Piše: Veljko Đurović
Srpska vlada je 4. oktobra 1912. (devet dana posle Crne Gore) u 5 sati popodne naredila depešom poslaniku Srbije u Carigradu da saopšti Porti da Srbija objavljuje rat Turskoj. Istog dana to su uradile i Bugarska i Grčka. Pri vrhovnoj komandi Srbije počeo je sa radom ratni Presbiro na čijem je čelu bio član Srpske akademije nauka Slobodan Jovanović.
Smatra se da je pruski kancelar Oto fon Bizmark (1815–1898) pred kraj života rekao da će sledeći evropski rat biti izazvan ,,nekakvom ludošću na Balkanu“. Da li iz ludosti ili ne, ali sledeći evropski rat jeste izbio na Balkanu. Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska, koje su se (pod patronatom Rusije) udružile u Balkanski savez, u jesen 1912. godine povele su rat protiv Turske. Cilj je bio da se oslobode teritorije Balkana koje su bile pod turskom vlašću. Potom bi članice Balkanskog saveza međusobno podelile oslobođene teritorije, čemu će se verovatno protiviti velike sile, pre svih Austrougarska, ali o tome će se posle razmišljati.
Već u proleće te godine bilo je izvesno da će na Balkanu jesen biti vruća. Stalne pogranične čarke i provokacije najavljivale su nemire većih razmera. Srpska štampa je svakom incidentu posvećivala dosta prostora. Izveštaji su se uglavnom svodili na to da Turci „prave belaj“ duž granice sa Srbijom i napadaju Srbe, koji se onda junački brane.
Cilj članica Balkanskog saveza bio je da se Turci predstave kao varvarski narod, kako bi se i svojoj i, naročito, međunarodnoj javnosti ukazalo na neophodnost rata. Taj koncept je podržao i srpski dnevnik Politika, koji je imao tiraž od 12.000 primeraka i bio vrlo uticajan.
U Sjenici izvršen strahovit pokolj nad tamošnjim Srbima. Beranski kajmakam Ilija Popović takođe je ubijen i izmrcvaren u tom pokolju. Narod u očajanju. Svi viđeniji naši ljudi i svi sveštenici pobegli. Metež najveći.
Oko pedeset bataljona turske vojske koncentriše se oko crnogorske granice.
Ovde (Javor) stiglo dvadeset i sedam seljaka koji traže oružje da se brane. Očekuje se još dosta begunaca. U Bijelom Polju još je gore. U Novom Pazaru tako isto.Turci, kivni na Crnogorce, napali na naše ljude.
Politika 11. avgusta 1912.
Predviđajući interesovanje strane štampe za balkanski rat, srpski vojni ministar, pukovnik Radivoje Bojović, obratio se ministru inostranih dela:
Gospodine Ministre,
Načelnik Glavnog Generalštaba čini sledeću predstavku: Da bi Vrhovna komanda mogla opredeliti koje će strane vojne korespondente primiti potrebno je da svi oni prođu kroz Ministarstvo inostranih dela i da od njega dobiju preporuku. Njihov broj treba da je što ograničeniji i samo od predstavnika velikih jevropskih listova i agencija: Havasove, Rojterove i Ruske telegrafske agencije. Izveštače ostalih listova malih ne treba primati. Broj nemačkih, italijanskih a naročito austrijskih korespodenata treba strogo ograničiti. One koji govore srpski, naročito iz Austro-Ugarske, trebalo bi odbijati pod ma kakvim uzrokom… Sa redakcijama onih listova koji imaju korespondente kod turske vojske da stupe u vezu i da sve važnije izveštaje telegrafom šalju.
24.sep.1912. u Beogradu. Ministar vojni puk. Bojović
Od balkanskih saveznika Turskoj je prva rat objavila Crna Gora. Kralj Nikola je 25. septembra 1912. godine1 sa balkona svoga dvora pročitao „ratnu proklamaciju protiv Turske“. Na Cetinju, ali i u Beogradu, nastala je euforija kada su se popodne pojavila vanredna izdanja novina sa vestima o početku „svetog rata balkanskih naroda“.
Foto: Radar/arhiva
Srpska vlada je 4. oktobra 1912. godine (devet dana posle Crne Gore) u 5 sati popodne naredila depešom poslaniku Srbije u Carigradu da saopšti Porti da Srbija objavljuje rat Turskoj. Istog dana to su uradile i Bugarska i Grčka. Pri vrhovnoj komandi Srbije počeo je sa radom ratni Presbiro u Beogradu, na čijem je čelu tokom oba Balkanska rata (i Prvog svetskog rata) bio profesor Pravnog fakulteta i član Srpske akademije nauka Slobodan Jovanović. Svim domaćim redakcijama poslat je dopis sa upozorenjem i uputstvom:
Presbiro ima čast moliti sva uredništva listova da ga pomognu u suzbijanju tendencioznih vesti koje strani agenti proturaju i uzbuđuju svet najneverovatnijim vestima. Da ne bi i naši listovi slučajno donosili stvari koje bi mogle biti od štete po uspeh našeg oružja, a naročito da ne bi dali materijala stranim agentima da obaveštavaju protivnika o onome što on ne treba da zna, Presbiro je izradio jedno uputstvo koje ima čast poslati uredništvima naših listova, uveren da će se ona po njemu vladati.
