Јапан је енергетски најнесигурнија земља међу великим светским потрошачима горива, будући да увози 99,9 одсто нафте коју троши и стога преиспитује своје изворе енергије након сваког великог енергетског шока
Правац којим Јапан наговештава да ће кренути јесте удаљавање од Блиског истока, будући да заједно са Јужном Корејом и Индијом покушава да диверзификује своје енергетске изворе, што доноси нове изазове блискоисточним снабдевачима
Јапански циљ је „ослободити се те структурне слабости“ диверсификовањем извора и транспортних праваца, а могао би да објави формални план са увозним циљевима уз финансијску подршку из буџета
Пише: Хавијер Блас
Превод: Милош М. Милојевић
Међу највећим државама потрошачима горива, Јапан је енергетски најнесигурнија. Његова зависност од увоза је застрашујућа: увози преко 99,9 одсто нафте за своје потребе, 99,7 одсто угља и 97,8 одсто природног гаса. Т ако Токијо ступа у акцију након сваког већег енергетског шока како би преиспитао своје изворе снабдевања, што га чини весником светских трендова. На који нас правац сада упућује? Бежите са Блиског истока.
Куда год Јапан да крене, поћи ће и други у Азији. И заиста, Јужна Кореја, још један велики увозник енергије, већ је објавила планове да смањи своје ослањање на блискоисточне изворе. Индија је мање гласно говорила о својим намерама, али она је покушавала да диверсификује изворе још пре почетка рата са Ираном.
Поред тога што ствара озбиљне дилеме за блискоисточне добављаче, ова промена је супротна географској, економској и историјској логици. Блиски и Далеки исток су релативно близу, па је комерцијално оправдано – посебно када су трошкови превоза високи, као што је то сада случај – да нафта тече из једног у други регион. Тако је било деценијама.
Јапан сву своју бурад пуни из блискоисточног бунара
Упркос дубоком осећају енергетске рањивости након избијања нафтне кризе 1974–75. године, и потом још једне 1979. године, Јапан је настављао да се ослања на Блиски исток, купујући више од 90 одсто сирове нафте из овог региона. Уз луксуз који пружа накнадна памет, та политика се може оценити као – да позајмимо израз од Нобуа Танаке, бившег високог јапанског званичника за енергетику који је касније водио Међународну енергетску агенцију – „грешка“.
Званична порука је, наравно, срочена у једном далеко више дипломатском тону. Међутим, уколико се чита између редова, постаје очигледно да јапански званичници покушавају да ублаже оно што виде као политички промашај. Кључно је „диверзификовање извора снабдевања и транспортних праваца“, стоји у једном владином документу.
Циљ није прецизно квантификован, али је упркос томе јасан: „ослободити се структурне рањивости услед које свака нова нестабилност и ограничења у снабдевању делују као уска грла за јапански привредни раст“.
Да будемо потпуно јасни, у документу се такође подржава изградња нових нафтовода којима би се заобишао Ормуски мореуз, што би омогућило куповину сирове нафте из, примера ради, Уједињених Арапских Емирата или Саудијске Арабије без бриге о иранској нестабилности. Но, чини се да Јапан размишља о темељнијој промени у снабдевању.
Хавијер Блас: Десет разлога због којих је цена нафте и даље испод сто долара по барелу
Јапанска влада разматра овај план, а званично саопштење – које би обухватило увозне циљеве и финансијску подршку из буџета – могло би уследити пре краја године. У међувремену, Сеул је већ одредио квоту и обавезао се да ће удео нафте из било ког појединачног региона смањити на мање од педесет одсто укупног увоза. Тренутно, нафта са Блиског истока чини нешто више од 75 одсто увоза нафте у Јужну Кореју.
