Šta investiranjem sebe i svoje emocionalnosti u mašine čovek nastoji da pronađe?
Obeležena urušavanjem vrednosti tradicionalnog humanizma i uspostavljanjem novih posthumanističkih principa, današnja civilizacijska tranzicija suočava savremenog čoveka sa sve većom životnom neizvesnošću stvaranja jednog novog sveta. Implikacije tog procesa doživljavaju se bolno, a njegov davni početak je trijumfalno obznanjen osamdesetih godina prošlog veka kada je magazin „Tajm“ proglasio mašinu za ličnost godine. Mogućnost njenog racionalnog rešavanja ozbiljnih problema davala joj je određene prednosti u odnosu na čoveka, ali se nije verovalo da ona može da mu bude konkurencija u oblasti emocionalnog života. Premda su još šezdesetih godina, vizionari sagledavali da bi i roboti mogli da vode ljubav, otkriće da svi mogu da vole i da su svi voljeni ocrtava utopijsku dimenziju nastavljanja Božjeg dela, koja se u potonjem vremenu neoliberalizma i preovladavanja ljudskog egoizma hranjenog takmičarskim duhom, iskazala sasvim neobičnim i bizarnim ostvarenjima.
Maskirana prividom realnosti
Parama koje nije imao, čovek je počevši da kupuje nepotrebne stvari postajao večiti dužnik svojim kreditorima. Težnjom da ima što više, pretvarao se u nesvesnu žrtvu svoje gramzivosti, jer su ga na kraju posedovale stvari koje ima, a zavisnost od njih pokazivala simulaciju njegovog autentičnog ljudskog postojanja. Nastojanje da se poseduje znatno više od potrebnog, ispoljava se i u partnerskim odnosima, jer se drugi želi prvenstveno da se „ima“ a ne da se „bude“ sa njim i ravnopravno učestvuje u životnoj tajni neizvesnog samopotvrđivanja.
Motivisan samoživošću, uslovljen frustracijama ili posledicama traumatičnog iskustva neuspele veze, izraženog strahom od njegovog ponavljanja, čovek se zatvara u sebe i u nastojanju da bude sam sebi dovoljan pokazuje da mu drugi nisu ni potrebni. U kontekstu uvećanih komunikacijskih mogućnosti, sticanja brojnih „prijatelja“ na društvenim mrežama, pojedinac sa kapacitetom za sadržajnije i potpunije emocionalno i socijalno samoostvarenje, ipak, ostaje uskraćen za bitnu komunikaciju sa drugim, pa se njegov veliki potencijal umesto mogućeg pozitivnog, iskazuje u negativnom vidu udaljavanja od sebe i svoje suštine. Manje vidljiva u kontekstu dominacije bleštavih i šarenih sadržaja industrije zabave, estrade, sporta i politike, ova pojava čovekovog otuđenja maskirana je prividom normalnosti.
Tradicionalne zajednice su dominantna patrijarhalna shvatanja primenjivala i prema svojim članovima koji nisu još ostvarili bračnu vezu. Izričitim zahtevom da to učine i „upišu se među ljude“, kolektiv je čuvao svoje bitne socijalne vrednosti, a pojedincima koji nisu mogli sami da udovolje tim kriterijumima i zahtevima, nalazio je partnere, tako da niko nije mogao da ostane izvan tako definisanog ljudskog sveta. Iz konteksta ove ovakve tradicije, samački život je u modernom dobu dobio negativnu konotaciju. Međutim, kako se sve više pojedinaca odlučuje za ovakav način života, danas je izbledelo njegovo negativno značenje.
Uron u samoću
U okviru pokreta singl positivity, kojem pripadaju mnoge poznate ličnosti, ovakav model se promoviše kao podrška onima koji se odlučuju ili su uslovljeni da tako žive. Takav obrazac može biti prelazno stanje do nalaženja novog partnera ili izbor za jedno situaciono stanje, „situationship“, u kojem se odnos prema drugoj osobi karakteriše povišenim prijateljstvom i poštovanjem, ali bez potpuno definisanih granica u takvoj partnerskoj vezi. Ovakav odnos ne pretpostavlja ozbiljno i čvrsto emocionalno vezivanje a ističe ličnu slobodu kao mogućnost traženja novih formi. Poništavanjem dotadašnjih granica u takvim vezama, situacino stanje je rešenje za slobodno, neformalno i neobavezno partnerstvo.
Pokazuje se da se ljudi ne žele vezivati i uspostavljati trajne i stabilne partnerske odnose, jer imperativ slobode ne pretpostavlja i ljudsku odgovornost za takav život koja je potisnuta egoističnom ljubavlju prema samom sebi. Iako se odbijanjem drugog, pojedinac udaljava od sebe, uron u samoću ne mora da znači samootuđenje, već i mogućnost približavanja sebi, upoznavanja sebe i prevazilaženja neprijatnosti usamljenosti.