Šef Presbiroa, 8. oktobar 1912. Beograd
UPUTSTVO ZA SVE PUBLIKACIJE TOKOM RATA
- O ratnim operacijama može se publikovati samo ono što saopštava
Vrhovna Komanda preko Presbiroa.
- Ne treba publikovati:
1) Izopačene zvanične izveštaje.
2) Obaveštenja koja se odnose na mobilizaciju, na kretanje vojske i na prevoz trupa, na organizaciju vojske, njeno naoružavanje, snabdevanje, zdravstveno stanje, broj trupa i imena komandanata.
3) Saopštenja o prispevanju materijala naručenog na strani.
4) Saopštenja o broju i sastavu jedinica vojnih.
5) Broj mrtvih i ranjenih dok se zvanično ne saopšti.
6) Članke kojima bi se tražio prekid rata ili ocenjivala šteta od rata.
7) Objavljivanje poraza vojske ili povlačenje trupa, gubitke pozicija, zastava itd. Dok se zvanično ne saopšti.
8) Objavljivanje eventualnih nesrećnih slučajeva iza vojne linije, kao eksplozije vojnih magacina, katastrofe železničke itd.
Mada u ovom dopisu nisu precizirane mere za slučaj da se uredništva domaćih listova ne vladaju po uputstvu, bilo je jasno šta to podrazumeva. Srpska policija više puta je intervenisala zabranjujući prodaju novina zbog objavljivanja nezvaničnih ili necenzurisanih informacija. Izdavači bi obično nastavili da izlaze pod novim imenom.
U hotelu „Moskva” odseo je i Lav Davidovič Bronštajn, poznatiji kao Lav Trocki. Istaknuti ruski marksista, revolucionar i blizak Lenjinov saradnik u to vreme, bio je dopisnik lista Kijevska misao. Iz Srbije je izveštavao i u vreme aneksione krize 1908. godine
Ratni Presbiro je bio nadležan i za strane dopisnike, koji su, kako je srpski ministar vojni i predvideo, počeli da pristižu u Srbiju. Na sam dan objave rata u Beograd je vozom “Orient Express” doputovao Anri Barbi, dopisnik francuskog dnevnog lista Le Journal. U svom prvom izveštaju Barbi je citirao Dragomira Stevanovića iz srpskog Presbiroa koji mu je tada rekao: – Mi ne tražimo nikakvu naklonost… Mi ćemo tražiti samo da kažete istinu. Pod tim uslovom ćete biti slobodni da pišete sve što budete videli.
Foto: Radar/arhiva
Da li zbog toga ili zato što je pokazao naklonost prema srpskoj strani, tek Barbi će zaista imati veliku slobodu izveštavanja. Kretanje stranim dopisnicima je inače bilo ograničeno osim uz dopuštenje Generalštaba. Bili su potpuno upućeni na Presbiro, koji im je povremeno organizovao posete borbenoj zoni, obično na priličnoj udaljenosti. Srpska strana se u stvari trudila da 45 akreditovanih stranih dopisnika što duže drži, prvo u Beogradu, a onda i u Nišu, podalje od fronta. Njihovo izveštavanje kontrolisala je cenzura u Srbiji, ali i srpska poslanstva po Evropi. Čitali su objavljene tekstove po novinama i pratili šta je cenzuri promaklo. U skladu sa tim, srpski Presbiro (odnosno Obaveštajno odeljenje) preduzimao je mere, koje su uključivale i proterivanje dopisnika za koje se proceni da su nepoželjni. O tome su, kao opomena ostalim i bez ulaženja u detalje, pisale i domaće novine:
Politika 7. oktobra: – Proteran korespodent.
Dopisnik stranih listova, Povoljni, koji je pre nekoliko dana došao u Beograd, proteran je juče iz Beograda i iz Srbije uopšte.
Većina stranih dopisnika u Beogradu odsedala je u hotelu „Moskva” na Terazijama. Dopisnik nemačkog lista Berliner Tageblatt, očigledno zadovoljan smeštajem, u svom prvom izveštaju, koji je sredinom oktobra prenela Politika (autor nije potpisan), pored ostalog piše:
Hotel Moskva, gde sam odseo na širokim Terazijama, nedaleko od dvora, jeste sedmospratna moderna građevina koja bi i u Berlinu vrlo dobro izgledala. Kafana je velikovaroška, sobe su prostrane, vidne, sa električnim osvetljenjem i centralnim grejanjem, jednom rečju, bez zamerke. … Posluga je osobito predusretljiva. Srpski karakter je uopšte poznat kao predusretljiv.
