Многи изван Црне Горе, који нису имали прилике гледати црногорске битке, мисле и говоре: лако је Црногорцу бити јунак, седне у стрменитом брегу, где му нико не може приступити, па одозго гађа из пушке Турке, који долином испод брега пролазе; још метне капу и хаљину на другој стени на другој страни, те Турци онамо на његову капу пуцају. – Тако, без икакве зле воље, само из незнања многи мисле и говоре. У томе њиховом мишљењу јако их потпомаже и то, што о свакој бици чуји и читају: да је десет пута а често и двадесет пута Турака погинуло више него Црногораца. – Нема сумње, да је њих двадесети део гинуло колико Турака, одавно би ове горе биле пусте. Они су свагда знали: да њих једва сто педесет хиљада душа, стоје према турској царевини, која броји преко тридесет милијона. Њихова хитрина и вештина у ратовању, заклања њихове главе. Може бити да њихова необична отважност, чини те мање гину, а свагда победе. Они имају исту пословицу као и Римљани: да прегаоцу бог помаже. Ту је пословицу искуство међу њима створило; они је нису из латински књига дознали. Скуп је живот свакога Црногорца, поред свега тога, што сваки сматра, да му је на овом свету опредељење, гинути. Можете по кад кад чути клетву: „да бог да умро на постељи као жена“. – Они жале онога који погине лудо и без замене. За образ и поштење погинути у боју, то је живота вредно. Отуда је код њих Обилић први јунак на свету. Обилићева медаља њима је милија него икакав други орден. Она се без правог јунаштва не добија. Црногорац кад спрема свога сина у бој каже му: “ чувај образ а не чувај главу!“
Црногорци су и у равницама неодољиви јунаци; а страховити су своме непријатељу свагда и свуда, особито при јуришу. – Кад престане дуга пушка пуцати, кад поваде ножеве, кад потрче преко поља и повичу: „ха! Ко је Црногорац!“ најчвршћа турска војска затрепти, збуни се и почне бегати. Они свагда сретно изаберу тренутак кад треба јуришати; брзо као муња претрче онај пушкомет празне равнице; кад се помешају; онда непријатељу није више ни од какве користи пушка. Црногорски ножеви чине ужас у турској војсци. Њима је особито мио онај бој где треба велика отважност, хитрина и наглост; јер добро знају, да тога њихов непријатељ нема толико, колико га они имају; и онда су сигурни да ће њихова победа бити. Они сами казују: да при јуришу највише одсеку глава, највише задобију славе и пљачке; а најмање их погине. У таквим приликама може да се покаже и оцени право јунаштво. После сваког јуриша, или после сваког боја где је до ножа долазило, одмах се зна и прича, ко је одвојио и ко се најбоље показао; сви му признају и хвале га да је јунак; а он скромно одговара: „као сваки Црногорац!“ – Своје јунаштво и своју славу дели са свима својим земљацима.
Они су јунаци и на води. Било је врло занимљивих бојева са лађама. Једни веслају, а други пуцају. Шта више, срамота је седети, него ко је јунак стојећи пуца из лађе. Исто тако и Турци веслају на сусрет и пуцају. Кад се на близо сукобе, скачу у непријатељске лађе, и ту се на сред скадарског језера, ножевима кољу и секу, док једна страна не изгине или не побегне. – Има села и племена за које причају, да су вешти на водикао и приморци. Скадарско језеро, кад дуне ветар, може да помнита као и море; али они и тада по њему плове. и ако где опазе турске лађе, загнају се на њи. Има их врло добрих пливача и гњураца: по где који зарони у дубоки вир Мораче, па кад нађе у каменитим шупљинама рибу, завуче одмах прсте у њене шкрње до главе, па онда с њом заједно горе искочи. Риба је по кад кад грдно велика; мало мања у дужину од њега. Пошто изађу на површину воде, ту се почне борба; риба се праћа и отима,и често по води плине крв, тако га риба изкоље, али је он не пушта, него заједно с њом исплива на обалу. – Било је таквих ронаца који су се после битке на Фундини гњурали те са подављених Турака из дубине оружје, а кад кад и одсечене главе доносили.
Црногорци држе, да је од свију бојева за ове три године, битка на Фундини, била највећа турска погибија. Хиљадама Турака, ту је погинуло и удавило се. Два сата даљине путем куда су бежали лежале су турске трупине и побацане пушке. Низ Морачу и по скадарском језеру, пловили су лешеви као кладе. Неколико месеци Скадрани, нити су пили воде из Бојане, нити су јели рибе из језера. Ту је задобивено хиљадама острагуша Мартинијеве системе. Те пушке Црногорци зову инглезице, или глушице, јер кад пуцају не чују се далеко. Црногорци их врло радо имају, јер оне бију далеко и нису тешкекао друге пушке. Један војник, који је једну такву пушку на Фундини задобио, осети да је нешто тежа него друге што су; пошто је боље загледао, позна да је дрво на кундаку бушено, па опет зачепљено и лепо углађено; кад удари ножем, те разцепи кундак, проспу се дукати из њега. Онај Турчин чија је то пушка била, извртио је у кундаку рупу, и све што је имао метуо је у ту рупу као неку штедионицу. Ту му је најсигурније било; знао је да се од пушке неће за живота одвојити. Кад то чују други Црногорци, који су исте такве пушке задобили, науми сваки да своју пушку разцепи, да виде имали и у њима дуката. Муке су имале војводе, док су их од тога одвратили да не кваре пушке. /…/
Многи, који нигда нису били у Црној Гори, нити је познају изближе, мисле, да турски солдати не умеју се маћи у овим бреговима и кршевима; и да су само оне стрмените планине одржале Црногорце у њиховој дугој и неједнакој борби. Но то се не може казати, кад погледамо колико има овако исто бреговитих земаља, које су Турци одавно освојили и непрестано држе. Планине у Албанији, планине у Епиру и Македонији, у којима живе различити народи, а нарочито Арнаути и Грци, ништа нису мање од црногорских планина. Црногорце је одржало црногорско срце. Брегови били су им само вјерни сајузници. Ма како да је град јак он се брзо преда, ако у њему нема добрих јунака да га бране.
Извор: Љубомир П. Ненадовић: О Црногорцима – Писма са Цетиња 1878. године, издање Књижаре Тасе Стојановића у Ваљеву, Нови Сад, Штампарија А. Пајевића, 1889, стр. 13-17.