Можда Јапан још није у потпуности ускладио бројке, али ни он не чека да се рат заврши пре него што спроведе промене. У јулу, према последњим доступним месечним подацима, САД су биле главни јапански снабдевач нафтом, са уделом од 37 одсто у укупном увозу . Овај податак посебно вреди истаћи зато што одражава снагу америчке револуције у експлоатацији нафте из шкриљаца, као и најновије поремећаје на светском тржишту нафте: Вашингтон је данас највећи снабдевач Токија нафтом. Мексико и Латинска Америка обезбедили су додатна три одсто.
Претварање ових изузетних статистичких података у одрживи ток неће бити лако. Међутим, уколико се може ослонити на историју као на водич, Јапан је показао да може да измени своју потрошњу нафте када осети да му је угрожена национална безбедност. Крајем седамдесетих година 20. века земља је трошила више од 5,5 милиона барела дневно и производила је више од 60 одсто електричне енергије спаљивањем сирове нафте и мазута. Снажним ослањањем на угаљ, нуклеарну енергију и укапљени природни гас готово у потпуности је истиснула нафту из свог електроенергетског сектора. До 2025. године потрошња нафте у Јапану пала је на најнижи ниво у последњих педесет пет година – испод три милиона барела дневно.
Потрошња нафте у Јапану близу је шездесетогодишњег минимума
Смањење зависности од Блиског истока било би много лакше уколико би се додатно смањила потрошња нафте у Јапану. Што је мање барела потребно да се купи, лакше је да се они набаве негде другде. Уколико је крилатица седамдесетих и осамдесетих година 20. века гласила „искључити нафту из производње струје“, следећи циљ мора бити још радикалнији: избацити нафту из саобраћаја.
Јапан је свету подарио први масовно произведени аутомобил на хибридни погон – „Пријус“ компаније Тојота. Хибридна возила су од тада остварила знатан напредак, доприносећи смањењу потрошње бензина за око половину током протекле две деценије. Међутим, Јапан – четврто по величини тржиште аутомобила на свету – заостаје када је реч о увођењу возила која користе искључиво електрични погон. Будући да су први развили хибридне моделе, јапански произвођачи аутомобила нису тако снажно тежили потпуној електрификацији као кинески.
Последица тога јесте да су данас свега два одсто нових аутомобила који се продају у Јапану у потпуности на електрични погон, што је далеко испод 28 одсто у Европу, и чак мање од удела у САД и Канади. Међународна агенција за енергетику сматра да висок удео становништва које живи у зградама са ограниченим приступом приватном паркингу, у комбинацију са ограниченом мрежом пуњача, спутава продају електричних возила у Јапану. Због тога су електрична возила важна полуга којом би се могао смањити увоз нафте, што би убудуће олакшало диверсификацију. Стога, уз планове да се финансирају нафтоводи којима би се заобишао Ормуски мореуз, Токио би требало озбиљније да ради на повећању продаје електричних возила, уз усредсређено проширење инфраструктуре за њихово пуњење.
Хавијер Блас: За тржиште нафте, Ормуски мореуз није затворен
Такође би требало да покуша да смањи потрошњу нафте за грејање. Сеоски делови Јапан ослањају се на пећи на керозин, што представља изузетак међу индустријализованим државама. Ако Токио успе да смањи потражњу за бензином, преостаће дизел и друге сировине потребне за петрохемијску индустрију. (Будући да је четврти највећи произвођач хемикалија на свету, Јапан је земља која увози огромне количине прерађених нафтних деривата који се користе у производњи пластике и других материјала).
Међутим, рачуница нафтног тржишта је беспоговорна: добитак једне стране нужно значи губитак друге стране. Уколико Јапан успе, мораће агресивно да се пробија на тржишта која други сматрају својим – попут снабдевача из западне Африке или Америка, традиционална забран европских прерађивача. Произвођачи са Блиског истока морали би да пронађу нове купце. Проблем је у томе што нико не жели да повећа своју зависност од блискоисточне нафте – тешко је пронаћи макар један супротан пример. То свакако не би био проблем који би Токио морао да решава, али то је још један начин на који би Јапан могао трајно да измени нафтну карту света.
Извор: Bloomberg
