Недјеља, 24. март 1946. године. Лисабон, хотел „Парк“.— Ваша вечера је у соби, рекао је портир, дајући кључ Александру Аљехину. — Хвала, реците да ме не буде до 10 сати ујутро, одговорио је Аљехин. Ваљало је одморити пред велики меч, јер је и противник био велики — Ботвиник. Али нијесу га пробудили. Заспао је заувијек . Поређао је шаховске фигуре да се припреми за меч с великим противником. Бол га је стезао око срца. Господар „безнадежних позиција“ овога пута није имао излаз. Ухватио је чврсто фигуру краља. Краљ је пао. Велики шампион умро је за шаховском таблом.
Александар Александрович Аљехин (Москва, 3. октобар 1892 — Есторил, 24. март 1946) био је руски шахиста, четврти свјетски шаховски првак. Сматра се једним од најбољих шахиста свих времана. Још у дјечачким данима одушевљава се шаховском магијом, а убрзо шаховске лекције учи на дописним турнирима московског шаховског кружока, док на међународној сцени дебитује у Диселдорфу 1908. године. Већ са двадесет и двије године био је међу најбољим шахистима свијета. Током 20-их година прошлог вијека успијева да освоји скоро све турнире на којима је наступао. Посебно се памте његове игре наслијепо, у чему је био свјетски рекордер.
У Паризу 1. фебруара 1925. играо је историјску слијепу продукцију, на 28. табли. За 13 сати, колико је трајала борба, два пута су му доносили топлу храну, али је није ни дотакао. Добио је 22 партије, три је изгубио и три ремизирао. Један репортер је написао да је Аљехин почео да диктира потезе, а тренутак касније, у жељи да упали цигарету, затржио је шибице. Шаховски геније с јединственом моморијом је рекао: „Опет та проклета заборавност…“
Након што је 1927. године, у Буенос Ајресу, пообиједио Капабланку, који се до тог момента сматран непобједивим, Аљехин је постао четврти свјетски шаховски првак. Од тог момента почиње његов златни пут. Настају велики успјеси: Берн, Пасадена, 1932; Блед, 1931; Париз, 1933; Цирих, 1934. На свим турнирама Аљехин је убједљиво први. Аљехинова златна етапа средином 30-година полако престаје. Већином се његов пад приписује алкохолизму.
Меч и несугласице са Капабланком
Меч са Капабланком јесте био најдужи меч који је до тада виђен: после тридесет и четири партије и седамдесет и три дана, на крају је Аљехин остварио скор од 6 победа уз три пораза што му је обезбедило титулу шампиона свијета.
Па ипак, није било једноставно организовати тај меч. Капабланка је изјавио да би претендент на свјетску шаховску круну требало да уложи 10.000 долара у наградни фонд, плус плаћање трошкова самог меча. Аљехин није имао толики новац, да би некако зарадио за живот, морао је да учествује на бројним турнирима. Убрзо се распао његов брак са Аном-Луиз Руег, друга супруга велемајстора била је удовица руског генерала, Надежда Васиљева.
Срећа се Аљехину осмијехнула тек 1927. године. Аргентинска влада је пристала да финансира његов меч са Капабланком, прва партија се одиграла 16. септембра, конфронтација великих шаховских мајстора је настављена више од два мјесеца. Као резултат тога, Аљехин је постао први руски шахиста који је освојио титулу свјетског шампиона у шаху. Убрзо је Кубанац захтијевао реванш, али сада је Аљехин диктирао финансијске услове за то. Све се завршило дуготрајном свађом између њих. Неколико година Аљехин и Капабланка су одбијали да учествују чак и на истом турниру. Током година, Александар Аљехин је два пута одбранио титулу у мечевима са Ефимом Богољубовим, али је Кубанац тврдоглаво одбијао да призна њихов резултат, називајући све то обичном фарсом.
