Пише: Гојко Челебић
Текст који слиједи је прилог јавној расправи о закону о култури. Он се залаже за респект према јавно-приватном партнерству (ЈПП).
Закони и пракса у периоду 2000–2025. г. су игнорисали ЈПП. Пажњу и новац усмјерили су на институције и институционалце – супротно пракси у ЕУ. Штавише, у новије вријеме на тзв. креативне индустрије које у ЕУ добијају само вишак капитала.
Пракса ЕУ је јасна: прво се подмири оно што једну нацију позитивно разликује од других (вербално стваралаштво, споменици, музеји, идеје) – па тек онда с евентуалним вишком капитала да причамо о занатима и мануелним вјештинама.
Редукција националног развоја на једнопартијске органе, де факто, угњетавањем аутора и јавног сектора, улијенила је, код нас, ујаловила институције и успавала институционалце. Арче новац а резултате немају; нити одговарају за једно ни друго.
У земљама ЕУ, међутим, наводим оне чију политичку дијалектику мање или више знам, Италија, Њемачка, Чешка, Мађарска, Шпанија, Грчка, Аустрија, рецимо, било каква подјела аутора на институционалне, и ванинституционалне, гадно би се провела.
Институционални резултати су код нас негдје танки, негдје никакви, а 25 година је дуг период. Проарчен је новац без покрића идејама. Резултате институција не евалуира нико жив. Радио – не радио, свира ти радио!
Нећу казати ништа ново: свијет се мијења. Пролазимо кроз промјену перцепције. Трансформишу се атрибути новца. Рат у Европи помјера дискурзивне токове; многе нације он позиционира другачије од хоризонта очекивања. Непредвидљиве намјере војних сила бацају тамну сјенку на слабије наоружане земље. Простор за заштиту малих нација се сужава.
Само код двије ствари, међутим, промјена се не назире: идеје, и злато.
Гојко Челебић: Књижевност и писменост ЦГ чека нови закон о култури (1)
Ако мала нација пасивизује ЈПП на плану идеја и стваралаштва, неоправданим привилеговањем институција (нарцисоидне, самодовољне) или, нота бене, поткупљивањем грађана тако што им плаћа забаву, истог часа она кида бољи дио себе. ЦГ то прилично чини 25 година.
Редосљед у законској регулативи треба да прати редосљед вриједности у нацијама. Пусти снови!
Прва наша вриједност – једина с континуитетом од 1.000 година (доста осталих дођу јој деривати) – јесте писмо и књига. Код нас је ова луча за четврт стољећа с првог пала на посљедње мјесто.
Промјена перцепције
Прошло је, ево, пола стољећа да је постмодерна мисао уочила тада радикалну промјену перцепције на плану идеја (самим тим и на свјетском комерцијалном тржишту, у банкарству, трговини оружјем, инвестицијама, поморском саобраћају, климатским промјенама, у валоризацији рада и радне снаге итд.).
Француски филозоф Лиотар (Jean-Francois Lyotard, 1924-1998) објавио је Постмодерно стање (поднаслов: Извјештај о знању) као резултат једне научне иницијативе канадске владе о идејама које покрећу свијет (1979).
Лиотар је објавио функционални слом епских наратива (просветитељство, вјерско спасење, марксизам, марксистичке институције, идеологија итд.).
Казао је да стари системи више немају покриће ни функције употребљивости. Идеје и знање једине су кадре да држе корак са информационим технологијама. Ишло је споро са овим коперниканским преокретом, али је ишло.
Југославија није умјела да прочита поруке. Најбоље их је прочитала сила чије искуство нијанси је, у ствари, генерисало ову бриљантну студију – Америка.
Лиотар је објавио успон микро-наратива. Другим ријечима, успон ЈПП. Сматрао је да је носилац микро-наратива грађанство у цјелини.
ЕУ, која је од постмодерниста уживала подршку, охрабрила је јавно-државно партнерство; европски дух ништа не покрене као нова идеја. Комунизам јалових институција испровоцирао је све велике постмодернисте (Петер Слотердијк, Бела Хамваш, Мишел Фуко, Ричард Рорти, Жак Дерида). Огадио им је институционалну једностраност и они су увјерили Европу у снагу ЈПП.
Посткомунизам, код нас, на жалост, пролази испод радара. Неуништив је као пластична амбалажа.
ЦГ за четврт стољећа
Ми смо за четврт стољећа оштетили, дискриминисали, неглектовали па и угрозили свој најкрупнији капитал: писмо и књигу. За културу влада годишње издвоји 15.000.000 еура – писмо и књига (гарант националне свијести који је формирао и едуковао сва покољења), нота бене, црногорска књижевност свих времена, од тога добије колосалних 1%.
Изоловали смо текстуалну (наративну) културу од токова новца у корист забавних дјелатности, а оне, све скупа, не добацују по значају улогу књиге и текстуалности.
За књижевност су издвајане мрвице на годишњим конкурсима 25 година. Блокиран је прилив књиге. Нема часописа. Нема критике.
Предност је 25 година давана забави, и креативним индустријама (узгред, то су други владини ресори: аграр, туризам, привреда, екологија). Која влада плаћа забаву својих грађана? Земље с највише свијести о значају културе за мали народ, Чешка, Мађарска, Пољска, то би сматрале (то да влада финансира концерт Здравка Чолића, на примјер, а грађанин превод Његоша) додворавањем, поткупљивањем. Корупцијом. Што и јест.
Потцјењивањем знања што га књижевност изгради за миленијум ми смо готово угрозили национални информациони капитал. Шта је информациони капитал?
Шта је акумулација нијанси која покреће дигиталну епоху?
Информациони капитал
Информациони капитал је данас кључни нематеријални ресурс држава, нација, друштава, корпоративних удружења. Организам са акумулацијом знања кадрог да покреће друштвени развој.
Највећи информациони капитал ЦГ лежи у њеној књижевности. Књижевност ЦГ једина је континуирана културна радња за 1.000 година (све остале су испрекидане).
Даље, мала нација може сразмјерно лако изградити прецизан мониторинг своје еволуције. Великима је то много теже. Ту смо у предности, на једном мјесту имамо најкомплетнији информациони капитал.
Гојко Челебић: Књижевност и писменост ЦГ чека нови закон о култури (2)
Најзад, риједак је случај да комплетно национално знање и генетичка евиденција буде поуздано читљива, провјерљива кроз један једини ток – језик/језике (вербално стваралаштво).
Акумулација знања кроз књигу и писмо (поетика, политика, свијест) стратешка је вриједност. Примјенљива функционално у пословању и у животу. Софтвер за управљање и доношење одлука.
То је национална банка идеја.
Користим бразилски израз: Banco Nacional de Ideias.
Ову „банку идеја“ основали су у Рио де Жанеиру 1993.г. филозоф и писац Антонио Цицеро (1945-2024), пјесник Вали Саломао (1943-2003), књижевник Харолдо де Кампос (1929-2003), пјесник и каснији нобеловац Дерек Валкот (1930-2017), њемачки писци Ханс Магнус Енцесбергер (1929-2022) и Петер Слотердијк (1947 – ), теоретичар Цветан Тодоров (1939-2017), пјесник и критичар Џон Ешбери (1927-2017) – ученик највећег модерног пјесника Езре Паунда…
Сви поштују своју националну писменост. То је једини пут до међународне писмености на којој у дигиталној епохи почива све.
У нацијама ЕУ писмо и књига заузимају прво мјесто. Поштује се аутор (носилац и гарант идеја). Стимулише се јавни сектор (кроз ЈПП) равноправно са институцијама.
Ако си у Риму – ради оно што раде Римљани!