U hotelu „Moskva” odseo je i Lav Davidovič Bronštajn, poznatiji kao Lav Trocki. Istaknuti ruski marksista, revolucionar i blizak Lenjinov saradnik u to vreme, bio je dopisnik lista Kijevska misao. Iz Srbije je izveštavao i u vreme aneksione krize 1908. godine. U Beograd je ponovo došao početkom oktobra 1912. godine, iz Budimpešte vozom do Zemuna, odakle je prešao Dunav parnim brodom. Ovako je opisao atmosferu u glavnom gradu:
Ulice su pune mobilisanih ljudi i onih koji treba da budu mobilisani. Radnje su prazne… Industrija stoji, osim ogranka koji služi potrebama mobilizacije i predstojećeg rata… Železnički saobraćaj u Srbiji prekinut je već deset dana; vozovi prevoze samo vojsku i ratni materijal.
Trocki je za Kijevsku misao i još nekoliko ruskih listova pokrivao oba Balkanska rata 1912–1913. godine, uključujući i bugarsku stranu. O balkanskim prilikama poslao je više od sedamdeset izveštaja, koji su kasnije objavljeni u knjizi Balkanski ratovi 1912–13 u okviru njegovih sabranih dela. Zapazio je da je i u Srbiji i u Bugarskoj štampa bila „jedan od ključnih činilaca u stvaranju psiholoških preduslova za rat”, pri čemu je u Srbiji „jedna i jedinstvena politička parola nezavisne, politički usmerene štampe bila agitacija za rat, nema veze protiv koga, Austrije, Bugarske, Turske ili čak čitave evropske zajednice“. Takođe je zapazio da se u Srbiji i za vreme rata sa Turskom nadvija senka mogućeg rata sa Austrijom, kao i da je politički uticaj Nikole Pašića neprikosnoven. U tekstu objavljenom u Kijevskoj misli u decembru 1912. godine Trocki piše:
Da li će biti rata sa Austrijom? – Niko ne zna. Pitajte Nikolu Pašića. On zna. Ako treba, Pašić će učiniti da do rata dođe. Ako ne treba, neće biti rata. Pašić misli umesto svih. Pašić zna šta treba. Pod vođstvom Nikole Pašića, Srbija neće biti izgubljena… U Beogradu se svi politički razgovori vrte oko Pašića. Kralja Petra ljudi se sete samo izuzetno, ili samo povodom spoljnih događaja, kao na primer, kad Austrijanci iz Zemuna usmere svoje reflektore na kraljevsku palatu.
Na rad srpskog Presbiroa bilo je mnogo zamerki. Po oceni i domaćih i stranih novinara, zvanični „ratni izveštaji“ Presbiroa ne samo da su bili nepotpuni i šturi, nego su, što je najbitnije, i stalno kasnili. Dok su zvanična saopštenja iz Crne Gore bila iscrpna i blagovremena, javnost u početku rata nije znala šta se zbiva na srpskom frontu sve dok prvi ranjenici nisu počeli da stižu u Beograd. Politika je u uvodniku na naslovnoj strani 12. oktobra 1912. godine objavila objašnjenje za „tako rđavo obaveštavanje srpske štampe“. Ispostavilo se da mladi i neiskusni predstavnik Presbiroa u glavnom štabu (ime se ne navodi) nije bio na visini zadatka, pošto inače nije ni bio novinar, ali da je povrh toga „ipak stigao da se pobrine za svoj račun“. Naime, „on se primio, za dobru nagradu, za izveštača Rojterovog biroa“, pa je svoje izveštaje, i to iscrpnije, prvo slao u London, a tek onda zvaničnu verziju Presbirou. Kako bi se stvari popravile, odlučeno je da se umesto njega „posao izveštavanja novina poveri drugima, veštijima, zrelijima, savesnijima“. Među njima je bio i pesnik Vladislav Petković-Dis. Pošto je bio slabe konstitucije, odbijen je na regrutaciji, ali je na svoju molbu poslat kao ratni izveštač Presbiroa.
Novinska agencija United Press 11. oktobra 1912. godine dobila je obaveštenje iz Presbiroa: – Po naredbi NJ. V. Kralja od Srbije možete objaviti da srpska vojska do sada na svim linijama u Staroj Srbiji stalno i uspešno napreduje.
Foto: Radar/arhiva
Ipak, izveštavanje Presbiroa nije se mnogo popravilo. Posle Kumanovske bitke (10–11. oktobar 1912.), najveće koju je srpska armija dobila u ovom ratu, Presbirou je trebalo dve nedelje da o tome pošalje zvanični izveštaj. Politika u tekstu od 7. novembra 1912. godine pod naslovom Neozbiljnost u ozbiljnim danima oštro kritikuje ratni Presbiro:
U danima kada cela Srbija, sa pojmljivom napregnutošću, čeka vesti sa bojišta, Presbiro je pokazao da stoji mnogo niže no što je to iko do sada pomišljao… Mesto da dadu fakta, iz kojih će ceo svet videti svu veličinu naše borbe, ratni izveštači Presbiroa dali su se na liriku tako otužnu i ponekad tako banalnu…
Nedelju dana posle bitke, Politika je na naslovnoj strani objavila iscrpan izveštaj koji je iz Tabanovaca blizu Kumanova, poslao njen novinar koji je i sam bio učesnik (nije potpisan): – Nisam vam se mogao javiti ranije jer nije bio vaspostavljen ni poštanski ni železnički saobraćaj. Danas sam se koristio jednom prilikom da vam se javim. Na tri stupca je opisao tok bitke, naveo žrtve jedne i druge strane, a izveštaj završio opisom paničnog povlačenja Turaka ka Skoplju. Skromni novinar nije spomenuo da je u borbi bio ranjen. To je umesto njega uradila redakcija u uvodnoj napomeni.