Капабланка је преминуо у Њујорку, 8. марта 1942. године. Четири године касније, пронађен је Аљехинов рукопис са најбољим партијама Капабланке. У уводу је написао: „Са његовом смрћу изгубили смо шаховског генија каквог више никада нећемо видети“
1935. године шаховски свијет је био изненађен
Макс Еве је побиједио Аљехина. У четири прва сусрета Аљехин је постигао три побједе, послије девете партије водио је 6 : 3, да би послије 14 одиграних сусрета резултат био 7 : 7. Огромним напором, Аљехин је послије 19. партије водио с два поена разлике. Међутим, дошло је неочекиваног обрта. Еве је прешао у вођство послије 25. сусрета. Деморалисани шампин изгубио је 26. партију, а потом добио сљедећу. С два поена разлике, четири партије прије краја, Аљехин остаје без наде. Одлуку доноси 30, завршна партија. Резултат је у корист Евеа, један поен разлике. Ако Аљехин добије, меч је неријешен и он ће сачувати титулу, а с губитком поена – губи титулу.
- „Докторе, у сваком тренутку пристајем на реми“ – рекао је Еве, поправљајући фигуре.
Аљехинова позиција постајала је све безнадежнија. Након што је истекао пети сат, судија долази с ковертом у руци. И он се пита да ли ће Аљехин предати с два пјешака мање.
- Шампион говори Евеу, гледајући тужно у позицију: „Пристајем на реми“.
Тако је Аљехин детронизован. Но, краљ се опет враћа након двије године, побјеђујући Евеа у реванш мечу. Оставио је алкохол и цигарете. Водећи уреднији живот, без порока, Аљехин је вратио духовну и менталну стабилност. У реваншу побјеђује Еве убједљивом побједом – 11 : 6, уз 13. ремија.
Посљедња партија?
Недјеља, 24. март 1946. године. Лисабон, хотел „Парк“.
— Ваша вечера је у соби, рекао је портир, дајући кључ Александру Аљехину.
— Хвала, реците да ме не буде до 10 сати ујутро, одговорио је Аљехин.
Ваљало је одморити пред велики меч, јер је и противник био велики — Ботвиник. Али нијесу га пробудили. Заспао је заувијек . Поређао је шаховске фигуре да се припреми за меч с великм противником. Бол га је стезао око срца. Господар „безнадежних позиција“ овога пута није имао излаз. Ухватио је чврсто фигуру краља. Краљ је пао. Велики шампион умро је за шаховском таблом.
Изненадна смрт шампиона довела је до верзије његовог убиства, за коју су окривљене совјетске тајне службе. Сматрало се наводно да су по сриједи били Стаљинови страхови, који није био сигуран у Ботвиникову побједу. Такве претпоставке су очигледно натегнуте. Прво, млади Ботвиник је крајем 1930-их доказао да је способан да се такмичи са Аљехином. Протеклих година ситуација је могла да се промијени само у корист Ботвиника, тако да је вјероватноћа његове побједе била велика. Поред тога, сам Аљехин је био спреман да се врати у своју домовину, а меч би могао да се претвори у ривалство између два совјетска велемајстора.
Није да се Аљехин изненада заљубио у идеале комунизма. Међутим, после својих авантура током ратних година, шахиста се, заслужено или не, претворио у „особу која се рукује”. А побједоносна отаџбина била је спремна да зажмури на дјела расипног сина у замјену за оданост. Дакле, совјетско руководство није имало разлога да жели Аљехинову смрт.
Аљехин је држао титулу 17. година. Остаје упамћен као једини свјетски шампион који је умро са титулом. Укупно је побиједио на 81. од 112 такмичења на којима је учествовао.
Једини Аљехинов проблем
Овај проблем Аљехин је компоновао 1914. године, што је једини проблем који је свијету оставио генијални шахиста. Аљехин је, наиме, пред почетак једне слободне партије, шалећи се, рекао противнику: „Бијели игра 1. ф3, затим се обавезује да ће марширати својим краљем по дијагонали е1-ф2-г3-х4, а када ту дође, црни га матира“. Како? Поставите фигуре у почетни положај и пробајте да ријешите овај проблем… Када сте већ поставили фигуре на плочу, ево још једног задатка: црни први вуче, али бијели једним својим пјешаком изводи скакача и даје мат у петом потезу.
