Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард
Превод са француског: Јовица Аћин
Истина хуманизма, поверење у човека и остало, има још само снагу фикције, процват сенке. Запад је био та истина; још је једино та фикција, та сенка. Обезоружан попут ње, није му било дато да је провери. Упражњава је, излаже, али је више не намеће; престала је да буде претећа.
*
Толико страница, толико књига које су будиле наше емоције, и које поново читамо да бисмо у њима испитали својство глаголских прилога или особеност придева!
*
У глупости, он је озбиљан дух који би, боље оријентисан, могао да увећа збир ремек-делâ.
*
Да се Молијер надвијао над своје поноре, Паскал би, са својим, наликовао новинару.
*
Данас би Плутарх написао Упоредне животе губитника.
*
Устрајност Немаца не познаје границе, па чак ни у лудилу: Ниче је своје одржавао једанаест година, Хелдерлин – четрдесет.
*
Пакао – подједнако тачан као истражни поступак.
Чистилиште – лажно попут сваке алузије на Небо.
Рај – излагање измишљотина и отужности…
Дантеова трилогија образује најистакнутију рехабилитацију ђавола које се подухватио један хришћанин.
*
Шекспир: љубавни састанак руже и секире…
*
Бити Раскољников – без извињења за убиство.
*
Афоризам негују једино они који су упознали страх усред речи, онај страх од рушења са свим речима.
*
Модели стила: псовка, телеграф и епитаф.
*
Сваки узнемирени Западњак подсећа на неког од јунака Достојевског, али с рачуном у банци.
*
С Бодлером, физиологија је ушла у поезију; с Ничеом, у филозофију. Они су органске сметње уздигли до песме и појма. Слабог здравља, припало им је да каријеру саграде на болести.
*
Ако Ниче, Пруст, Бодлер или Рембо надживљавају варљивости моде, они то дугују безинтересности своје суровости, својој демонској хирургији, издашности своје горчине. Њихово дело траје, опире се календару, захваљујући њиховој свирепости. Произвољна тврдња? Размотрите углед Јеванђеља, агресивне књиге, књиге опаке какве нема.
*
Магбет: стоичар злочина, један Марко Аурелије с бодежом.
*
Гете, комплетни уметник, јесте наш антипод: пример за другог. Страна му је недовршеност, тај модерни идеал савршенства, и одбијао је да схвати опасности других; што се тиче његових, тако их је добро асимиловао да ни најмање није патио од њих. Његова светла судбина нас обесхрабрује; пошто смо узалуд претраживали по њој да бисмо открили узвишене или огавне тајне, препуштамо се Рилкеовој речи: „Немам органа за Гетеа.“
*
За онога ко је удисао Смрт, мириси Речи већ су утеха!
*
Безмало су сва дела створена од блесака имитације, у наученим дрхтајима и украденим екстазама.
*
Суштински преопширна, књижевност живи од преобиља језика, од рака речи.
*
Европа не пружа још довољно развалина да би у њој епопеја процветала. Међутим, све указује на то да ће, љубоморна на Троју и спремна да је опонаша, понудити теме тако значајне да роман и поезија неће више моћи сами да се с њима носе…
*
Најбоље од себе, оно мало светла које ме од свега удаљава, дугујем ретким разговорима с неколико горких покварењака, с неколико неутешних покварењака који, жртве строгости сопственог цинизма, више нису били кадри ни за какав порок.
*
У вртлозима интелекта постоји известан ред за којим бисте узалуд трагали у вртлозима срца.
Скептицизам је елеганција неспокојства.
*
Бити модеран, то је крпити у Неизлечивом.
Лупеж понора
*
Свака мисао морала би да евоцира руину неког смеха.
*
Смрт је толико распрострањена, толико места заузима, да више не знам где да умрем.
*
Задатак луцидности: доспети до тачног безнађа, до олимпске свирепости.
*
У Апсолут сам уронио као уображењак; из њега сам изашао као пећински човек.
*
Парадни стоицизам: бити страсни приврженик Nil admirari, хистеричар атараксије.
*
Моја космогонија придодаје првобитном хаосу бескрајан низ тротачки.
*
У некадашњим временима, филозофа који није писао већ размишљао није окруживао презир; откако се пада ничице пред ефикасношћу, дело је постало апсолут светине; оне који га не праве сматрају за „губитнике“. Али, ти „губитници“ у другом времену би били мудраци; они ће искупити наше тако што неће о њему оставити ни трага.