Foto: Radar/arhiva
Jedan od retkih stranih novinara koji je pratio izbliza tok Kumanovske bitke bio je Francuz Anri Barbi (Le Journal). U svom izveštaju Barbi je drugog dana bitke napisao:
…Tada, u jednoj vrsti zanosa, ostaci sedmog puka poleteše napred i čudo se dogodi. Red po red, korpus turske vojske bio je zbrisan, odbijen… Turska ofanziva bila je konačno slomljena. Ceo jedan korpus vojske potukla su i odbila dva srpska puka. Ono što je od njih ostalo, nekoliko gomila vojnika crnih od baruta, golih grudi, ne znaju kakvo je ogromno delo izvršeno.
Srpskim vojnim uspesima dosta pažnje je posvetila i britanska štampa, što je uticalo i na opšti stav u britanskoj javnosti prema ratu na Balkanu i posebno prema Srbiji. Srbiji se nije mnogo zameralo na njenoj politici, ali ni Tursku nisu baš branili. Dnevnik Daily Mail je Kralju Petru ponudio da se preko njihovog lista obrati britanskoj javnosti povodom krize na Balkanu.
Foto: Radar/arhiva
Broj tekstova o Balkanskom ratu postepeno je rastao, a o Srbiji, koja je posle Majskog prevrata uglavnom predstavljana u negativnom svetlu, počelo je da se piše sa više simpatija. O srpskim vojnim operacijama u Makedoniji blagonaklono su pisali Times i Daily Telegraph, koji su sredinom oktobra objavili iscrpne tekstove o ulasku srpske vojske u Skoplje. Times je pisao da su „Srbi posle pet vekova ponovo mačem zauzeli svoju staru prestonicu“, a Daily Telegraph da je „srpsko oružje izvršilo jedno delo dostojno bilo koje evropske vojske„.
Foto: Radar/arhiva
Times je potom objavio i uvodnik pod naslovom Ulazak Kralja Petra u Skoplje, u kome se naglašava: – Kralj Petar je trijumfalno ušao u Skoplje, gde ga je stanovništvo dočekalo titulom oslobodioca.
Međutim, bilo je i drugačijih viđenja. Britanski Standard podržavao je tursku stranu i objavljivao tekstove u kojima se Srbija i balkanski saveznici optužuju da samo zbog teritorijalnih pretenzija narušavaju evropski mir. I u ruskoj štampi bilo je izveštaja koji su srpski vojni pohod videli ne kao oslobodilački već kao osvajački. Presbiro je reagovao na izveštaj srpskog poslanstva u Petrogradu koje nije bilo zadovoljno pisanjem dopisnika Petrogradske reči:
„Petrogradska reč“ donosi telegram svoga dopisnika iz Skoplja u kome umanjuje srpsku pobedu na Kumanovu i denuncira pred Evropom u ovom važnom trenutku srpsku vojsku i vlast predstavljajući je kao ugnjetače, pljačkaše i varvare. Sem toga spori postojanje Stare Srbije i postojanje srpskoga elementa u njoj, a u Makedoniji tim više. Dopisnik je neki Retkozubov koji se još bavi u Beogradu. Presbiro je mišljenja da Retkozubovu treba zabraniti dalje bavljenje u Srbiji.
Potpukovnik Milovanović.
Sa Prvim balkanskim ratom Srbija dobija svog prvog ratnog fotografa – Ristu Marjanovića (1885-1969). Rat ga je zatekao u Parizu na mestu urednika za ilustracije u evropskom izdanju lista New York Herald. Pred početak Prvog balkanskog rata Marjanović je, na inicijativu šefa Obaveštajne službe Vrhovne komande Dragutina Dimitrijevića Apisa, došao sa zadatkom da snima aktivnosti srpske vojske. Kako je u Srbiji u to vreme štampanje fotografija bilo u začetku, samo je mali broj listova mogao da objavi njegove fotografije. Ali su ih objavljivali mnogi evropski listovi, kojima je lično slao, uključujući i njegov matični New York Herald. Pokrivao je oba Balkanska rata i Prvi svetski rat. Zbirka od 8.542 foto-negativa Marjanovića proglašena je za kulturno dobro Republike Srbije.
Foto: Radar/arhiva
Svojim fotografijama sa srpske strane istakao se i Samson Mojsilovič Černov, Rus jevrejskog porekla, ratni fotoreporter i svestrani umetnik. Ratno iskustvo je stekao u Rusko-Japanskom ratu (1904–1905), a u Srbiju je stigao neposredno posle Kumanovske bitke. Kao novinar ili fotograf (često i jedno i drugo) radio je istovremeno za ruske listove Novoe vremяiz St. Petersburga i Russkoe slovo iz Moskve, kao i za francuski ilustrovani časopis L’Illustrasion. Uz sve to, ruski filmski producent Abram Drankov angažovao ga je da za njegov studio „Atelje Drankov“ kao filmski snimatelj beleži srpske vojne operacije. U slobodno vreme Černov je voleo i da slika pejzaže, ulje na platnu. Sudeći po telegrafskoj korespondenciji koja se čuva u Arhivu Srbije, bio je blizak srpskom državnom vrhu.
