Пише: Милован Урван
Постоје писци којима Нобелова награда не би промијенила ништа. Томас Пинчон је један од њих.
Његово име се годинама појављује у прогнозама за највеће књижевно признање, увијек уз исто питање: хоће ли коначно бити његов ред? Вјероватно неће. Има нечег готово прикладног у томе да Пинчон остане без Нобела.
Написао је „V.“, „The Crying of Lot 49“ и „Gravity’s Rainbow“, књиге које су одавно постале дио књижевног канона. Али док су други писци временом постајали јавне личности, Пинчон је урадио супротно. Повукао се и оставио читаоцима књиге, а себи сачувао приватност.
Управо је из те приватности настала читава мала индустрија нагађања.
Ко је, заправо, Томас Пинчон?
Најпознатија теорија каже да је Пинчон био нико други до Џ. Д. Селинџер. Још седамдесетих година појавила се теза да је аутор „Gravity’s Rainbow“ заправо Селинџер, који је под другим именом наставио да пише оно што није желио да објављује под својим. Теорија је била довољно озбиљна да је стигла и до самог Пинчона. Његов одговор био је кратак: „Not bad. Keep trying.“
Није рекао да није Селинџер.
Што је, наравно, било довољно да се прича настави.
Поред Селинџера, Пинчону су приписивани и други идентитети. Било је спекулација да је он чак и Унабомбер, односно Тед Качињски. Озбиљна књижевна литература те приче данас наводи као бизарне гласине које су настале управо због Пинчоновог упорног избјегавања јавности.
А онда је ту и једна занимљивија могућност: да Пинчон није један човјек.
Можда је „Thomas Pynchon“ једноставно име под којим је током година писало више људи.
Можда је у питању колективни псеудоним. Можда је Пинчон почео као један човјек, а завршио као књижевни пројекат у који су се временом укључивали други.
За то, наравно, нема озбиљних доказа.
Али Пинчон је сам направио идеалне услове за такву врсту маште.
У његовом случају чак ни појављивање аутора није сасвим ријешило ствар. Када се 2004. појавио у „The Simpsons“, Пинчон је пристао да буде приказан са папирном кесом преко главе. Сам је дао глас својој карикатури и тиме се нашалио на рачун сопствене репутације „reclusive author“. Неколико година касније, 2009, појавио се и у промотивном видеу за „Inherent Vice“.
Другим ријечима, чак и када се појави, Пинчон успије да се сакрије.
То је можда његов највећи књижевни трик.
Док су други писци постали брендови, Пинчон је постао мистерија. Данас о писцу обично знамо превише: шта мисли, шта једе, за кога гласа, гдје љетује и шта мисли о новој књизи неког другог писца. Код Пинчона имамо обрнуту ситуацију. О њему се зна релативно мало, па је празнина почела да се попуњава гласинама.
Зато је Пинчон без Нобела сасвим природна ствар.
Награда би му дала оно што му најмање треба: још један званични идентитет.
Постао би нобеловац, а тиме би се једна од најзанимљивијих мистерија америчке књижевности претворила у службену чињеницу.
Овако је много занимљивије.
Имамо „Pynchona“.
Имамо његове романе.
Имамо његово име.
Имамо неколико фотографија, неколико јавних трагова и читаву галерију теорија.
А иза свега тога стоји човјек који нам већ деценијама говори, на једини начин који му изгледа одговара, да га оставимо на миру.
И можда је зато најбоље што ће Пинчон остати без Нобела.
Неке награде потврђују величину писца.
Пинчону је, изгледа, довољно то што још увијек нисмо сигурни ко је.
