Ових дана, свако довођење у везу српског имена или српског придјева са било којом темом из Црне Горе, у дијелу јавног простора се карактерише као напад на црногорски идентитет или његово присвајање од стране државе Србије. Међутим, српски идентитет и историја Црне Горе су толико детаљно прожети, да је сасвим јасно како бити Србин у Црној Гори, и осјећати државу Црну Гору као српску (државу, дакле, у којој живе и Срби и коју су, поред других, градили и Срби) једнако је легитимно и потпуно равноправно са оним – бити Црногорац.
Пише: Оливер Јанковић
Јелена кћи Лазара Хребељановића, није тек само једна у низу владарских зетских снаха, које су у средњовјековну Зету дошле из околних феуда. Она, крушевачка принцеза, као удовица Ђурађа Другог Балшића, управља Зетом у првим деценијама 15. вијека, најприје самостално, а потом и као потпора новом владару, свом сину Балши Трећем. Када је, по други пут, остала удовица (смрћу другог мужа Сандаља Хранића) она се вратила у Зету, и тамо на скадарском острву Бешка, обнавља манастирски храм Светог Ђорђа и гради Богородичну цркву Благовјести, у којој ће бити сахрањена послије смрти. Није претјерано рећи да је Јелена Балшић једна од централних фигура зетског 15. вијека. И то не само по њеној владарској и дипломатској улози, нити само по њеном ктиторском опусу на Скадарском језеру (Зетској Светој гори), него – можда прије свега – због њене књижевне оставштине, сачуване као преписка са духовником Никоном Јерусалимцем у Горичком зборнику. Све то скупа, свакако превазилази границе неког етничког и националног идентитета (па самим тим и неке, било које државе), али свакако остаје споменик српског културног и духовног утемељења у Зети, или утемељења зетске културе и духовности у српском идентитету.
50 година послије Јеленине смрти, крајем 15. вијека, на Цетињу ће почети са радом штампарија Црнојевића, под руковођењем јеромонаха Макарија. Цетиње је тада постало ново сједиште Зетске митрополије, коју је непуна три вјека раније, основао Свети Сава Немањић. Сјећање на ту светосавску основу Зетске епархије, исказано је и у штампаним дјелима поменуте манастирске штампарије. У склопу Псалтира Црнојевића, одштампан је и црквени календар за 1494. годину, а у том календару као свеци са црвеним словом (почетним словом или свим словима) наведени су и Свети Немањићи: Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и Свети Стефан Дечански. Ово сасвим кореспондира са чињеницом да римокатолички мисионар Леонардис јавља 1642. да је био на Цетињу и каже да ”тамошњи народ и цркве славе светог Уроша, краља српског”( Архив Свете конгрегације за пропаганду вјере, Рим, в. 60, ф 502р, 460р). Отприлике у исто вријеме, на основу сакупљених чињеница на терену, млетачки путописац М. Болица је објавио значајну публикацију „Опис скадарског санџаката“, коју је публиковао већ 1614. године. У овој публикацији о Цетињу и Цетињском манастиру он оставља један скромни запис, који дословно гласи: „На Цетињу је кнез Батрић Влатков, а оно има 70 кућа и 170 војника. Цетиње је смјештено у врло плодној равници дугој 4, а широкој 2 миље (око три километра). На једном крају равнице, на четири велика и добро уређена извора, чија је вода врло хладна, славни господар и кнез Иван Црнојевић изградио је мали али веома лијеп манастир за калуђере реда Св. Василија српског обреда. У њему је резиденција епископа, живи у њему 25 калуђера, а опслужује га још 40 других црквених људи и слугу. Тај прелат као митрополит духовни је владар свих становника Црне Горе и над собом признаје само власт пећког патријарха“.
Искорачили смо два вијека напријед, како бисмо историографски освијетлили карактер настанка Цетињског манастира, и садржај његовог књижевног штампарског издаваштва. Кроз ове путописне записе западних и латинских писаца, којима се сигурно не може приписати нека великосрпска идеологија, добијамо јасну слику зашто је грб Црнојевића, један од ријетких сачуваних артефакта старог Цетињског манастира, као двоглави бијели орао спуштених крила, визуелно насљеђе немањићке епохе. (Проф. Предраг Вукић, Вишеструка улога и значај Цетињског манастира кроз историју, Монографија Цетињског манастира, Цетиње, 2014, стр. 35)
Ово је мали подсјетник, приручног карактера, за све оне неупућене, којима се медијски и пропагандно намеће мишљење да је српско име у Црну Гору уведено однекуд са стране, и да је данашњи помен српског народа, српске културе у Црној Гори, исказ уперен против државе. Насупрот томе, историјски извори јасно свједоче да утемељење српског народног идентитета у самој Црној Гори, потиче макар из 11. вијека и да је оно савременик настанка и развоја црногорске државе, још од њених средњовјековних дукљанских почетака.
