Трибина у организацији Српског привредног друштва Привредник и Вијећа српске националне мањине Града Загреба под називом „Степинчев гријех у времену кушње“ одржана је 29. септембра у Привредниковом дому у Загребу.
„Њемачке власти обавијестиле су ме да планирају с подручја Мариборске и Љубљанске бискупије протјерати 200 000 Словенаца, а можда и све, и колонизирати их у Македонију. Већ ме Поглавник питао што мислим ако он одлучи замолити њемачке власти да промијене судбину Словенаца и да их се пребаци, јер су католици, у Хрватску међу католике и да из Хрватске пребаце Србе шизматике у Македонију. Ја сам Поглавнику одговорио да би такво рјешење за несретне Словенце било боље, јер би у Хрватској слободно могли исповиједати своју вјеру, док би у Македонији, без цркава и без свећеника, њихова вјера била изложена прогонима… Ратни министар ме обавјештава да Нијемци намјеравају протјерати 300 свећеника из истих бискупија који су до сада били затворени или у кућном затвору у споменутим дијецезама. Између осталог, наш ратни министар, као добар католик, предложио је да речени свећеници буду протјерани у Хрватску, а заузврат с хрватског територија буде протјерано 300 Срба. Њемачке власти су већ одобриле овај контраприједлог.“
Ово су дијелови писма које је 14. липња 1941. надбискуп Степинац послао Папи. Ријеч је о гледиштима Поглавника Анте Павелића које Степинац преноси Папи. У писму, написаном два мјесеца након проглашења НДХ, у вријеме када су већ почињени злочини на разним подручјима усмјерени против Срба, од којих је највећи био у Глини и њеној околици, а који су показали да је циљ усташких власти или истребљење или етничко чишћење Срба из НДХ, Степинац Павелића описује Папи као „католичког практиканта, којем је намјера ‘успркос неким нељудским проблемима’, створити ‘католичку државу’“. Другим ријечима, Степинац се овим писмима разоткрива као особа која је склона прихватити Павелићеве методе у сврху остварења етнички чисте католичке државе.
Треба ли таква особа бити проглашена светом или се и ове ријечи могу релативизирати? На то питање на идућој трибини у Привреднику тражимо одговор представљајући два нова издања о Степинцу у католичкој цркви у НДХ. Књиге „Ватиканска мисија у Хрватској 1941. – 1946.“ која нам доноси дневничке биљешке бенедиктинца Ђусепеа Масучија, у рату тајника опата Рамира Марконеа, којег је папа Пио XII послао као водитеља апостолске мисије при Епископату хрватских бискупа и „Степинчев гријех – Ватикан и Католичка црква у времену кушње“, бацају ново свјетло на неке чињенице записане у Ватиканским архивима, које су емигрантски, али и југославенски извори и аутори до сада хтјели прешутјети. Сваки из својих разлога. Масучијеве дневнике приредио је публицист др. Фрањо Малетић, а другу књигу је Малетић сам написао.
На Привредниковој трибини о овим темама говорили су публицист Фрањо Малетић и новинар и теолог Драго Пилсел. Разговор је модерирао новинар Саша Косановић.
Извор: П-Портал
