Пише: Бранко Милановић
Прва руска револуција одиграла се у фебруару 1917. године, а друга, много познатија, у октобру исте године. Грађански рат, изазван том револуцијом и распуштањем Уставотворне скупштине, трајао је до 1921. године. У почетку, током 1917, руска војска је, мада невољно, наставила да се бори против Немаца и Аустријанаца, да би потом обуставила борбе. Брест-литовским миром Русија се одрекла територија на којима је живела трећина њеног предратног становништва и које су обухватале половину индустријских капацитета и 90% залиха угља. Некадашња империја распала се на бројне независне државе, међу којима су најзначајније биле Украјина, Јерменија и Грузија.
Било је то раздобље огромних промена и незамисливих патњи. Процењује се да је у Грађанском рату погинуло готово исто толико руских грађана (1,2 милиона) колико и у самом Првом светском рату (1,8 милиона). Али током Грађанског рата још око пет милиона људи умрло је од глади, а два милиона од болести. Тако се укупна „цена“ Грађанског рата приближава броју од девет милиона мртвих, што далеко надмашује руске војне губитке у Првом светском рату. (Подаци су преузети из књиге Најала Фергусона The Pity of War.) Било је то „смутно време“, које у много чему подсећа на оно чему данас сведочимо у истом делу света.
Управо то раздобље, од 1917. до 1922. године, тема је мемоарске књиге Сентиментално путовање Виктора Шкловског, чувеног руског и совјетског теоретичара уметности, оснивача формалистичке школе књижевне критике. Шкловски је био непосредни учесник и сведок огромног разарања земље, расељавања становништва и пустошења која су уследила после две револуције.
Политички, Шкловски је био близак есерима (Социјалистичкој револуционарној партији), због чега га је Чека више пута саслушавала, а најозбиљније 1922. године, када је и ухапшен. Било је то непосредно уочи великог судског процеса руководству есера, оптуженом да је политички припремало атентате на бољшевичке вође, укључујући и неуспели покушај атентата на Лењина. Иронијом судбине, улогу тужиоца на том процесу преузео је Бухарин.
Иако је уживао подршку људи попут Максима Горког и Јакова Свердлова, Шкловски је проценио да је мудрије да напусти Совјетски Савез. Тако је други део Сентименталног путовања написао у Берлину 1922. године. Књига је на руском објављена 1923, а на енглеском 1970. године. Шкловски се током двадесетих година вратио у Совјетски Савез, наставио тамо да ради, стекао светску славу и умро у Москви 1984. године – непосредно уочи Горбачовљевог доласка на власт – у деведесет првој години живота.
Али све је то дошло касније. Мемоари обухватају раздобље од Фебруарске револуције до завршетка Грађанског рата. То, међутим, нису мемоари у правом смислу речи, јер Шкловски много мање пише о себи него о другима и о рату. Књига је пре својеврстан извештај о страшном расулу кроз које је земља пролазила.
У време Фебруарске револуције Шкловски се налазио у редовима руске војске на Западном фронту. Потом је, усред општег хаоса, са својом јединицом пребачен у Персију, где је био сведок не толико рата између Русије и Турске колико етничких сукоба између Персијанаца, Курда, Турака и Асираца (потоњи су били хришћани) који су се као од шале међусобно клали, палили села и пљачкали.
И руска војска дала је свој допринос том крвопролићу.
„Дошли смо у туђу земљу, окупирали је, њеном мраку и насиљу придодали наше насиље, подсмевали се њеним законима, ометали њену трговину, бранили отварање фабрика и подржавали шаха. И ради тога држали смо тамо своје трупе – држали их чак и након револуције. Био је то империјализам – и то руски империјализам, што ће рећи глупи империјализам.“ (стр. 78)
Размере покоља које описује Шкловски су невероватне и далеко надмашују све оно о чему читамо у другим делима о Првом светском рату, код Ремарка, Барбиса или Хемингвеја. Ко год мисли да постоји сличност између ратова који се воде на копну, уз пљачкашке походе војски и непрестане промене контроле над територијом, и ратова који се воде бомбардовањем или у рововима, грдно се вара. И требало би, између осталог, да прочита ову књигу.
„Град је био подељен на секторе; свака чета пљачкала је свој сектор. Да би боље видели, запалили су град.“ (стр. 94)
„Ту, крај самог пута, под једним жбуном лежао је мртав човек; лежао је непомично. Поред њега војници су мирно доручковали аустријске конзерве, спуштајући их на леш.“ (стр. 44)
„Пушка – нарочито руска – на Истоку је право благо. На почетку нашег повлачења Персијанци су за пушку давали две до три хиљаде рубаља… Поређења ради, узмите у обзир колико су коштале жене које су наши војници отимали у Персији и на Кавказу. У Феодосији [на Криму], на пример, жена је коштала 15 рубаља ако је била ‘коришћена’, а 40 рубаља ако није, и постајала је ваша заувек.“ (стр. 110)
После Персије, Шкловски одлази у Петроград и Москву, а затим у Кијев. (Усред свег тог разарања, читаоца изненађује што возови и даље саобраћају мање-више редовно. Истина, не држе се реда вожње, али вас ипак за неколико дана превезу од Курдистана до Москве.)
