Србија се изнутра све више празни на периферији, док се становништво слива ка неколико највећих урбаних центара. Београд и Нови Сад настављају да привлаче људе из других делова земље, док већина мањих градова и општина губи становништво, пре свега због мањка послова и економских прилика. Демограф Владимир Никитовић упозорава да иза ове слике не стоје само миграције – будућност броја становника Србије много више одређују деценије ниског наталитета и неповољна старосна структура.
„Пренасељеност не треба посматрати само кроз број становника по јединици површине. Проблем је и у томе што не постоји довољан број инфраструктурних и комуналних услуга које би људима омогућиле довољно комфоран живот у градовима. Стално постоји та утакмица између онога што градови нуде и онога што људи очекују“, каже Никитовић за „Еуроњуз„.
Према његовим речима, грађани и даље већински желе да живе у великим градовима управо зато што је тамо највећа концентрација послова, новца и могућности за обезбеђивање материјалне сигурности. Због тога се, како објашњава, основни образац унутрашњих миграција не мења.
Посебан фактор представља и развијеност саобраћајне инфраструктуре. Никитовић као пример наводи Београд, где је систем градског превоза деценијама утицао на ширење гравитационе зоне града.
„Ако имате разрађен систем превоза који омогућава да живите у периферним деловима града, можете да привучете људе јер тамо могу да дођу до релативно јефтиног стамбеног простора, а да истовремено буду довољно близу тржишта рада“, каже Никитовић.
Економија без људи: како одласци и старење мијењају Црну Гору
Таква комбинација доступнијег становања и повезаности са центрима запослења утиче на одлуке људи у радном добу, посебно младих који заснивају породице. Бесплатан градски превоз и мере попут бесплатних уџбеника, сматра Никитовић, додатно могу да утичу на привлачност великих градова.
Ипак, Београд није једини центар који привлачи становништво. Никитовић наводи да сличан образац постоји и у Новом Саду, док већина осталих градова наставља да буде у демографском минусу.
„Нема тог померања ни у Београду ни у Новом Саду. То су главни центри, а сви остали даље губе становништво“, додаје наш саговорник.
Као пример другачије врсте кретања наводи Панчево, које се налази у гравитационој зони Београда. Ту се, према његовим речима, често дешава редистрибуција становништва из београдских општина ка Панчеву, пре свега због повољнијих цена становања и релативно добре саобраћајне повезаности са Београдом.
„Углавном су то општине у гравитационој зони највећих градова, као што су Београд и Нови Сад. Све остало је практично и даље у минусу“, наводи Никитовић.
Мале позитивне промене у појединим мањим општинама, додаје, углавном нису довољне да би се говорило о озбиљном демографском преокрету.
Индустрија није успела да врати становништво у мање градове
Проблем мањих градова има дубље историјске корене. Никитовић подсећа да су многе урбане средине свој развој доживеле током убрзане индустријализације, када су добиле становништво, инфраструктуру и функције које су их учиниле градовима.
„Са замирањем индустрије и пропадањем послова у тим секторима, ниједан од тих градова практично није озбиљно оживео своју индустрију. Имате неколико примера, попут Смедерева и Бора, али то су појединачни случајеви“, каже демограф.
У већини других градова, како објашњава, становништво је током последњих неколико деценија почело да одлази управо зато што није постојала довољна понуда послова. Томе је, према његовом тумачењу, допринео и централизован начин управљања и развоја земље.
На југу Србије, Ниш представља нешто другачији случај. Становништво из околних градова и општина досељава се у Ниш као најближи велики центар, али ни тај прилив није довољан да би се говорило о великом демографском расту.
„То је 600–700 људи у плусу годишње. То је релативно мало да би се сматрало озбиљном бројком, али помаже да тај град на неки начин живи и одржи тај део југа“, каже наш саговорник.
