Пише: Драго Пилсел
Већ је прошло неко вријеме како су објављене двије врло важне књиге публицисте др. Фрање Малетића (Голден маркетинг – Техничка књига) и чини се да сам, након објаве књига, први који ће се позабавити можда најделикатнијим садржајем истих, односно друге књиге: Степинчева писма папи за којих је патријарх Порфирије у интервју ХТВ-у (19. ожујка 2021.) након устоличења у Београду рекао да их има у рукама, та писма која је Степинац упућивао папи Пију XII., и у којима се заиста могу наћи мјеста која су ”дубоко проблематична”.
Прва Малетићева књига је критичко реиздање дневника бенедиктинца Гиусеппеа Мазукија ”Ватиканска мисија у Хрватској 1941. – 1946.”. Мазуки је био тајник опата Рамира Марцонеа (такођер бендиктинац) којег је папа Пио XII. послао као визитатора односно водитеља апостолске мисије Свете Столице при Епископату хрватских бискупа за вријеме Другог свјетског рата (Марконе и Мазуки су живјели на Каптолу 31, у палачи загребачких надбискупа, дакле, код Алојзија Степинца).
Вјекослав Лубурић је тискао 1967. тај Мазукијев дневник али др. Малетић открива и доказује гдје је све дошо до кривотворења у том Лубурићевом издању (редакција Маријана Микаца) у импровизираној тискари који је тај усташки злочинац држао у мјесту Царцагенте.
Објављивање Малетићева критичког издања Мазукијева дневника значајан је допринос проучавању раздобља НДХ управо због тога што разоткрива и разобличава фалсификаторску технику која је десетљећима заваравала хрватску, па и еуропску, знанствену заједницу.
Малетић нас приближава истини и то искључиво вођен мишљу да хрватска публика има право на истину!
Драго Пилсел: Усташке заставе у Чикагу и Кутлешине жртве тоталитаризма
И то се особито види у другој Малетићевој књизи (истог издавача) ”Степинчев гријех – Ватикан и Католичка Црква у времену кушње”. Улога надбискупа Степинца и Католичке Цркве у НДХ једна је од највећих контроверзи сувремене хрватске повијести и изравно утјече на национални колективни идентитет и процес Степинчеве канонизације.
Пуно сам, као што знате, писао о Степинцу, али сада то чиним јер Малетићева књига, црно на бијело, показује да је Степинац заговарао етничко чишћење Срба православаца: нацисти су хтјели гурнути 200.000 Словенаца у Македонију, а Степинац и Павелић се слажу да би било пуно боље Словенце смјестити у Хрватској, а умјесто њих Србе потјерати на исток.
Када је прије пар мјесеци колега Борис Павелић (тједник Национал, 9. свибња 2026.) најавио писма, дошло је до ватреног одговора др. Јере Јареба у тједнику Глас Концила (18. и 21. свибња 2026.). Овај је повјесничар био ангажиран у мјешовитој католичко-православној комисији о Степинцу. Осим што у неколико наврата Јареб вријеђа нашег колегу Павелића, де факто, не њече да Степинчева писма постоје, предочена су му задњи дан рада Комисије, у Ватикану, од српске стране.
Колега Павелић пише: ”Папа Фрањо није Степинчева писма морао учинити доступнима, али је то ипак учинио. И тиме је заправо послао врло знаковиту поруку што мисли о процесу Степинчеве канонизације.”
Знам како је дошло до ”открића” тих писама иако ситуација најприје указује да је нетко у Ватикану Степинчева писма заправо ставио пред нос истраживачима који су радили за српску страну комисије. Ствар је једноставна: тада још није био отворен архив Пиа XII. па се ”копањем” није могло доћи до писама.
Јареб је покушао обезвриједити рад др. Малетића (писма је добио у Риму, не од српске стране, и не смије откривати извор) а који му одговара у Националу (31. свибња 2026.): ”Тврдња да писма нису ‘ништа ново ни ексклузивно’ засигурно је точна за Марија Јареба и још неке повјесничаре јер имају увид у њих већ 10 година. Добили су их као хрватски чланови Мјешовите комисије коју је формирао папа Фрањо да расправи о приговору Српске православне Цркве на процес канонизације Алојзија Степинца. Медијски простор који је Јаребу дао Глас Концила и жестина реакције на Национал и овога аутора, показује посвемашњу нервозу јер је канонизација успорена, а откривају се и неке чињенице које бацају друго свјетло на самог Степинца и дјеловање Католичке Цркве и Ватикана у НДХ…
Ја могу само рећи да никога не нападам јер објављујем хисторијску грађу од националне важности. То што питам зашто та писма нису већ објављена, не може бити кримен. Не мисли ваљда Јареб да он и неки други повјесничари и црквени дужносници имају монопол на кориштење појединих повијесних документа, а да јавност није довољно зрела да их прихвати у њихову изворном облику. ”
Малетић доноси прво писмо Алојзија Степинца папи датирано у Загребу 16. свибња 1941., на страницама 89-93, писмо које је помоћни загребачки бискуп Салис Суис донио у Рим 17. свибња 1941., предао га ректору Завода св. Јеронима, монс. Магјерцу, а овај предао у Државно тајништво Свете Столице.
Степинац тражи од Папе да призна НДХ: ”Нова власт у Хрватској жели да у јавни живот уђе учење Католичке Цркве…”. Степинац јамчи да је Павелић католик, штовише, каже Папи: ”Морам објавити с посебним задовољством да је нова Хрватска састављена једино од католика који исповједају и заступају своју вјеру. Сви, почевши од др. Павелића, министри и јавни службеници ми гарантирају да је њихова намјера да блиско сурађују с Католичком Црквом, да поштују законе и да их примјењују у свакодневну јавном животу” (точка 6. писма).
