Пише: Бранко Милановић
Осећам се помало непријатно због тога што и сам поново доприносим поплави чланака на тему вештачке интелигенције. Углавном сам већ рекао све што сам имао у текстовима о томе како дигитална комуникација утиче на свакодневни живот у Кини, о томе како би Маркс и неокласични економисти гледали на улогу вештачке интелигенције и, недавно, о могућој структури новог дистопијског друштва од ког многи страхују. Тај последњи чланак, заједно с текстовима о хомоплутији у Америци, уз прилоге Нилса Гилмана, основа је заједничког чланка који ћемо ускоро објавити у часопису Ноема.
Зашто поново пишем о AI? Да ли имам нешто ново да кажем? Заправо, не. Али желео бих да покушам да систематизујем литературу о вештачкој интелигенцији, јер се појавило мноштво текстова у којима се мешају различите теме и набрајају сви замисливи ефекти нове технологије. Такви текстови настају када имамо посла с важном новом појавом чије контуре се још само наслућују. Било би корисно уочити како се различити типови постављених питања и литературе која их прати разликују.
Прво, ту су економски и социолошки чланци на тему последица коришћења вештачке интелигенције. Обично су то очекивани раст удела у дохотку који ће припасти капиталу и вишкови радне снаге коју ће заменити вештачка интелигенција. AI се посматра као и свака друга технологија која замењује радну снагу: за дату укупну производњу удео који припада раду ће се смањити. За неке послове AI ће бити корисно помагало. Неке врсте послова ће сасвим укинути. Тренутно доминира тема супституције: програмери, преводиоци, адвокатски приправници, таксисти, наставници итд. У неким случајевима вештачка интелигенција ће унапредити људске радне вештине, па ће ове доносити већи приход. Ипак, укупан удео у дохотку који припада капиталу највероватније ће се увећавати, јер ће капитални интензитет производње (K/L) порасти, а профитна стопа ће се вероватно увећати или остати непромењена. Свакако не верујем да ће опасти довољно да надомести увећање капиталног интензитета производње у целини. Доходак капиталиста ће порасти, јер су AI компаније у власништву финансијски добростојећих људи. Раст доходовног удела власника капитала ће увећати њихово богатство и продубити доходовну неједнакост.
Бранко Милановић: Економија, политика и филозофија за ново доба
Шта се тим поводом може предузети? Постоје три могућа решења.
(A) Увођење гарантованог минималног дохотка за вишак становништва без посла. То би вероватно решило економски проблем, али би можда створило нове проблеме за психологе и социологе. Већ сам писао о томе, па нема потребе да то овде понављам.
(B) Ширење власништва над капиталом, на пример, тако што ће се свим грађанима поделити удео у капиталу водећих AI компанија без права да њима тргују. У том случају укупна доходовна неједнакост не би морала да се увећа када доходовни удео капитала порасте, јер би већи број људи на различитим доходовним нивоима поседовао капитал.
(C) Национализација AI компанија. То је, рекао бих, разумна опција, после свега што смо чули од AI ентузијаста и експерата: наиме, да је конкуренција тако оштра, а новчана добит тако велика и примамљива да нико нема ни времена ни интереса да размишља о потенцијално катастрофалним последицама адаптивне вештачке интелигенције за читаво човечанство. Што смо уверенији да би ширење AI могло донети непредвидљиве и незамисливе последице, то је уверљивији аргумент да је треба ставити под контролу државе. Профити од вештачке интелигенције могу се усмеравати у државни фонд и исплаћивати свим грађанима. Опције Б и Ц су сличне по дистрибутивним исходима. Кључна разлика је у контроли. У опцији Б компаније нису под контролом спољашњег ентитета. У опцији Ц јесу, и то не из примарно економских разлога. Што нас доводи до следећег питања које излази ван сфере економије.