Петроград је суморан, хладан и гладан. Кијев је живљи, макар зато што се у њему смењују различите војске. У почетку је руска буржоазија бежала у Кијев.
„Било је то време када се читава руска буржоазија окупила у Украјини, када су је окупирали Немци; али Немци је још нису сасвим опљачкали [однели сву храну]. На улицама су се вијориле тробојне [немачке] заставе.“ (стр. 157)
Али онда:
„У Украјини су биле следеће снаге. У Кијеву је био Скоропадски [украјински хетман кога су Немци довели на власт као марионетског владара], кога су подржавали руски официри. Ни сами нису знали зашто га подржавају, али тако је наредио Ено [француски дипломата]. Свуда око Кијева био је Петљура, с читавом војском.“ (стр. 158)
Како се ратовало у Херсону? Када су град држали Бели:
„Спискови стрељаних висили су по зидовима. Петнаест људи дневно. Врло редовно. А последњих пет имена увек су била јеврејска – да се покаже како нема дискриминације.“ (стр. 208)
Или када су на власти били украјински националисти:
„[Украјинци] су бољшевике углавном стрељали зато што су Руси, а Русе зато што су бољшевици.“ (стр. 159)
После „рада“ за есере у Украјини, Шкловски се враћа у Петроград, где, захваљујући својим књижевним везама, добија смештај у уметничкој колонији. Истовремено наставља и своју конспиративну делатност у корист есера (о којој никада не говори отворено, већ је само наговештава).
„Учионице се нису грејале. Живот јединице одвијао се око мензе. Сваког дана добијали смо по фунту хлеба, харингу, неколико грама ражи и комад шећера. Кад бисте се вратили кући, било је страшно гледати те бедне порције. Као да вам се неко руга.“ (стр. 180)
„Један мој пријатељ спалио је своју библиотеку. Био је то ужасан посао. Мораш да ишчупаш све странице из књига и згужваш их.“ (стр. 235)
(Ова реченица савршено илуструје сув, уздржан, готово хладан стил којим су мемоари написани.)
„Део те зграде [за уметнике] некада је заузимала Централна банка. Домогао сам се кључа од банке, ушао унутра и завртело ми се у глави. Просторије, просторије и опет просторије, с прозорима према Невском проспекту, оне окренуте ка Морској улици, па још просторија према каналу Мојка. Отворени сефови, читав под затрпан папирима, регистраторима са признаницама, картонским фасциклама. Само тим фасциклама ложио сам пећ готово годину дана.“ (стр. 235)
Бранко Милановић: Мој рођак, непостојећа особа: Прича из двадесетог века
Како су бољшевици организовали привреду?
„Желели су све да организују тако да и сунце излази по распореду, а да се временске прилике одређују у њиховој канцеларији.“ (стр. 189)
„Могле су се чути невероватне приче! Прикупља се млеко: наређење налаже да се све млеко мора допремити на одређено место до одређеног дана. Али нема посуда, па се оно просипа по земљи.“ (стр. 181)
Стил је сведен, готово наиван. Реченице су кратке, телеграфске, написане хладнокрвно, без узбуђења. Иако књига, уопштено говорећи, прати хронологију, везе између појединих догађаја нису ни објашњене ни разматране. Не сазнајемо зашто Шкловски, након што се војска распадне, прелази из једног града у други.
Све ме то подсећа на cinéma vérité једног другог руског уметника из тог времена, Дзиге Вертова: исти трамваји који бесциљно тутње пустим петроградским улицама, затворене продавнице, излози заковани даскама, свуда присутна глад.
Значај књига попут ове Шкловског није само историјски, мада је и тај аспект важан. Кроз њене странице промичу многе знамените личности: Керенски, Горки, Николај Суханов (хроничар Револуције), припадници тек основане Чеке, а пред крај и Мандељштам („Пише песме окружен људима и чита им стих по стих, дана за даном“), Ана Ахматова, Гумиљов („Био ми је стран и тешко ми је да пишем о њему. Није било потребе да га убију“), Блок („Умирао је теже од Гумиљова: умро је од очајања“).
Али када се ови мемоари читају данас, неизбежно се намеће помисао о понављању историје. У многим случајевима данашњи проблеми готово су истоветни онима од пре сто година. Ништа није решено.
Тада се поставља питање: у ком тренутку историје одређени проблеми нестају? Када се историја нечега завршава? Јер она се, сасвим сигурно, бар када је реч о неким питањима, заиста завршава. Данас се нико не бори на страни Цезара против Помпеја. Али када је реч о другим питањима, попут Блиског истока, неки од учесника јесу се донекле променили, али рат и даље траје.
Исто питање можемо данас поставити и за онај део Евроазије који описује Шкловски у својој књизи.
Извор: Global Inequality and More 3.0
Превод: РТС ОКО