Време и анемија
*
„Ја сам сломљена лутка чије су очи окренуте унутра.“
Ова реч душевног болесника тежи више од мноштва интроспективних дела.
*
Захваљујући меланхолији – том алпинизму лењих – освајамо из своје постеље све планинске врхове и сневамо изнад провалија.
*
Доносим одлуку усправно: лежем и – поништавам је.
*
Шврљам кроз дане попут неке курве у свету без тротоара.
*
Између Досаде и Екстазе протиче све наше искуство времена.
*
Свака вода има боју дављења.
*
Постајање: агонија без расплета.
*
Безнађе је дрскост несреће, облик провокације, филозофија за индискретна раздобља.
Запад
*
Залуд Запад тражи неки облик агоније достојан своје прошлости.
*
Исток се усредсредио на цветове и одрицање. Ми му супротстављамо машине и напор, и ову галопирајућу меланхолију, последњи трзај Запада.
*
Каква туга видети велике нације да просе додатак будућности!
*
Хиљаду година ратовања консолидовало је Запад; један век „психологије“ довео га је у безизлазан положај.
*
Слушајте Немце и Шпанце како себе схватају: певаће вам на уши увек исту песму: трагично, трагично… То је њихов начин да вам објасне своје невоље или своје застоје, њихов начин закључивања.
Осврните се на Балкан; у свакој прилици ћете чути: судбина, судбина… Под тим народи, одвећ близу својим почецима, камуфлирају своје неоперативне туге. То је дискреција пећинских људи.
*
У додиру са Французима, научите да будете учтиво несрећни.
*
Да ли би се тешки народи могли меридионализовати? Будућност Европе зависи од тог питања. Ако Немци поново почну да раде као некад, Запад је изгубљен; као и ако Руси поново не нађу своју стару љубав према ленчарењу. Требало би и код једних и код других развити смисао за нерадишност, апатију и сијесту, осликати им сласти опуштања и непостојаности.
… Осим ако се не деси да се ми помиримо с решењима које Пруска или Сибир намећу нашем дилетантизму.
*
Нема еволуције нити полета које нису деструктивни, макар у својим најинтензивнијим тренуцима.
Хераклитово постајање пркоси временима; Бергсоново се придружује безазленим покушајима и филозофским старудијама.
*
Током три столећа, Шпанија је љубоморно чувала тајну Неделотворности; ту тајну данас поседује читав Запад; није је отео, открио ју је сопственим напорима, интроспекцијом.
*
Путем варварства, Хитлер је покушао да спасе целу једну цивилизацију. Његов подухват био је неуспех; због тога, пак, он није последња иницијатива Запада.
Несумљиво, овај континент заслуживао је боље. Чија је кривица да није умео да створи чудовиште другачије врсте?
*
Редом сам обожавао и проклињао знатан број народа; никад ми није пало на памет да порекнем Шпанца какав бих волео да будем…
*
Католицизам је створио Шпанију само да би је боље угушио. То је земља у коју путујемо да бисмо се дивили Цркви, и да бисмо наслутили понешто од задовољства које бисте могли приуштити себи кад тамо убијете неког свештеника.
*
Истина хуманизма, поверење у човека и остало, има још само снагу фикције, процват сенке. Запад је био та истина; још је једино та фикција, та сенка. Обезоружан попут ње, није му било дато да је провери. Упражњава је, излаже, али је више не намеће; престала је да буде претећа. Тако и они који се хватају за хуманизам, служе се клонулим језиком, лишеним афективног ослонца, сабласним језиком.
*
После свега, овај континент можда није одиграо последњу карту. Шта ако би кренуо да деморалише и остатак света, да по њему шири свој задах? – То би за њега још био начин да сачува свој престиж и одржава своје зрачење.
Циркус усамљености
*
Живим само зато што је у мојој моћи да умрем кад ми се прохте: без идеје о самоубиству, одавно бих се убио.
*
Скептицизам који не доприноси руинирању нашег здравља, само је интелектуална вежба.
*
Цезар? Дон Кихот? Кога бих од њих двојице, у својој уображености, узео за узор? Свеједно. Чињеница је да сам једног дана, из далеке долине, пошао у освајање света, свих пометњи света…
*
Престанете да будете млади у моменту кад више не бирате своје непријатеље, кад се задовољавате оним који су вам под руком.
*
Рађамо се с таквом способношћу за обожавање да је ни десет планета не би могле исцрпсти; Земља у томе успева по званичној дужности.
