Приредио: Милован Урван
Двије стотине година од рођења Љубомира Ненадовића прилика су да се још једном осврнемо на живот и дјело једног од најзначајнијих српских писаца и јавних посленика XIX вијека. Његов живот обухвата готово све важне токове српског културног и друштвеног живота његовог доба: од породичног насљеђа Првог српског устанка, преко европског образовања и књижевног рада, до дипломатије, просвјете и Српске краљевске академије.
Рођен је 14/26. септембра 1826. у Бранковини код Ваљева, као син проте Матеје Ненадовића и унук кнеза Алексе Ненадовића. Историја му, дакле, није била далека прошлост: била је породично сјећање, готово кућни разговор. Али Ненадовић је припадао и новом времену, оном које је тек учило да своју мјеру тражи у ширем европском простору.
Послије школовања у Београду, наставио је образовање у Прагу, Берлину, Хајделбергу, Женеви и Паризу. Та европска искуства имају посебно мјесто у његовој биографији. Ненадовић припада генерацији српских интелектуалаца која је непосредно упознавала европску културу и установе и потом стечена знања уносила у живот тек обновљене српске државе.
Његов однос према Европи није био ни некритичко одушевљење ни затварање у традицију. У његовим путописима осјећа се радозналост образованог човјека који упоређује различите средине, обичаје и друштвене прилике. У „Писмима из Италије“, „Писмима из Њемачке“ и другим путописним записима европски простор постаје прилика за размишљање о људима, друштву и култури, али и о сопственој средини.
Управо је у томе једна од најважнијих вриједности Ненадовићевог путописног дјела. Он не одлази у Европу да би побјегао од сопственог свијета, него да би га, упоређујући га са другим, боље разумио. Његова књижевност зато није само литература путовања, већ и литература сусрета: сусрета различитих култура, историјских искустава и погледа на човјека.
И ту се природно појављује Његош.
Љубомир Ненадовић: ГРУДА ЗЕМЉЕ – уз 150 година Битке на Вучјем долу
Године 1851. Ненадовић је у Напуљу упознао Петра II Петровића Његоша, непосредно пред његову смрт. Тај сусрет није значајан само зато што нам је Ненадовић оставио драгоцјено свједочанство о великом пјеснику. Он је важан и зато што у њему као да се укрштају двије линије Ненадовићевог живота: европско искуство и дубока веза са сопственим историјским простором.
Пред Ненадовићем се тада нашао човјек који је по својој духовној снази припадао највишим дометима европске културе, а истовремено је носио у себи један стари, патријархални и слободољубиви свијет Црне Горе. Ненадовић је то препознао. Зато његови записи о Његошу нису тек успомена на сусрет са славним савремеником, већ покушај да се разумије необичан спој пјесника, владике и владара.
У „Писмима о Црногорцима“ тај исти поглед постаје још шири. Ненадовић, образован у европским центрима, посматра Црну Гору из перспективе човјека који је упознао другачије облике живота. Али он ту разлику не користи да би сопствени свијет приказао као заостао. Напротив, настоји да разумије његове унутрашње вриједности — част, слободу, гостопримство и приврженост заједници.
Зато је Његош у Ненадовићевом дјелу више од једне знамените личности. Он је својеврсна тачка сусрета: Европе коју је Ненадовић упознао и традиције из које је потекао. У Његошу је могао да препозна како се та два свијета не морају нужно искључивати. Управо ту можда треба тражити и једну од кључних особина самог Ненадовића: његову способност да буде отворен према модерном, а да притом не изгуби осјећање припадности.
Ненадовић је био и човјек јавне ријечи. Године 1850. покренуо је „Шумадинку“, лист у којем су књижевност, сатира и јавна критика добили необично слободан простор за тадашњу Србију. Због својих ставова лист је долазио у сукоб са властима и више пута био забрањиван.
Истовремено, био је професор, службеник Министарства иностраних дјела и секретар српског посланства у Цариграду, а обављао је и високе дужности у просвјети. Његов живот свједочи о једној важној особини српске интелигенције XIX вијека: књижевни и јавни рад били су често нераздвојни од изградње државних и културних установа.