Аљехинов стил
У шаховском еснафу Аљехин је уживао велик углед. Додуше, његов значај се доста разликује у тумачењима његове игре. Warriors of the Mind му додељује тек 18. мјесто на листи најјачих шахиста, коментаришући да побједе над играчима као што су Богољубов или Еве нијесу довољно јака основа за титулу највећег у историји. Али, на веб сајту Chessmetrics Аљехин је сврстан између четвртог и осмог мјеста, зависно од квалитета игре на врхунцу каријере у поређењу са зенитом конкурената, а закључак је да је његов врхунац био нешто јачи него Ласкеров или Капабланкин, али ипак нешто слабији од Ботвиниковог. Аутор овог сајта, Џеф Сонас, на основу упоредних оцјена сматра да је он шести најбољи у историји. Исти аутор сматра да је Аљехинова побједа на шаховском турниру у Санрему 1930, шести најбољи наступ на свјетски турнирима.
У својој књизи из 1978. године, Оцена великих шахиста прошлости и садашњости, Арпад Ело изводи закључке на основу учинка играча у пет година каријере када су били на врхунцу. Он закључује да Аљехин дијели пето мјесто на листи највећих у историји (заједно са Морфијем и Смисловим), али иза Капабланке, Ботвиника, Ласкера и Таља.
Аљехинова одбрана, један од највећих доприноса великог шампиона шаховској теорији и анализи.
Аљехин је оставио иза себе чак 20 књига о шаху. Неколико значајних отварања носе његово име, а најзначајније је „Аљехинова одбранаˮ. „Шах је ствар сујетеˮ, сматрао је Аљехин.
Аљехин је био један од највећих мајстора напада. Оно што га је разликовало од већине других нападача јесте његова способност да види потенцијал за напад и да се припреми за њега, тамо гдје остали нијесу видјели ништа. Рудолф Шпилман, мајстор тактике који је одиграо много незаборавних партија је рекао:
Ја могу да видим комбинацију коју види и он, али никако не могу доћи у исту позицију.
Док је Макс Еве рекао:
Аљехин је пјесник који ствара ремек-дјела од нечега што би било кога другог једва инспирисало да пошаље кући разгледницу.
Могући одговор на ово је дао Рихард Рети:
Он побјеђује своје противнике низом једноставних и наизглед безопасних потеза, како би дошао до оригиналне прилике, која се овим компликовањем тешко може видјети, јер је скривена.
Џон Нан је коментарисао да Аљехин има „посебну способност да изазове компликације, без претјераног преузимања ризика“, а Едвард Винтер га назива „господарем компликованих позиција”. Ипак, Гари Каспаров је рекао да су Аљехинови напади били засновани на јаким позиционим темељима, а Хари Голомбек је отишао и корак даље са изјавом да је Аљехин „најсвестранији од свих шаховских генија, који се у сваком стилу и у свакој позицији осјећао као код куће”. Фајн, један од Аљехинових највећих ривала и потенцијалних изазивача касних 1930-их, је написао током 1950-их да је Аљехинова збирка најбољих игара једна од три највеће за које он зна, а и Голомбек је са њом био једнако одушевљен.
Аљехин има у својим партијама већи проценат побједа од било којег другог свјетског шампиона, а његови ремији трају дуже од било ког другог првака. Ипак, његова жеља за побједом је понекад прелазила формалне оквире спорта и такмичења. Када га је Фајн побиједио у једној необавезној партији из 1933, тражио је поново играње меча због грешке коју је направио у једном потезу. А у стоном тенису, који је играо једнаким жаром, али прилично слабо, често би ломио лоптицу када би изгубио.
Боби Фишер је у једном чланку из 1964, Аљехина рангирао као једног од десет највећих у историји. Сам Фишер, који је био оличење јасне и једноставне игре, је написао о њему:
Он никада није био мој херој, нити сам марио за његов стил игре. Нема ничег нејасног у томе, његов стил је радио за њега, али би тешко нешто урадио за било кога другог. Стварао је гигантске концепције, пуне преседана и беспримерних идеја… Имао је велику машту, могао је да сагледа дубље позицију од иједног другог играча у историји… У већини компликованих позиција је створио своје најбоље концепте.
Аљехинов стил је имао велики утицај на Каспарова:
Он је први међу умјетницима који још увек имају велики утицај на мене. Волим његову универзалност, његов приступ игри, шах јесте идеја. Увјерен сам да будућност припада Аљехиновом шаху.
