rušenja, ali bez te konkretne večeri. U Nemačkoj su slike, i ono što se govori o tome, toliko brojne da su postale istrošene, neupotrebljive u književnosti. Plus, ja verujem u rupu! Može da se izostavi dosta onoga što deluje bitno ako se sve okolo dovoljno dobro opiše.“
Prisećamo se da nam je pisac Ingo Šulce pričao da je prespavao ključne događaje, naprosto je ranije otišao u krevet. Zaprepastio se kada je sutra uključio vesti – plašio da svi odmah ne odu u Zapadnu Nemačku.
Ojgen Ruge je u tom momentu već bio na drugoj strani, tamo je ostao leto ranije, nije se vratio kući. Pamti da ga je nazvao prijatelj. „Kasno po podne… Predveče…. Rekao mi je šta se desilo. Delovalo mi je skroz suludo. Nisam imao televizor, pa sam se odvezao do prijatelja i zajedno smo gledali…“
Napominje da je u najnovijem romanu, koji upravo izlazi, opisao te sate.
Nadovezujemo se: pitanje je aktuelno, čuje se teza da ta granica što je delila zemlju nikada nije prestala da postoji.
Potvrđuje: „Da. Ideja da je podeljena Nemačka brzo nestala u glavama, bila je iluzorna. Nije moglo biti drugačije, govorimo o stvarima koje su oblikovale i biografski i socijalno. Uticaji stvarani decenijama ne mogu da nestanu preko noći. Uz to, delovi istočno i zapadno od Labe jako su se razlikovali. Što se mene tiče, nikad mi nije bilo stalo da su svi ljudi isti, već da svi ljudi, u sopstvenim različitostima, mogu da pokažu poštovanje jedni prema drugima. Što nije slučaj!“
Nemoguće je zaobići tezu da krajna desnica naročito uspeva u istočnoj Nemačkoj.
„Mnogi lideri ekstremno desničarskih partija dolaze sa zapada i na zapadu imaju sve jaču poziciju. Zato što su građani strašno nezadovoljni. Verovatno jeste tačno da su na istoku još nezadovoljniji. Često se govorka kako su kuće u gradovima lepe, renovirane, ali se zaboravlja da sve te lepe kuće pripadaju zapadnim Nemcima. Zaboravlja se da su istočnjaci malo mogli da naslede zbog sistema u kome su živeli i da je retko ko od njih u stanju da kupi stan, da ga ima u vlasništvu. Nova poskupljenja, inflaciju i druge faktore osećaju jače od ljudi u zapadnoj Nemačkoj. Dozvolite, hoću da kažem da ne verujem da istočni Nemci imaju nešto protiv demokratije! Sasvim je pogrešno takvo stanovište. Na istoku, sa iskustvom diktature, posebno su osetljivi na ograničavanje slobode mišljenja, na bilo koju nedemokratsku vlast. Ne radi se o tome da su nezadovoljni ukoliko vlada demokratija, već da hoće da budu zadovoljni kako vlada ta demokratija.“
Berlinski zid između prve i druge Njemačke: Ratni huškači protiv Putinovih pacifista
To ti je kapitalizam – nadovezujemo se – a romanopisac prepoznaje rečenicu koju u Danima umiruće svetlosti izgovara deda Vilhelm, bravar, sa pištoljem, onaj što je po dolasku iz Meksika gradio partijsku karijeru sa suprugom Šarlote; direktorisao sumnjivom firmom, održavao sastanke u podrumu, bio „operativac“, okićen mnogobrojnim značkama, ciničan, zabrinut zbog mladih defetista.
„Stvari se menjaju. I svet i ja. U međuvremenu sam duže živeo u kapitalizmu nego u socijalizmu. Interesantno je da se moj stav o socijalizmu nije promenio, ali moj stav o kapitalizmu – i te kako jeste.“
Prati li TV emisije u kojima se u bescenje prodaju predmeti predaka, njihove uspomene, rariteti, kakvih su dupke pune i njegove stranice.
„Ne gledam previše televiziju, ali ne iznenađuje me da toga ima. U kapitalizmu se prodaje sve što se može prodati.“
Kroz pasuse niz puta sevne reč „staljinizacija“. Kurta brine odlazak Nikite Hruščova sa mesta šefa partije, „bez njega bi još uvek bio tamo, u doživotnom progonstvu iza Urala“. Interesujemo se šta je sada sa „staljinizacijom“, ta pretnja opseda Rugeove protagoniste.
Saopštiće da ne voli Putina, ni Trampa. Da ni s Mercom nije u sjajnim odnosima. „Ljudi prebrzo upotrebljavaju termine fašizam, staljinizam. Pod tim nazivima počinjeni su nezamislivi zločini. U doba staljinizma, svakog je minuta donošena nova smrtna presuda. Radi se o istorijskim singularitetima i treba biti vrlo pažljiv kada se oni koriste.“
Komunizam, socijalizam, kapitalizam, ali Dani govore i o radničkim pokretima. Razmišljajući o arhivi oca, istoričara iz NDR-a, Aleksandar na 19. stranici predviđa da je padom Zida sve završeno: „Sva ta navodna istraživanja, sav taj poluistiniti i poluiskreni materijal koji je Kurt sabirao o istoriji nemačkog radničkog pokreta – sve će to, verovao je Aleksandar, izbrisati politički preokret…“
Radnički pokreti.
„Levica se u poslednje vreme fokusira na manjine, na ljude koji su stigli migracijama, dok je one koji su prvobitno bili njena ciljna grupa, dakle, radnike, potpuno izgubila iz vida. Moguće da je to razlog što je AfD trenutno toliko jak. Oni se okreću tim istim radnicima, iako je AfD ekonomski liberalna partija. Uopšte ne znači da će tim ljudima doneti nešto bolje.“
Da.
Izvor: Radar