Foto: Radar/arhiva
Kao etablirani „srpski izveštač“ bio je privilegovan i nije imao problema sa dozvolom za rad i kretanje kao njegove kolege. Černov je za potrebe francuskih filmskih kompanija Gaumont i Pathe snimio više ratnih dokumentarnih filmova. Po završetku Drugog balkanskog rata, neumorni Černov je u Oficirskom domu u Beogradu (danas Studentski kulturni centar) krajem avgusta 1913. godine priredio izložbu fotografija srpskog i crnogorskog bojišta u oba rata.
Početni razvoj događaja nagovestio je vojni ishod čitavog rata. Srbija i druge članice Balkanskog saveza uspele su da proteraju tursku vojsku sa skoro svih teritorija Otomanskog carstva na evropskom tlu. Beogradski nedeljnik Ilustrovana ratna kronika krajem oktobra 1912. godine objavljuje tekst pod naslovom Osvajanja savezničkih vojsaka:
Srpska vojska Kraljevine Srbije imala je najviše uspeha za poslednjih nedelju dana, od 20. do 27. oktobra. Ona je zauzela ove varoši: Tetovo, Gostivar, Kičevo, Prilep, Prizren, Đakovicu, a na jugu Đevđeliju i Gumendže. Naše vojske nalaze se pred Bitoljem i Solunom. Jedan deo srpske vojske otišao je u pomoć Bugarima kod Jedrena i Carigrada a drugi Crnogorcima kod Skadra.
- oktobra 1912.
Sredinom novembra Politika na naslovnoj strani objavljuje tekst o proboju srpske vojske kroz Albaniju i izlasku na Jadransko more, pod naslovom Drački okrug:
Pristanište Drač nalazi se, posle tolikih vekova, ponovo u srpskim rukama. Vojska generala Živkovića ušla je u varoš ne naišavši ni na najmanji otpor… Albanija dočekuje srpsku vojsku predusretljivo i lojalno… Vrhovna komanda je već obrazovala srpsku oblast koja nosi naziv Drački Okrug…
Prvi balkanski rat završen je uz posredovanje velikih sila Londonskim mirovnim ugovorom u maju 1913. godine. Međutim, zemlje pobednice u okviru Balkanskog saveza nisu bile zadovoljne, jer teritorije koje su izvojevale od Turske nisu raspodeljene prema njihovim očekivanjima. Na insistiranje Austro-Ugarske, a na nezadovoljstvo Srbije, Crne Gore i Grčke, priznata je država Albanija (koja je u vreme rata, u novembru 1912. godine, proglasila nezavisnost), a teritorija Makedonije podeljena je između Srbije, Bugarske i Grčke, pri čemu je svaka strana smatrala da je oštećena. Zbog toga je mir na Balkanu bio vrlo kratkog daha.
Od balkanskih saveznika Turskoj je prva rat objavila Crna Gora. Kralj Nikola je 25. septembra 1912. godine2 sa balkona svoga dvora pročitao „ratnu proklamaciju protiv Turske“. Na Cetinju, ali i u Beogradu, nastala je euforija kada su se popodne pojavila vanredna izdanja novina sa vestima o početku „svetog rata balkanskih naroda“
Samo mesec dana po okončanju prvog Balkanskog rata izbio je drugi, ovoga puta između dojučerašnjih balkanskih saveznika. Bugarska je zaratila protiv Srbije, pa onda i Grčke (a njima se protiv Bugarske ubzo pridružila Crna Gora, zatim Rumunija, pa i Turska).
I za Drugi balkanski rat evropska štampa je pokazala znatno interesovanje. Britanski listovi imali su čak trinaest izveštača. Za Daily Telegraph je iz Beograda izveštavao Ešmid Bartlet, koji je Prvi balkanski rat pokrivao sa turske strane. On je u svojim izveštajima pozitivno ocenjivao učinak srpske vojske, uz zapažanja da „sa ratišta stižu samo dobre vesti, da su srpski ranjenici dobro raspoloženi i da veruju u pobedu“. Sa druge strane, Džejms Dejvid Baučer, dopisnik i šef biroa londonskog Times-a u Sofiji, bio je vidno naklonjen Bugarima. On je, inače, bio i lični savetnik bugarskog kralja Ferdinanda, a pisao je pozivajući se samo na bugarske izvore. Preuveličavao je bugarske vojne uspehe, a kada su srpske snage napredovale, to onda nije bio gubitak teritorije, već taktičko povlačenje. Zbog jednostranog pisanja redakcija Times-a poslala je u Skoplje, na srpsku stranu, drugog dopisnika da uravnoteži izveštavanje. U znak zahvalnosti Baučeru i danas u centru Sofije na kući u kojoj je živeo 23 godine stoji spomen ploča.