Други тип литературе бави се идеологијом кључних градитеља AI индустрије и (ако се тако може рећи) AI покрета. Пример тог типа литературе је одличан есеј „Читање Макса Вебера у доба AI“ Николаса Молдера. Идеологија твораца вештачке интелигенције има важнију улогу него што је имала идеологија проналазача и индустријалаца из прошлих времена (Едисон, Тесла, Форд или Карнеги), будући да за њих AI није само технологија која замењује радну снагу, него и сила која ће фундаментално променити људски живот, чак и редефинисати шта значи бити човек. Када смо суочени с променама које тако снажно утичу на људски живот, идеологија њихових покретача заслужује нашу пуну пажњу. То је тема којој су Квин Слободиан и Бен Тароф посветили књигу „Маскизам: водич за збуњене“. У овој књизи они детаљно претресају идеологију тајкуна из Силицијумске долине, јер њихов поглед на свет директно обликују нове технологије. У овом случају технологија није неутрална већ има политичку димензију. Новац је важан, али није једини подстицај. Миленијаризам, еугеника, трагање за утопијама, путовање у свемир, све су то елементи идеолошке мешавине популарне код твораца вештачке интелигенције. Њихове идеје су важне не само због технологија које развијају већ и зато што показују спремност да користе политичка средства и политичку моћ – коју све више стичу – да би обликовали друштво усклађено с новим технологијама, или бар неко друштво које им се више допада. То је довело до трансформације политичког живота у многим земљама. Утемељивачи AI су ојачали тренд деполитизације из периода неолибералне глобализације (на пример, укидање контроле демоса над институцијама којима ће наводно боље управљати људи од струке). Много је тога што би тајкуни из Силицијумске долине радо ставили ван демократске контроле. Политички живот се може потпуно заменити одлучивањем заснованом на технологији. Ако компаније цветају захваљујући централизованој управи највишег менаџмента и приватних власника, зашто не бисмо употребили слична решења да читаво друштво учинимо ефикаснијим?
Бранко Милановић: Нови поредак АИ: Сувишан капитал, сувишан рад, сувишни људи
Трећи ток је филозофски. После недавне драматичне објаве Џејкоба Коксона, једног од истраживача из Антропика, подигла се велика прашина око питања да ли би AI роботи који су стекли пуну аутономију могли да одлуче да се ослободе људи? Слична идеја се разматра у солидном предавању Метјуа Луенштајна, „Застарелост коња: предвиђање будућности човечанства у свету доминантне вештачке интелигенције“. Аутор пореди судбину људи са судбином коња. Број коња се вековима увећавао јер су их људи користили за различите послове, од пољопривреде до транспорта. Када су ти послови механизовани, коњи више нису били једнако корисни, па је њихов број опао. Вероватно ће и људи, претпоставља Луенштајн, бити остављени на миру неко време. Ако супериорна AI раса закључи да јој више нису потребни, може постепено смањити њихов број или их сасвим елиминисати.
Сличан правац мишљења поставља питање да ли је људе произвела нека друга врста коју смо елиминисали када смо стекли довољну моћ. Такав начин размишљања – у шта се овде нећу упуштати јер немам довољно знања – упућује на преиспитивање саме дефиниције живота и питање могућности раздвајања менталног и физичког света.
За крај, не треба занемарити ни могућност да AI не испуни очекивања и страховања која је створила. Можда неће бити тако профитабилна као што њени творци и власници тврде. Можда ће иза ње остати само сећање на велики финансијски мехур. Можда су економски ефекти прецењени. Не мислим да је то најбоља аналогија, али сећам се хистерије, чак и међу веома образованим и паметним људима, која је настала када се примакла Y2K апокалипса пред долазак новог миленијума. Продавнице ће остати празне, изгладнели људи ће лутати улицама у потрази за храном, авиони неће моћи да полете. А онда смо се брзо вратили у претходну стварност, када је 24 сата касније стигао 2. јануар 2000. године.
Извор: Global inequality and more 3.0
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