*
У додиру с људима изгубио сам сву свежину својих неуроза.
*
Ништа толико не одаје светину колико њено одбијање да буде разочарана.
*
Од свих увреда најгора је она која циља на нашу лењост, која јој оспорава аутентичност.
*
Без Бога све је ништавило. А Бог? Врховно ништавило.
*
Жеља за умирањем била је моја једина брига; све сам јој жртвовао, чак и смрт.
*
Свако дубоко искуство формулише се у терминима физиологије.
*
Из потребе за сабраношћу, отпослао сам Бога, решио се последњег наметљивца.
*
Усред озбиљних студија, открио сам да ћу једног дана умрети… Моја скромност је тиме била уздрмана. Убеђен да ми више ништа није остало да научим, напустио сам своје студије да бих свету обелоданио једно тако значајно откриће.
*
У тако честим променама положаја у односу на сунце, не знам више којом ногом да му приступим.
*
У читавој вечности, Бог је све изабрао за нас, па и кравате.
*
Да ли је пука случајност што су сви који су ми отворили видике о смрти били отпаци друштва?
Религија
*
Кад бих веровао у Бога, моја заслепљеност не би имала границе: шетао бих се наг улицама…
*
Толики су се свеци обраћали лакоћи парадокса да је немогућно не цитирати их по салонима.
*
Изван материје све је музика: сам Бог је тек звучна халуцинација.
*
Једино захваљујући оргуљама разумемо како вечност може да еволуира.
*
Хтео сам да се усидрим у Времену; није било настањиво. Кад сам се окренуо према Вечности, изгубио сам корак.
*
Наилази тренутак кад свако себи каже: „или Бог или ја“, и баца се у окршај из кога обоје излазе умањени.
*
Попут сваког иконокласта, сломио сам своје идоле да бих жртву приносио њиховим рушевинама.
*
Колико ли је хришћанство криво за кварење скептицизма! Неки Грк није никад здруживао јечање и сумњу. Он би, ужаснут, устукнуо пред Паскалом, а још више пред инфлацијом душе која, почев од Крста, демонетизује дух.
*
Бити некориснији од свеца…
*
Елиминисати из себе све отрове времена да бисмо сачували отрове вечности – таква је детињарија мистичара.
*
Између Француза и Бога умеће се досетљивост.
*
Ево већ колико година се ја наочиглед дехристијанизујем!
Виталност љубави
*
Уметност љубави? То је умети спојити вампирски темперамент и дискрецију анемоне.
*
Зашто „мртвачка кола Брака“ (the Marriage hearse)? Зашто не мртвачка кола Љубави? – Колико је само Блејково сужавање за жаљење!
*
Виталност љубави: неправедно би било кудити осећање које је надживело романтизам и биде.
Милош Лалатовић: Ежен Јонеско “Усамљеник“, одлазак у добровољну изолацију
*
Загњурити лице међу две дојке, међу два континента Смрти…
*
Сексуалност: балканизам тела, хирургија и посмртни остаци, бестијалност ранијег свеца, тресак неког смешног и незаборавног стропоштавања…
*
Достојанство љубави одолева у разочараној наклоности која надживљава један тренутак балављења.
*
Што више неки дух одустаје од свега, више ризикује, кад га љубав погоди, да реагује као стидљива девојка.
*
Волимо увек… ипак; а то „ипак“ покрива бескрај.
О музици
*
Рођен са обичном душом, тражио сам другу за музику: то је био почетак ненаданих несрећа…
*
Без империјализма појма, музика би заузела место филозофије: био би то рај неизрециве очигледности, епидемија екстаза.
*
Бетовен је загадио музику: увео је у њу варљивост расположења, дозволио је да у њу уђе бес.
*
Без Баха, теологија би била лишена предмета, фиктивног Стварања света, непобедивог ништавила.
Ако неко све дугује Баху, то је свакако Бог.
*
Чему се обраћати Платону кад неки саксофон може подједнако добро да нам наговести други свет?
*
Без средстава за одбрану од музике, присиљен сам да трпим њен деспотизам и, вођен својим задовољствима, да будем бог или олупина.
*
Било је време кад се, не могући да појмим вечност која ме је одвајала од Моцарта, нисам више бојао смрти. Тако је било са сваким музичарем, са сваком музиком…
*
Шопен је уздигао клавир на ранг сушице.
*
Звучни универзум: ономатопеја неизрецивог, развијена загонетка, опажени бескрај, и необухватан… Кад се догоди да осетимо његову заводљивост, планира се још само да се балсамујемо у уздаху.