Foto: Radar/arhiva
Za manje od mesec i po dana Bugarska je poražena. Drugi balkanski rat završen je Bukureštanskim mirovnim sporazumom u avgustu 1913. godine, prema kome je najveći deo Makedonije koji je prethodno pripao Bugarskoj podeljen između Srbije i Grčke. Kao rezultat Balkanskih ratova 1912–1913. godine, Srbija je značajno proširila svoju teritoriju (a po vojnim rezultatima pretendovala je na više) i, mada vojno iscrpljena, postala je dominantna zemlja na Balkanu, što nikako nije odgovaralo Austro-Ugarskoj.
Sve u svemu, dok je u međunarodnoj javnosti Prvi balkanski rat u znatnoj meri viđen kao izraz razumljive težnje balkanskih naroda da se oslobode turske vlasti, o Drugom balkanskom ratu preovladalo je viđenje da se radi o osvajačkim težnjama, da se balkanski narodi varvarski ponašaju, i da je to uvod u novi rat širih razmera. Bilo je jasno, kako je navodno Čerčil primetio, da Balkan proizvodi više istorije nego što može da potroši.
Trocki je za Kijevsku misao i još nekoliko ruskih listova pokrivao oba Balkanska rata 1912–1913. godine, uključujući i bugarsku stranu. O balkanskim prilikama poslao je više od sedamdeset izveštaja, koji su kasnije objavljeni u knjizi Balkanski ratovi 1912–13 u okviru njegovih sabranih dela
Slici o varvarstvu balkanskih naroda doprineli su i napisi o zločinima srpskih i bugarskih oružanih snaga nad civilima i zarobljenicima, koji su se tokom oba Balkanska rata pojavljivali u međunarodnoj štampi. Između ostalih, Lav Trocki je u svojim izveštajima pisao da je saveznička soldateska duž čitavog svog puta činila monstruozna zlodela i „da su se Bugari u Makedoniji i Srbi u Staroj Srbiji, u svom nacionalnom žaru da isprave podatke u etnografskim statistikama koji za njih nisu povoljni, jednostavno angažovali u sistematskom uništavanju muslimanskog stanovništva“.
O bugarskim zločinima pisali su, pored ostalih, francuski novinar Anri Barbi i ruski fotograf Samson Černov, koji su oba Balkanska rata pokrivali sa srpske strane. Barbi je o „bugarskim svirepostima“ protiv Srba pisao i u svojoj knjizi Bregalnica. Černov je po završetku Drugog balkanskog rata, izazvan pisanjem strane štampe (uključujući i rusku) o srpskim zločinima, napisao dva teksta za pariski Journal, koje je Politika prenela 18. avgusta 1913. pod naslovom Tragom Bugara, kao „svedočanstvo ruskog novinara o bugarskim zverstvima u Maćedoniji i Trakiji“.
New York Times je krajem decembra 1912. godine, pozivajući se na izveštaj koji je iz Budimpešte dobio britanski Daily Telegraph na osnovu obaveštajnih podataka prikupljanih za potrebe austrougarskih vlasti, objavio tekst pod naslovom Srpska vojska ostavila krvavi trag: – U maršu kroz Albaniju ka moru Srbi ne samo da su streljali naoružane Albance nego njihova zverska surovost nije prezala ni pred nenaoružanim i bespomoćnim osobama, starcima i staricama, ni pred bebama na grudima majki.
Foto: Radar/arhiva
Mesec dana kasnije, britanski Times u tekstu naslovljenom Kampanja svireposti piše da je srpska vojska u severoistočnoj Albaniji pobila 25.000 Albanaca, pri čemu se ukazuje na to da je zločina bilo i na drugim zaraćenim stranama i da bi trebalo formirati nepristrasnu komisiju koja bi utvrdila istinu.
Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir obrazovala je 1913. godine posebnu komisiju za istraživanje uzroka i načina vođenja balkanskih ratova. U iscrpnom izveštaju komisije (koji će dugoročno uticati na zapadnu predstavu o balkanskim narodima) potvrđeni su teški ratni zločini, uz konstataciju da „nema nijedne klauzule međunarodnog prava koja se odnosi na kopneni rat a koja nije prekršena na svim zaraćenim stranama“. U izveštaju se takođe iznosi sledeći zaključak:
Pravi krivci na ovom dugačkom spisku pogubljenja, mučkih ubistava, paljevina, masakra i svireposti o kojem govori naš izveštaj, naglašavamo još jednom, nisu balkanski narodi… Istinski krivci su oni koji obmanjuju javno mnjenje i koriste se neznanjem naroda kako bi proturali uznemirujuće glasine i zvonili na uzbunu, podstičući prvo svoju zemlju, a potom i druge zemlje na neprijateljstvo. Pravi krivci su oni koji, iz interesa ili sklonosti, stalno proglašavaju rat neizbežnim, pa ga naposletku i učine neizbežnim, tvrdeći da ne mogu da ga spreče. Pravi krivci su ti koji žrtvuju opšti interes svojim ličnim interesima… i koji u svojoj zemlji podržavaju jalovu politiku sukoba i odmazde.
