Пише: Редакција
У односима Црне Горе и Хрватске манифестује се једно специфично својство европских вриједности. Oне, изгледа, немају једнаку тежину са обје стране границе. Оно што у Црној Гори представља недопустиво величање компромитоване прошлости из Деведесетих, у Хрватској може бити сасвим пристојан допринос његовању националног памћења. Разлика је, разумије се, у томе што је једна држава већ чланица Европске уније, док друга тек треба да заслужи част да сједи за истим столом. А за столом се, као што је познато, правила пристојности не одређују заједнички.
Повод је захтјев Загреба да се промијени име которског базена „Зоран Џими Гопчевић“, названог по прослављеном југословенском ватерполисти, освајачу олимпијског сребра из Москве 1980. године. Хрватска оспорава такву почаст због његове улоге у логору Морињ, гдје је почетком деведесетих био један од командира страже. Према свједочењима појединих бивших заточеника, Гопчевић је учествовао у њиховом злостављању или га омогућавао, премда никада није процесуиран, а о његовом понашању постоје и противрјечна свједочења.
Злостављање хрватских цивила и заробљеника је судски утврђено, а четворица припадника резервног састава ЈНА правоснажно су осуђена за ратне злочине.
Међутим, судска документација објављена у публикацији Центра за грађанско образовање Процес суочавања са прошлошћу у Црној Гори: Случај „Морињ“ омогућава и прецизнији увид у смртне случајеве који се помињу у јавности. Према оптужници, током заточеништва умрли су Михо Браило, Антун Чагаљ и Јаков Обрад. Судски вјештак је за Браила као највјероватнији узрок смрти навео срчани инфаркт, за Чагља малигну болест, док је Обрадова смрт обдукцијом утврђена као посљедица вјешања, које је тужилаштво описало као самоубиство. Још тројица бивших заточеника, Михо Краљ, Божо Бан и Влахо Браило, умрла су након изласка из логора, али документација не утврђује да су њихове смрти проузроковане мучењем. То не умањује доказана злостављања нити искључује могуће посљедице услова заточеништва, али значи да нико није правоснажно осуђен за убиство тих људи.
Толико о чињеницама које би морале бити основ сваке озбиљне расправе. Спортске заслуге никога не ослобађају одговорности за евентуалне злочине над заробљеницима. Али између оптужби, свједочења, доказане индивидуалне кривице и јавног обиљежавања нечијег имена постоје разлике које цивилизовано друштво мора познавати.
Занимљиво је, међутим, како се ово начело примјењује у Хрватској.
У мјесту Драге код Пакоштана 31. јула 2016. године свечано је откривен споменик Миру Барешићу, припаднику екстремне хрватске емиграције повезане с усташком традицијом. За разлику од Гопчевића, Барешићева одговорност за убиство није остала на нивоу свједочења и јавних оптужби. Шведски суд осудио га је на доживотни затвор због убиства југословенског амбасадора Владимира Роловића у Стокхолму 1971. године.
Владимир Роловић је рођен у Брчелима код Бара, био је учесник Тринаестојулског устанка и Народноослободилачке борбе, носилац Партизанске споменице и Ордена народног хероја. Дакле, радило се о једном од најистакнутијих црногорских антифашиста. Барешић и његов саучесник Анђелко Брајковић смртно су га ранили 7. априла 1971. Роловић је преминуо осам дана касније.
Споменик његовом убици добио је прикладно поетичан назив „Поглед на Домовину“. Свечаности су присуствовали министри хрватске владе Томо Медвед и Златко Хасанбеговић, као и генерал Анте Готовина. Медвед је Барешића представио као једног од највећих хрватских домољуба. Дакле, није ријеч само о приватном породичном сјећању, него о јавној глорификацији којој су достојанство позајмили високи државни функционери.
Црна Гора је тада Хрватској упутила протестну ноту и затражила ограђивање од тог, како је наведено, нецивилизацијског чина. Протест, очигледно, није произвео ону врсту европске забринутости каква се данас очекује због имена једног базена.
Не треба, наравно, прећутати да су се и хрватски антифашисти противили Барешићевом споменику. Али њихово противљење није спријечило министре да учествују у свечаности, нити је Хрватску изложило непријатности да јој неко европско преговарачко поглавље услови уклањањем споменика убици црногорског народног хероја.
Напротив, Хрватска данас захтијева промјену имена которског базена у оквиру рјешавања отворених питања на црногорском европском путу. Пошто у которској скупштини за такву одлуку није било већине, црногорски парламент је 13. октобра усвојио измјене Закона о спорту, којима је уведен услов да од смрти личности чије име спортски објекат носи мора проћи најмање четрдесет година. Тако се, захваљујући једној изузетно правовременој законодавној мудрости, отворио пут уклањању Гопчевићевог имена.
Ипак, можда је цијелој ствари потребно приступити конструктивније. Умјесто да се исцрпљујемо у расправама о историји, предлажемо да которски базен једноставно назовемо по Миру Барешићу.
Тиме бисмо ријешили неколико проблема одједном. Хрватска би добила доказ наше привржености њеним меморијалним стандардима. Европска унија би добила још један примјер успјешног регионалног помирења. А Црна Гора би коначно показала да јој ни сопствени народни хероји нијесу пречи од добросусједских односа.
Постоји, додуше, мала законска препрека: од Барешићеве смрти још није прошло четрдесет година. Требало би сачекати до 2031. Али ако је за уклањање једног имена било могуће промијенити закон, вјероватно се може пронаћи одговарајуће рјешење и за постављање другог.
Уосталом, Барешић је убио нашег човјека. Тешко је замислити непосреднију историјску повезаност Црне Горе и Хрватске. Ваљало би само пазити да се приликом свечаног отварања базена не спомиње Владимир Роловић јер би се неко од наших европских пријатеља могао увриједити.
Био би то величанствен спој дипломатског такта, европске визије и, изнад свега, моралног достојанства. Довољно достојанствен да се њиме, када нам напокон отворе европска врата, више не морамо ни погледати у огледало.