Србија ће наставити да губи становништво
Када је реч о укупном броју становника, пројекције показују да ће се пад наставити и у наредним деценијама. Међутим, Никитовић наглашава да кључни узрок није исељавање, већ неповољна старосна структура и дугогодишњи недовољан број рођених.
„Ако гледате целу Србију, минимум до средине века је неких милион до милион и по становника мање, у зависности од сценарија. Ту пре свега нису миграције кључне, већ старосна структура“, наводи он.
Регион Шумадије и Западне Србије изгубио је унутрашњим миграцијама 2.304 становника, а Регион Јужне и Источне Србије 2.509 само током 2025. године. Насупрот томе, Београдски регион имао је плус од 2.933, а Војводина 1.880.
А ко привлачи становништво
На другој страни су, међу већим позитивним салдима, Нови Сад (+1.496), Ниш (+690), Звездара (+626), Савски венац (+612), Стара Пазова (+607), Нови Пазар (+579), Земун (+508) и Чајетина (+385).
Од 169 општина/градова 117 је имало негативан миграциони салдо у 2025, 51 позитиван, а у једној је број досељених и одсељених био исти. На нивоу региона, Београдски регион је имао +2.933, Војводина +1.880, док су Шумадија и Западна Србија биле на -2.304, а Јужна и Источна Србија на -2.509.
Како објашњава, генерацијама се рађа мање од двоје деце по жени, што није довољно за просту обнову становништва. Истовремено, Србија и даље има релативно високе стопе смртности у старијим старосним групама у поређењу са неким европским земљама.
Због тога највећи део годишњег пада становништва произлази из негативног природног прираштаја, док мањи део отпада на негативан миграциони салдо. Исељавање, међутим, додатно утиче на будући природни прираштај јер земљу често напуштају људи у репродуктивном добу.
Страни радници мењају слику појединих градова
У последњим годинама додатни фактор представљају и досељавања страних радника. Никитовић их посматра пре свега као последицу потреба тржишта рада и ширег глобалног процеса.
„То није наш изум. То се догађа глобално и ми смо само део те приче. С једне стране смо емиграциона земља, где људи одлазе ка традиционалним дестинацијама, а с друге стране примамо становништво из трећих земаља, пре свега из Азије и Северне Африке“, каже он.
Према његовим речима, страни радници углавном долазе на нискоквалификоване послове, што је повезано са недостатком радне снаге, али и са условима рада и зарадама у тим секторима.
Таква миграција не мења битно укупну демографску слику Србије, али у појединим срединама може бити веома видљива. То се, како наводи, посебно примећује у Београду и Новом Саду, али и у градовима попут Бора, Сремске Митровице и Зрењанина, где постоји потреба за радном снагом у одређеним индустријама.
Демографија није одвојена од економије
За Никитовића, питање миграција не може се посматрати искључиво као демографско питање. На одлуке људи снажно утичу економија, тржиште рада и начин на који су уређени услови запослења.
Због тога радно законодавство и економска политика, према његовом мишљењу, могу утицати и на потребе за страном радном снагом и на одлуке домаћег становништва да остане или оде.
„Много тога може да се промени другачијом економском политиком, али то већ излази из домена демографије. Ми као демографи можемо да скренемо пажњу да није све то суштински демографско питање. Више су то демографске последице неких економских потреба и одлука“, закључује он.
ИСТРАЖИВАЊЕ ЖУРНАЛА: Европа неће нестати – између демографског пада и прилагођавања
Градови који бележе негативан миграциони салдо
РЗС наводи да је током 2025. године чак 117 од укупно 169 општина и градова у Србији имало негативан миграциони салдо, односно да је из њих одселило више људи него што се доселило. Највећи минус забележен је у Тутину, са 475 становника мање, затим у Бору (-415) и Ужицу (-305). Следе Смедерево, са негативним салдом од 226 становника, Прибој са 218, Лесковац са 215, Врање са 182, Сјеница са 178, Краљево са 174 и Пријепоље са 161 становником мање.
Извор: НИН