Аљехинов антисемитизам — нацистичка превара
За вријеме Другог свјетског рата, Аљехин је учествовао на турнирима у Њемачкој, као и многи други јаки играчи из окупираних или неутралних земаља. Марта 1941, појављује се серија чланака са Аљехиновим именом у Паризер цајтунгу, новинама на њемачком језику које је објављивала њемачка окупациона управа. У чланцима се наводи да су Јевреји одувијек имали талента за шах, али да нијесу способни за шаховску креативност и умјетност, хипермодерне теорије Нимцовича и Ретија се описују као „јефтина блефирања, створена ради срамног самопублицитета”, и да су оне прихваћене од стране „већине англо-јеврејских квазиинтелектуалаца”, а меч са Евеом из 1937. се описује као „побједа над јеврејском завером”. Такође је Аљехиново име потписано на два интервјуа за шпанске новине из септембра 1941; у једном од њих је, наводно, рекао да је „аријевски шах, шах агресиван и креативан… с друге стране јеврејски се описује као прорачунат и базиран на идеји константне одбране”.
Готово одмах након ослобођења Париза, Аљехин даје изјаву да је „написао два чланка за поменуте новине пре него што су му Немци дали излазну визу, али да су оба чланка била искључиво стручна, али да су их нацисти накнадно преправили и унијели у њих своја расна гледишта”. Он је написао барем још два демантија, у писму организаторима лондонског турнира 1946, и у својој постхумно објављеној књизи Legado. Наравно, сва три демантија су различито формулисана.
Опсежна истрага Кена Вајлда није дала увјерљиве доказе о аутентичности чланака. Шаховски писац Жак Ле Моније је тврдио 1986. у часопису Европски шах, да је 1958. видио неке пронађене Аљехинове биљежнице са оригиналним рукописом, и да се у њима налазио први антисемитски чланак штампан у поменутим новинама 18. марта 1941. Међутим, исти аутор у књизи 75 Аљехинових партија из 1973, каже: „Никада неће бити познато да ли је Аљехин заиста стајао иза дотичних чланака, или су они само били изманипулисани од стране уредника Паризер цајтунга”.
Винтер примећује да су у наведеним чланцима погрешно написана имена неких чувених шахиста, што би можда могао бити доказ о нацистичкој превари или Аљехиновом покушају да покаже сигнал да њихов садржај није и његово мишљење већ да је приморан да их напише на тај начин. Али то би, опет, могла бити само штампарска грешка или чињеница да је Аљехинов рукопис био тежак за читање. У једном чланку се (вјероватно) нетачно тврди да је Лионел Кизерски био пољски Јеврејин, иако он (вјероватно) није био ни Пољак ни Јеврејин. Винтер закључује: „Иако је, у овом тренутку, тешко наћи чврсто упориште за његову одбрану, само откриће чланака са оригиналним рукописом ће разрешити ствар изван сваке сумње”.
Чињеница је да Аљехин у приватном животу и шаховској каријери није био антисемита
У јуну 1919, Чека га је ухапсила, био је затворен у Одеси и осуђен на смрт. Спасао га је Јаков Вилнер, јеврејски шахиста, пославши телеграм председнику украјинског Савета народних комесара, који је знао за Аљехина и наредио његово ослобађање. Такође је прихватио помоћ од Чарлса Јафеа у анализи и припремању меча за титулу првака са Капабланком. Јафе је био јеврејски шахиста настањен у Њујорку, гдје га је Аљехин често посјећивао, и након освајања титуле и повратка у Њујорк, у знак захвалности је одиграо мини-меч са њим, без финансијске надокнаде. Аљехинов секундант 1935. за меч са Евеом је био Сало Ландау, холандски Јеврејин. Амерички Јеврејин Арнолд Денкер, познати велемајстор, писао је да је Аљехин увек био врло љубазан приликом мечева, консултација и заједничких анализа одређених мечева. Такође је писао да га је током раних 1930-их, када је економија била у кризи услед Велике депресије, неколико пута веома срдачно угостио у Њујорку. Према његовим наводима, у то време је Аљехин био убијеђен да му је наредни ривал у борби за титулу амерички Јеврејин Исак Кашдан (што се ипак није десило). Током пролећа 1940, давао је у Паризу лекције талентованом четрнаестогодишњаку Жирарду Будовском, њемачком Јеврејину. Коначно, Аљехинова четврта жена је била Грејс Вишард, америчка Јеврејка.
Милорад Дурутовић