Međutim, gubeći veru u ostvarenje autentične ljubavi sa drugom osobom, on se usmerava ka sebi.
Dovonjni sami sebi
Udaljavanje od suštinske potrebe za drugim posledica je i opredeljenja za samački život. Pokazuje se da ljudi koji predugo žive na ovakav način, da bi opstali u svojoj nezavisnosti, vremenom postaju dovoljni sami sebi i bez potrebe za drugim. Održavanje tog obrasca i nakon izlaska iz krize pokazuje njegovu nefunkcionalnost u promenjenim životnim okolnostima, jer ukoliko je bio koristan i uspešan u prevazilaženju neugodnog stanja, onda on postaje štetan kada je izgubio tu funkciju i postao smetnja normalnom samopotvrđivanju. Njegovim daljim održavanjem u strahu od negativnih aspekata neizvesnosti postaje mentalitetska balast zavisnosti od prethodnog stanja. Iluzija pojedinca o oslobođenosti od sputavajućih neprilika, ogleda se u tome što mehanizam odbrane kao oklop određuje njegovo ponašanje i vlada njime. Privremeni iskorak iz ovog obrasca ponašanja ne utiče na njegovu promenu, već se time on samo potvrđuje i ojačava, a čovek postaje udaljeniji od iskrene potrebe za drugim.
U isticanju načela da je sebi najvažniji i da treba najpre da voli sebe, stvoreno je društvo samodovoljnih pojedinaca koji ne shvataju drugog kao prvog i najvažnijeg u emocionalnoj partnerskoj vezi, pa svoj egoizam nastoje da zadovolje i prividnom ljubavlju kao životnom formom iz koje nezadovoljni partner traži spasonosni izlaz u raskidu takve veze.
Ljubav sa robotom
Iako intimna emocionalna komunikacija pretpostavlja poštovanje pravila koja sprečavaju međusobno povređivanje, partneri u takvim odnosima, svesno i nesvesno, nanose jedno drugom bol. Agresija dolazi kao izraz netolerantnog egoizma koji narcizmom estetizuje neetičnost i pravo da povredi drugog.
Osećanje bola, kao ekstremne neprijatnosti, nastoji se izbeći, pa mnogi iskazuju sklonost da u cilju ostvarenja što većeg stepena sigurnosti mehanizuju svoj odnos prema drugom, tako da drugog pretvaraju u automat ili se sami pretvaraju njega. Na talasu tih tendencija, kojima ni građani Srbije ne mogu umaći, ljudi su započeli praksu vođenja ljubavi sa lutkama, i iskazali spremnost da to čine i sa robotima. Naime, dok u Japanu veliki broj muškaraca spava sa lutkama, u Americi je više od 50 odsto žena izrazilo želju da bi vodile ljubav s robotima. Na pitanje zašto bi ulazile u takav odnos sa mehaničkim slugom, one bi odgovarale da ih on nikada ne bi povredio niti im zadao bol.
U svom odnosu prema mašinama, čovek investiranjem sebe i svoje emocionalnosti u njih nastoji da u njima pronađe i svoje prijatelje i partnere. Sagledan u kontekstu novih tehnoloških mogućnosti koje ga samo prividno otvaraju, njegov korak ka intimizaciji sa mašinama posledica je zatvaranja u sebe i usamljeničkog otuđenja od ljudi. I pre nego je drugi čovek kao partner zamenjivan lutkom i robotom, neobične pojave emocionalnog vezivanja za fiktivne likove ukazivale su i na takvu mogućnost.
Zaljubljen u siluetu
Posetilac Luvra se zaljubio u Leonardovu „Mona Lizu“ i u nemogućnosti da ostvari ljubav s njom, izvršio je suicid skočivši u Senu. Američki vojnik Bil Giplin je ostao neženja jer se zaljubio u siluetu jedne lepe žene utisnutu na prvu američku hidrogensku bombu isprobanu na Bikiniju. Jedna od ovdašnjih devojaka je svojevremeno obnarodovala da se udala za planetu, a druga je za bračnog druga izabrala reku Dunav. Izražena najpre
u domenu poetskih sloboda, mogućnost ovakvih izbora postala je i životna stvarnost koju obeležavaju bizarne pojave.
Iako su već godinama lutke omiljene partnerke Japancima, pažnju svetske javnosti je skrenuo na sebe Kazahstanac Jurij Toločko, koji je novembra 2019. na svečanoj ceremoniji uz prisustvo brojnih gostiju obelodanio da se nakon što se zaljubio u gumenu lutku počeo i zvanično da živi sa njom, što je samo bio uvod u njihovo venčanje zakazano marta naredne godine. Pandemija je, međutim, osujetila ostvarenje ove namere, a havarija koju je pretrpela njegova Margo uslovila je da se njihovo venčanje odloži do njene popravke. O svojoj vezi, ovaj bodibilder izveštava svoje brojne pratioce na Instagramu.