Muke ratnih izveštača na Balkanu
Gotovo 300 stranih izveštača pokrivalo je Balkanske ratove, sa različitih strana. Gotovo svi su se žalili na uslove rada, cenzuru, ograničeno kretanje i nedostatak informacija. Austrijski novinar Hugo Maksimilijan Betauer, dopisnik bečkog Neue Freie Presse i berlinskog Lokal Anzeigera, koji je tokom Prvog balkanskog rata prateći glavni štab srpske armije ušao u Skoplje, posle nekoliko dana demonstrativno je otišao. U izveštaju koji je kasnije poslao iz Zemuna pored ostalog je rekao da je doputovao u stočnom vagonu vojnog voza. Po njegovoj priči, akreditovani ratni dopisnici većih evropskih listova sporazumno su napustili grad. Kritikovao je i rad pošte i telegrafa koji ne samo da su bili pod vojnom kontrolom nego su im i usluge bile skupe i povrh toga su kasnili po nekoliko dana. – Sa ovakvih gledišta dođosmo do osvedočenja da ne bi imalo nikakve osobite svrhe ako bi još koju nedelju šetali po lepom i starom Skoplju, zato se vrlo rado odlučismo na povratak u marvenim kolima.
Britanski Standard je 8. novembra 1912. godine objavio čak dva teksta u kojima se oštro kritikuje srpska cenzura izveštavanja iz borbenih zona. U jednom tekstu navodi se da se u Srbiji gore postupa prema novinarima nego u svim ostalim zemljama u ovom ratu. Opisujući svoj boravak u Vranju, dopisnik kaže da se tu nalazi „glavna kraljevska komanda i zatvor za 60 nesrećnih novinara smeštenih u bednom hotelu sa rezervnim i aktivnim oficirima, popovima, seljacima i prestolonaslednikom“, da je „vojska 20 milja udaljena od hotela i novinari ne mogu da dođu u dodir sa njom“, a da se i privatna pisma cenzurišu. U drugom tekstu, pod naslovom Potvrda strahota, srpska strana se optužuje da zabranom kretanja stranih dopisnika pokušava da sakrije šta se tamo zaista dešava, pri čemu se aludira na zločine nad albanskim stanovništvom.
Najveći fotograf ratnog izveštavanja u to vreme bio je Džimi Her, veteran Američko-španskog i Rusko-japanskog rata, koji je radio za američki časopis Collier’s, pokrivao je Prvi balkanski rat sa bugarske strane. Ni on nije uspeo da napravi fotografije borbene ili neke druge akcije. Očajan zbog bugarske cenzure, posle tri meseca vratio se za Ameriku
Blizu 150 stranih dopisnika se akreditovalo u Bugarskoj. Njihova vlada je bila uspešna u identifikaciji i kontroli novinara. Zahtevali su da svaki novinar nosi crvenu ličnu kartu sa svojom fotografijom i potpisom i bronzanu pločicu na grudima sa slovima „VK“ što je značilo “Vojni korespondent”.
U Atini je pri Ministarstvu spoljnih poslova formiran Biro za cenzuru. Svaki dopisnik je morao da podnese zahtev za odlazak na front i da priloži fotografiju, zajedno sa potvrdom iz ambasade svoje zemlje u Atini.
Na dan kada je izbio rat, trideset pet dopisnika okupilo se u Carigradu čekajući prvi zvuk topova i željenu dozvolu da prate vojsku. Od njih, najveći broj predstavljao je engleske novine, a skoro svaki značajan časopis imao je predstavnika na frontu, dok su neki, poput neumornog Dejli Mirora, imali istaknutu grupu fotografa.
Foto: Radar/arhiva
Fotograf Herbert Boldvin, Englez australijskog porekla (Central News Agency London) je svoja iskustva na turskoj strani opisao u knjizi Ratni fotograf u Trakiji. On je krajem septembra 1912. godine stigao u Konstantinopolj (Istanbul). Po njegovim rečima, „uslovi u kojima su dopisnici pri štabu Otomanske vojske izveštavali bili su izuzetno i nepotrebno surovi“. Slikanje vojske bilo je zabranjeno, što je u početku važilo i za slikanje izbeglica. Fotografi takođe nisu smeli da snimaju turske žene. Za kršenje te zabrane oduzimane su im dozvole za rad. Cenzura je bila ekstremno stroga, svaki film morao je da bude odmah razvijen i dat na uvid cenzorskoj komisiji. Sam Boldvin nije napravio nijedan borbeni snimak ali po njegovim saznanjima, to je uspelo nekim kolegama na crnogorskoj strani fronta. Tamo, kažu, nije bilo cenzure i mogli su da slikaju šta hoće, ko se usudi da prati njihovu vojsku.
Najveći fotograf ratnog izveštavanja u to vreme bio je Džimi Her, veteran Američko-španskog i Rusko-japanskog rata, koji je radio za američki časopis Collier’s, pokrivao je Prvi balkanski rat sa bugarske strane. Ni on nije uspeo da napravi fotografije borbene ili neke druge akcije. Očajan zbog bugarske cenzure, posle tri meseca vratio se za Ameriku.