*
Музика је уточиште за душе загнојене срећом.
*
Музика, опроштајни систем, евоцира физику чије полазиште не би били атоми него сузе.
*
Можда сам се сувише ослонио на музику, можда нисам предузео све мере опреза у погледу акробатија сублимног, у погледу шарлатанства неизрецивог…
*
Из извесних Моцартових андантеа избија нека етерична ојађеност, као неки погребни сан из другог живота.
*
Колико бих волео да ишчезнем у музици, за казну што сам неколико пута посумњао у сувереност њених злих чини!
Вртоглавица историје
*
Еволуција: У наше време, Прометеј би био посланик опозиције.
*
Час злочина не звони истовремено свим народима. Тако се објашњава сталност историје.
*
Не говорите више о потчињеним народима нити о њиховој склоности слободи; тирани су убијени исувише касно: то је њихово велико извињење.
*
Човек лучи пропаст.
*
Аутентично изабрани народ, Цигани, не сносе одговорност ни за који догађај нити за икакву институцију. Они су тријумфовали на земљи својом бригом да ништа на њој не заснују.
*
Нација се гаси кад више не реагује на фанфаре: декаденција је смрт трубе.
*
Скептицизам је надражај за младе народе, а срамота за старе.
*
Књига о рату – Клаузевицева – била је на узглављу Лењина и Хитлера. – И још се питамо зашто је ово столеће изгубљено!
*
Једино се промашени народи приближавају „људском“ идеалу; остали, који успевају, носе ожиљке своје славе, свог позлаћеног зверства.
*
Кад се олош овенча митом, очекујте неки покољ или, још горе, нову религију.
*
Без истрајности у смешном, да ли би људски род трајао дуже од једне генерације?
*
Више је честитости у окултним наукама него у филозофијама које приписују неки „смисао“ историји.
*
Ко није видео бордел у пет часова изјутра, не може да замисли ка којој се заморености упућује наша планета.
*
О теми старења цивилизација, данас би неки неписмењак могао да буде супарник по јези Гибону, Ничеу или Шпенглеру.
На изворима празнине
*
Тајна мог прилагођавања животу? – Мењао сам безнађа као кошуље.
*
Зашто Биће или нека друга реч великим словом? Бог звучи боље. Требало би то сачувати. Зар еуфонија не би морала да руководи игром истина?
*
Тренутак када верујемо да смо све разумели, даје нам изглед убице.
*
Присуствујем, ужаснут, смањивању своје мржње према људима, кидању последње споне која ме је везивала за њих.
*
Несаница је једини облик хероизма сагласан са постељом.
*
Истина? Она је код Шекспира; неки филозоф не би умео да је присвоји а да његов систем не пукне.
*
„Једна мисао упућена Богу више вреди од универзума“ (Катарина Емерих). – Има право, та јадна светица…
*
„Кад се бријем, говорио ми је један полулудак, ко ме, осим Бога, спречава да себи прережем гркљан?“ – Вера би, укратко, била само смицалица инстинкта самоодржања. Биологија је свуда…
*
Из страха од патње упињемо се да укинемо стварност. Буду ли крунисани наши напори, сâмо укидање о коме је реч показује се као извор патњи.
*
Париз, место најудаљеније од Раја, не остаје мање отуда једино место с квалитетним безнађем.
*
После извесних наступа вечности и грознице, питамо се због чега не бисмо били удостојени да будемо Бог.
*
Медитативци и путени: Паскал и Толстој. Нагињати се над смрт или је се гнушати, открити је путем духа или физиологије. – Подривених инстинката, Паскал влада над својим узбунама, док Толстој, у паници пред нестајањем, подсећа на унезвереног слона, савладану џунглу. Не мислимо више на полутаре крви.
*
Свако биће које се манифестује, на свој начин подмлађује првобитни грех.
*
Сперматозоид је бандит у чистом стању.
*
Тек што сам одрастао, перспектива смрти ме је бацила у транс; да бих побегао из њега, стрмоглављивао сам се у бордел или призивао анђеле. Али, старењем, падате на сопствене муке, не предузимате више ништа да бисте се из њих извукли, раскомоћујете се у Бездану. – А ако је било време кад сам био љубоморан на оне египатске монахе који су копали своје гробнице да би у њих лили сузе, ја ћу сад ископати своју и пуштати да у њу падају само опушци.
Извор: Нови Стандард
