Piše: Milovan Urvan
Postoje pisci kojima Nobelova nagrada ne bi promijenila ništa. Tomas Pinčon je jedan od njih.
Njegovo ime se godinama pojavljuje u prognozama za najveće književno priznanje, uvijek uz isto pitanje: hoće li konačno biti njegov red? Vjerovatno neće. Ima nečeg gotovo prikladnog u tome da Pinčon ostane bez Nobela.
Napisao je „V.“, „The Crying of Lot 49“ i „Gravity’s Rainbow“, knjige koje su odavno postale dio književnog kanona. Ali dok su drugi pisci vremenom postajali javne ličnosti, Pinčon je uradio suprotno. Povukao se i ostavio čitaocima knjige, a sebi sačuvao privatnost.
Upravo je iz te privatnosti nastala čitava mala industrija nagađanja.
Ko je, zapravo, Tomas Pinčon?
Najpoznatija teorija kaže da je Pinčon bio niko drugi do DŽ. D. Selindžer. Još sedamdesetih godina pojavila se teza da je autor „Gravity’s Rainbow“ zapravo Selindžer, koji je pod drugim imenom nastavio da piše ono što nije želio da objavljuje pod svojim. Teorija je bila dovoljno ozbiljna da je stigla i do samog Pinčona. Njegov odgovor bio je kratak: „Not bad. Keep trying.“
Nije rekao da nije Selindžer.
Što je, naravno, bilo dovoljno da se priča nastavi.
Pored Selindžera, Pinčonu su pripisivani i drugi identiteti. Bilo je spekulacija da je on čak i Unabomber, odnosno Ted Kačinjski. Ozbiljna književna literatura te priče danas navodi kao bizarne glasine koje su nastale upravo zbog Pinčonovog upornog izbjegavanja javnosti.
A onda je tu i jedna zanimljivija mogućnost: da Pinčon nije jedan čovjek.
Možda je „Thomas Pynchon“ jednostavno ime pod kojim je tokom godina pisalo više ljudi.
Možda je u pitanju kolektivni pseudonim. Možda je Pinčon počeo kao jedan čovjek, a završio kao književni projekat u koji su se vremenom uključivali drugi.
Za to, naravno, nema ozbiljnih dokaza.
Ali Pinčon je sam napravio idealne uslove za takvu vrstu mašte.
U njegovom slučaju čak ni pojavljivanje autora nije sasvim riješilo stvar. Kada se 2004. pojavio u „The Simpsons“, Pinčon je pristao da bude prikazan sa papirnom kesom preko glave. Sam je dao glas svojoj karikaturi i time se našalio na račun sopstvene reputacije „reclusive author“. Nekoliko godina kasnije, 2009, pojavio se i u promotivnom videu za „Inherent Vice“.
Drugim riječima, čak i kada se pojavi, Pinčon uspije da se sakrije.
To je možda njegov najveći književni trik.
Dok su drugi pisci postali brendovi, Pinčon je postao misterija. Danas o piscu obično znamo previše: šta misli, šta jede, za koga glasa, gdje ljetuje i šta misli o novoj knjizi nekog drugog pisca. Kod Pinčona imamo obrnutu situaciju. O njemu se zna relativno malo, pa je praznina počela da se popunjava glasinama.
Zato je Pinčon bez Nobela sasvim prirodna stvar.
Nagrada bi mu dala ono što mu najmanje treba: još jedan zvanični identitet.
Postao bi nobelovac, a time bi se jedna od najzanimljivijih misterija američke književnosti pretvorila u službenu činjenicu.
Ovako je mnogo zanimljivije.
Imamo „Pynchona“.
Imamo njegove romane.
Imamo njegovo ime.
Imamo nekoliko fotografija, nekoliko javnih tragova i čitavu galeriju teorija.
A iza svega toga stoji čovjek koji nam već decenijama govori, na jedini način koji mu izgleda odgovara, da ga ostavimo na miru.
I možda je zato najbolje što će Pinčon ostati bez Nobela.
Neke nagrade potvrđuju veličinu pisca.
Pinčonu je, izgleda, dovoljno to što još uvijek nismo sigurni ko je.
