Пише: Јулија Фергин
Нобелова награда доноси огроман углед, али понекад и претерано самопоуздање. Стручњаци упозоравају да неки лауреати после највећег признања почињу да заговарају теорије које нису поткрепљене научним доказима.
Линус Полинг није добио једну, већ чак две Нобелове награде. Американац је 1954. добио Нобелову награду за хемију на пољу истраживања структуре хемијских веза, а 1962. и Нобелову награду за мир због ангажовања против нуклеарне трке у наоружању.
То нису само две Нобелове награде, већ две награде које Полинг није морао ни са ким да дели. Тешко да научник може да постигне више. Добитници Нобелове награде преко ноћи постају суперзвезде, чије речи имају велику тежину.
Нобелитис или Нобелова болест – мегаломанија након Нобелове награде
Управо то носи и одређену опасност, каже Нилс Хансон, историчар медицине на Институту за историју, теорију и етику медицине Универзитета „Хајнрих Хајне“ у Диселдорфу. Посебно је проблематично „када се шире луде, недоказане научне теорије“, каже Хансон. Јер, као добитнику Нобелове награде, људи ће вам веровати.
То се догодило и Линусу Полингу. Од средине 1960-их почео је да тврди да је витамин Ц лек за готово све – на пример за лечење рака, кардиоваскуларних и дегенеративних болести.
Полинг је утемељио такозвану ортомолекуларну медицину, која у први план ставља употребу витамина и минерала у лечењу болести. Међутим, докази за ту методу лечења и даље су недовољни.
Линус Полинг тиме испуњава све критеријуме за „нобелитис“, односно „Нобелову болест“. Иако тако звучи, „нобелитис“ није званична дијагноза, нити је то болест. Тај појам пре описује понашање које добитници Нобелове награде повремено показују након што добију највеће признање, а које се може описати речју мегаломанија. Израз је сковао Пол Нурсе, и сам добитник Нобелове награде и директор Института „Френсис Крик“ у Лондону.
Камен нобеловца – занимљивост из историје Института за биологију мора
Нобеловци изван своје струке – када ауторитет вара
„Будите скептични према свему, па и према себи и сопственим идејама“, каже Нурсе у интервјуу за белгијски Универзитет КУ Леувен, одговарајући на питање шта одликује добре научнике и научнице. Код „нобелитиса“, међутим, управо је скептицизам према себи и сопственим идејама оно што прво нестаје.
То се догодило и Лику Монтањеу. Тај вирусолог је 1983. открио вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ), због чега је 2008. године, заједно с колегиницом Франсоа Баре-Синуси, добио Нобелову награду за медицину.
Касније је подржавао хомеопатију и у једном интервјуу тврдио да би се преношење ХИВ-а у Африци могло смањити бољом исхраном и хигијеном.
Током пандемије корона-вируса Монтање је тврдио да је САРС-ЦоВ-2 вирус измењен у лабораторији и да садржи секвенце ХИВ-а. Вирусолог Кристијан Дростен тада је у подкасту „Coronavirus-Update“ рекао: „Тешко је активном научнику у области вирусологије да каже да добитник Нобелове награде за вирусологију прича глупости – али ово је потпуна бесмислица.“
И код Џејмса Вотсона, који ионако није био познат по скромности, слава је имала необичне последице. Године 1962. добио је Нобелову награду заједно с Морисом Вилкинсом и Френсисом Криком за откриће структуре двоструке спирале ДНК. Почетком 2000-их више пута је износио расистичке тврдње, наводећи да су црнци мање интелигентни од белаца.
За историчара медицине Нилса Хансона, Вотсон је због тога добар пример да Нобелова награда не значи аутоматски да је реч о особи која може да буде узор. „Направили сте велико откриће, али то вас због тога не чини универзалним генијем.“
И Нобеловци морају бити подвргнути критичком преиспитивању
Могуће је, међутим, да и очекивања јавности доприносе развоју „нобелитиса“. Као добитника Нобелове награде, људи би одједном почели да га питају о најразличитијим темама изван његове стручне сфере, каже Пол Нурсе у интервјуу за КУ Леувен. „После неког времена почнете да верујете да сте заиста стручњак за све.“
И Нилс Хансон уочава да медији жељно преносе оно што Нобеловци говоре – чак и када су својим изјавама одавно изашли изван подручја у којем су стручни.
„Пацијенти“ оболели од „нобелитиса“, мајстори су своје струке и управо су због тога добили Нобелову награду. Али они су и даље само обични људи и нису имуни на мегаломанију и друге необичне облике понашања. Зато хомеопатија, ортомолекуларна медицина или друге псеудонауке не постају аутоматски веродостојније само зато што их подржава неки добитник Нобелове награде.
Извор: Дојче Веле
