Пише: Ђуро Радосавовић
Било је разних укања и букања на главном градском тргу у Подгорици. Некад се мјерило коме је било више људи на завршном митингу, Милу или Мому. Мјерило се је ли било више народа за “Да“ или за “Не“. Било је разних концерата, некад је ту био паркинг, па су нам поклонили трг који и није баш најљепши. Зато ће ваљда нове градске власти да га уљепшају, што и није тежак посао, с обзиром на то како сад изгледа. Изгледа неугледно. Подгорица није заслужила овакав трг. Али недавно је на тргу одржан фестивал књижевности.
Сви префикси и титуле попут међународни, интернационални, регионални, локални, све то пада у воду ако фестивал нема добру причу, госте и ако нема магије.
Овај фестивал дјелује непретенциозно, отворен је и другачији од осталих. Има нешто у њему, јер је књижевност дјеловала попут кандила, окадила нагомилану заоставштину политике, кича и таштине са тог трга. То је добар почетак, довољно за залет. Гости нису бирани по принципу популарности, него сходно томе што имају да кажу. Неко је овог пута бирао добро.
Али “подгорички реализам“ је хронична незаинтересованост за књижевност. Чудан је то однос. Подгоричани слабо долазе на књижевне вечери, али се наљуте кад нису позвани.
Увијек им све промакне, а као да на све желе да стигну. Само што нису. За длаку. То је проблем и много већих градова, желиш да одеш а не стижеш од осталих обавеза.
“Други ћу пут“. “Биће прилике“. Најљепше и најинспиративније књижевне вечери на којима сам био, биле су једна у Бијелом Пољу и друга у Панчеву. Много мања мјеста од Београда и Подгорице, али су људи жељни дешавања и управо због тога цијене прилику да присуствују догађају више него “људи из градова“. У мањим градовима прате сваку ријеч и ријетко ко гледа у телефон.
Цијене све. Али судећи по гостима и концепту разговора, недавна дешавања на тргу у Подгорици дају наду да је ово добар замајац. Иако други по реду фестивал, чини се да ће имати перспективу. Кад на неки трг дођу Пеца Поповић, Роберт Перишић, Срђан Ваљаревић, Јовица Аћин и кад све то зачини Урош Петровић препознатљивим наступом и storytelling-ом, то мора бити добра прича која ће да траје.
Надајмо се у коначном, да “култура“ више неће само бити ријеч која узвишено звучи из уста политичара, већ да ће се на тргу нешто стварно и даље дешавати.
Трг на ком се ствара, чита, дебатује и аплаудира, тек тад добија своју улогу у поимању града. Овај фестивал га је макар на неколико дана оживио. У пјесми “Клинч“ Срђана Ваљаревића постоји пар стихова који тако успутно и ненаметљиво говоре о сврси и снази писања: “Хтео сам да кажем / да сам и такав био одушевљен сопственом / руком на хартији, / да чак и ја могу да пишем и да ми то буде важно. / Дао сам, однекуд, себи право на то. / Па чак и да то назовем радом.
“Фестивал на тргу је конкретан доказ да књижевност има сврху да људе окупљене око једне идеје оплемењује. То су сусрети који све присутне обогате. Е, то је култура и књижевност.
Извор: РТЦГ