Foto: Radar/arhiva
Ilustrator britanskog nedeljnika Graphic Frederik Vilijers ponovo je došao na Balkan, gde je davne 1876. godine, u Srpsko-turskom ratu, kod Paraćina, započeo karijeru ratnog izveštača. Ovoga puta je izabrao bugarsku stranu. Kao veliko ime ratnog novinarstva, primio ga je bugarski Kralj Ferdinand lično. Kada se krajem 1912. godine vraćao preko Beograda za Englesku, primetio je da „Austrijanci nerviraju stanovnike glavnog grada Srbije“: – Svake večeri su iz Zemuna reflektorima šarali po gradu preko reke tražeći nevolju. Tenzija koju je Vilijers uočio nastaviće da raste – Srbija će odmah posle dva Balkanska ući i u treći, „Veliki“ rat.
Filmske ekipe na bojištima
Prvi balkanski rat bio je prvi veći evropski rat od pronalaska kinematografa (1895), zbog čega je bio posebno interesantan filmskim kompanijama. Kako je Crna Gora objavila rat Turskoj, filmske ekipe prvo su tamo stigle i prisustvovali borbama oko Skadra i Taraboša.Tada je snimljen i crnogorski kralj Nikola dok iz fotelje posmatra ispaljivanje prvih topovskih granata na turske položaje. Ubrzo je više od 20 ekipa snimalo i po Srbiji. Većinom su bile francuske, ali bilo je i engleskih, nemačkih, italijanskih i ruskih ekipa. Već krajem oktobra u beogradskim bioskopima počeli su da se prikazuju filmski žurnali Rat na Balkanu i Slike sa bojišta. Projekcije su bile besplatne, a održavale su se pred prepunim salama bioskopa Kolarac, Kasina i Takovo.
U vreme Balkanskih ratova u Beogradu su se filmskom produkcijom bavili i domaći vlasnici bioskopa. Poznato je da su se proizvodnjom filmova bavili Svetozar Botorić, vlasnik hotela i „kinematografskog pozorišta“ Pariz (on je prvi i počeo, 1911. godine), zatim Đoka Bogdanović, hotelijer i vlasnik bioskopa Kasina, braća Savić, izdavači ilustrovanog lista Mali žurnal i vlasnici Modernog bioskopa i braća Cvetković, vlasnici kafane i bioskopa Kolarac, s tim što se mnogim tadašnjim filmovima domaće proizvodnje zagubio trag.
Foto: Vikipedija
Frenk Foks, dopisnik londonskog Morning Post-a, pokrivao je oba balkanska rata, mahom sa bugarske strane, ali je boravio i u Srbiji, Crnoj Gori i Grčkoj. Najkritičniji je bio prema bugarskoj cenzuri. U knjizi Balkansko poluostrvo, u kojoj je opisao svoja iskustva tokom balkanskih ratova, Foks kaže da su u Bugarskoj ratni izveštači bili neka vrsta zarobljenika. To se naročito pokazalo tokom dugotrajne opsade Jedrena u Prvom balkanskom ratu. Novinari su bili smešteni u dvadeset kilometara udaljenom pres centru i mogli su da se kreću isključivo u prečniku od kilometar i po, ili bi odmah bili proterani:
Mi smo uvek u pozadini rata, dok beskrajne kompozicije vozova prolaze pored nas. Ako kojim slučajem čujemo udaljenu artiljerijsku detonaciju, mi smo toga dana srećni, jer nam bar to nagoveštava gde se nalazimo.
Pored toga što nisu mogli ništa da vide, novinari su morali svoje tekstove naglas da čitaju cenzoru, pred ostalim kolegama, a onda bi cenzor njima diktirao verziju za objavljivanje, osakaćenu do neprepoznatljivosti. Čak ni tako cenzurisane izveštaje nisu mogli da pošalju, već su se oni slali u glavni štab na drugi krug cenzure.
Očajni zbog takvih uslova za rad, dopisnici su smislili malu osvetu cenzoru. Pošto su i privatna pisma cenzurisana na isti način, jer su i njih morali da čitaju cenzoru, jedan od dopisnika napisao je strastveno ljubavno pismo izmišljenoj devojci. Dok ga je čitao naglas pred brojnim kolegama, cenzor je, crven u licu, propadao u zemlju od sramote, a ostali izveštači pravili su se da ništa ne znaju i uredno su čekali verziju koju će onda cenzor izdiktirati.
Foks u svojoj knjizi, u poglavlju „Muke ratnog izveštača na Balkanu“, naglašava da je „vreme ratnog izveštača – u smislu verodostojnog posmatrača ratova – prošlo“… Ratni izveštač umro je sa Balkanskim ratom… Ako i preživi, svakako će morati da bude drugačijeg tipa.
1 Svi datumi navedeni su prema tada zvaničnom, julijanskom kalendaru.
2 Svi datumi navedeni su prema tada zvaničnom, julijanskom kalendaru.
Izvor: Radar