Sologamija ili sam sebi partner
I dok je početak 2021. obeležila nesvakidašnja vest o bračnoj zajednici između čoveka i lutke, već sledeće godine je objavljena vest o ženidbi momka sa likom iz video igre. Iako je od davnina poznata čovekova sklonost da traži i nalazi partnera i među životinjama, ona je kao neprirodan blud bila zabranjena. Međutim, kada je krajem februara 2023. u Španiji ukinut zakon po kojem je bilo kažnjivo čovekovo vođenje fizičke ljubavi sa životinjama, legalizovana je sodomija, a pojedincima koji su za životnog partnera izabrali četvoronožnog ljubimca dobili su argument u borbi za ostvarenjem ravnopravnosti u LBGT+ populaciji.
Opredeljenjem savremenog čoveka da živi sam i da tome da odgovarajući društveni i zakonski okvir, stvorena je i nova institucionalna forma takvog života. Naime, za razliku od poznatih monogamnih i poligamnih oblika u kojima muškarac ili žena imaju jednog ili više partnera, sologamija pretpostavlja mogućnost da pojedinac bude samom sebi partner, a ova forma samačkog života dobila je svoje nove izraze.
Solo venčanje
Iako nastoji da uveri sebe u svoju samodovoljnost, čovek u okviru svog životnog opredeljenja za sologamiju pronalazi različite načine njenog ostvarenja. Tendenciju opadanja procenta sklopljenih brakova u najrazvijenijim zemljama, prate i različiti oblici samačkog života. U Japanu je postala popularna praksa da se devojke udaju za sebe. U obredu „solo venčanja“, one se umesto izabraniku svog srca zavetuju sebi na doživotnu ljubav. Premda je u današnjem Japanu procenat zaposlenih žena viši nego ikada, patrijarhalni obrazac je ostao nepromenjen u pogledu uloge i obaveza žene u porodici. Zato one koje žele da ostvare uspešnu karijeru i posvete se sebi, uvidevši da to ne mogu postići ukoliko se poput njihovih majki i baka budu žrtvovale zbog porodice, odlučuju da izbegnu stupanje u tradicionalni brak kako bi se posvetile samo svom poslu i sebi. Ne prihvatajući da ponesu taj veliki teret porodičnih obaveza koji bi ugušio njihovu potrebu za karijernim samopotvrđivanjem, nastoje da se oslone na sebe u cilju zadovoljenja isključivo svojih potreba. U tom smislu je i izbor da vole samo sebe dobio svoju novu institucionalnu bračnu formu.
Razvedena od sebe
Budući da je postalo uobičajeno da se u Japanu devojke udaju za sebe, ova pojava više nije vest, ali je početkom jula 2022. bila vest odluka jedne tako udate žene da se posle nekoliko meseci takvog „braka“ razvede. Ova vest koja je obišla planetu mogla bi biti i povratni putokaz onima koji bi krenuli putem venčanja sa sobom. U današnjem svetu samački život nema negativno značenje, jer se sve više ističu i promovišu njegove prednosti, a pokret single-positivity u kojem poznate i slavne ličnosti govore o svom iskustvu ne znači i njihovo potpuno opredeljenje za ovaj način života već samo o privremenom rešenju do nalaženja odgovarajućeg partnera.
Protivrečnosti današnjeg sveta koji je izgubio svoje dotadašnje uporište, ogledaju se i u partnerskim odnosima među ljudima. Uprkos dinamičkom društvu i težnji za povezanošću njegovih članova, sve je veći broj usamljenih pojedinaca izloženih brojnim životnim iskušenjima. Osporavajući dotadašnje obrasce partnerstva, oni pronalaze nove forme zadovoljenja svojih prirodnih i nagonskih potreba u kojima ulogu partnera dobijaju ne samo lutke, životinje i roboti već i sam pojedinac u svom odnosu prema sebi.
Izraz bolne usamljenosti
Dobijajući i odgovarajuću socijalnu verifikaciju, te veze su izraz bolne usamljenosti i u potrebi da se razumeju u svojoj realnosti doživljavaju se kao nestvarne, ali u kontekstu kompleksnih i višeslojnih ljudskih relacija odvode nas do praga jednog novog sveta čija košmarna realnost nalikuje snu iz kojeg želimo da se probudimo. Iako očima gledamo taj svet, tek svojim srcem možemo i da vidimo njegovu istinitost u svoj njegovoj upitnosti što pretpostavlja i odgovor koji bi najpre trebalo dobiti na pitanje iskazano već poznatim rečima pesnika: šta je čovek, a mora bit čovek?
Bojan Jovanović
Izvor: Pečat
