Пише: Ђорђе Вукадиновић
У овој готово хистеричној хајци на Мандића на делу je комбинација површног дневног политикантства, али и једног поново оживљеног и малигног антисрпског наратива.
Пропао је још један покушај смене Андрије Мандића са места председника Скупштине Црне Горе. При чему је овај био вероватно најперфиднији и лицемернији од осталих јер је био умотан у квази-хуманистичко, „цивилизацијско“ и тобоже универзалистичко рухо. А наравно да се испод тог вела ради(ло) о само још једом политичком удару на српски елемент у Црној Гори, као и о покушају рушења актуелне власти у Црној Гори која, често из сасвим опречних разлога, представља трн у оку многима у региону.
Ђорђе Вукадиновић: Победа на изборима зависи од неопредељених бирача
Можемо расправљати шта је ту примарно, а шта секундарно, али се тренутно, свиђало се то или не, мање-више своди на исто. У сваком случају, хајде да се не фолирамо и не лажемо. Најмање 90 одсто Срба у Србији, Републици Српској и Црној Гори не слаже се са хашком пресудом Младићу (с тим да је то неслагање негде – нпр. у Републици Српској – жешће, а негде мало блаже). А поготово не мисли да је изјава саучешћа његовој породици нешто због чега би било ко требало да сноси правне или политичке санкције. И то вам је тако.
Баш као што је такође чињеница да барем 95 одсто (а вероватно и свих 99 или 100 одсто) Албанаца у региону не мисли да је Тачи ратни злочинац. Као што ни Хрвати то не мисле за Готовину и Маркача, или Бошњаци за Насера Орића, Делића и своје ратне команданте. И сви знамо да је то тако, било да смо равнодушни, или да се над тим згражамо, ликујемо, или шта год.
И зато се може рећи да је у овој готово хистеричној хајци на Мандића на делу била једна комбинација површног дневног политикантства, али такође и једног поново оживљеног и потенцијално малигног (антисрпског) наратива за који смо се понадали да је после смене Ђукановићевог режима постао ствар прошлости.
Извор: НСПМ