Међутим, Степинац пише то писмо 16. свибња 1941. а велики је проблем у оному што загребачки надбискуп прешућује папи.
Прешућује да је 15. травња 1941. формиран логор Даница код Копривнице и да су први Жидови и Срби тада већ били у логору. Крајем травња у Даницу је интернирано више од 500 грађана Грубишног Поља, а потом у госпићке логоре смрти. Дана 4. свибња 1941. у логору су била 763 логораша, 18. свибња 1007, а 30. липња – 2175.
Прешућује да су усташе у селу Гудовац код Бјеловара 28. травња 1941. стријељали између 184 и 200 српских сељака.
Прешућује да је почетком свибња убијено је у Вељуну на Кордуну више од 400 сељака.
Прешућује да је у Глини 12. и 13. свибња 1941. године извршен велики злочин: ухићени су сви мушкарци изнад 16 година (400 до 500) и стријељани у оближњем селу Прекопи. Павелићев министар правосуђа и богоштовља Мирко Пук је главни организатор погрома у Глини!
Свакодневна ухићења свећеника, учитеља, трговаца, чиновника, походи и пљачке по селима, одвијали су се од успоставе НДХ до почетка липња 1941. и нису могли остати непознати. О томе Степинац у писмима не говори, али зато пише о ”обраћењу”, ”вјерским пријелазима” Жидова и православних, у стилу ”приликом њихова примања треба бити пажљив пошто су посриједи материјални интереси”?! Чији интереси, оних чији су животи били угрожени и чија је имовина отимана?, пита се Фрањо Малетић у одговору Јаребу.
Степинац, као ”домољуб”, жели прикрити пред папом догађаје који срамоте његову државу. Он не жели бити тај који ће оптужити властиту власт у Риму код Светог Оца, јер је и те како свјестан да би то могло утјецати на признање НДХ од Ватикана.
Малетић с правом пише о ”Степинчевом гријеху”, то је контроверза на контроверзу, огољени Степинац, Степинац који се све више удаљава од канонизације јер не само СПЦ, већ и Ватикан савршено добро разумије посебно контроверзан став надбискупа Степинца о претварању Хрватске у ”католичку земљу”, што је била потпора, врло јасна потпора, усташкој власти у намјери и пракси затирања жидовске и православне вјере!
У погледу настојања надбискупа да пошто пото осигура признање усташке државе од стране Свете Столице, постоји још једно писмо (Степинац спомиње три извјештаја, једно нам недостаје) чији садржај јасно показује и намјере усташа и Степинчево политичко, заправо, проусташко размишљање.
Ријеч је о писму Алојзија Степинца одмах након његова посјета Риму и Светој Столици 7. липња 1941., а које у надневку носи датум 14. липња 1941. Конкретно, ријеч је о гледишту поглавника Анте Павелића које Степинац преноси Папи са својим коментаром.
Надбискуп преноси зашто Поглавник ипак тражи признање НДХ, али у писмо стижемо (стр. 97) до нове инкриминиране ситуације за Степинца.
Он каже: ”Не сумњам, Свети Оче, да се овдје води очајна борба на живот или смрт између шизме коју представља српство и католичанства које представљају Хрвати…”. Дакле, Степинац, ипак, има разумијевања за злочине усташа!
Мало ниже у писму опет хвали Павелића: ”Ако се и не може утврдити да је међу Поглавниковим сурадницима све онако како би требало бити, ипак се мора прихватити и вредновати чињеницу да је Павелић католички практикант, и да жели створити, успркос неким нељудским проблемима, католичку државу, и да су његову сурадници већином добри католички практиканти.”
И сада – посластица, доказ да је Степинац све оно што тврди СПЦ, то јест да није заслужио канонизацију.
”Њемачке власти обавијестиле су ме да планирају с подручја Мариборске и Љубљанске дијецезе протјерати 200 000 Словенаца, а можда и све, и колонизирати их у Македонију. Већ ме је Поглавник питао што мислим ако он одлучи замолити њемачке власти да промјене судбину Словенаца и да их се пребаци јер су католици, у Хрватску међу католике и да из Хрватске пребаце Србе шизматике у Македонију. Ја сам Поглавнику одговорио да би такво рјешење за несретне Словенце било боље јер би у Хрватској слободно могли исповиједати властиту вјеру, док би у Македонији, без цркава и без свећеника, њихова вјера била изложена прогонима (…)
Ратни министар (оп. Славко Кватерник) ме обавјештава да Нијемци намјеравају протјерати осталих 300 свећеника из истих бискупија који су до сада били затворени или у кућном затвору у споменутим дијецезама. Између осталог наш ратни министар као добар католик предложио је да речени свећеници буду депортирани у Хрватску, а за узврат с хрватског територија буде протјерано 300 Срба. Њемачке власти су већ одобриле овај контраприједлог.”
Дакле, понављам, црно на бијело: Степинац сматра протјеривање Срба доказом католицитета!
На крају, оно што заиста изазива ужас, ако би итко иоле писмен и продуховљен још сматрао да се Степинца може сматрати светим човјеком, или боље речено, да његова улога у рату није озбиљна препрека канонизацији (Трећи дио писма):
”Велико је занимање Срба шизматика да уђу у Католичку Цркву. Сигурно то чине под дојмом да власт подржава католичанство. Не може се негирати да их на то наводи биједа шизматичке цркве. Дубоко морално пропадање њихова клера доноси несрећу и казну народу. Нису дали никакву помоћ вјерницима у тренутку олује која их је снашла. Вјерујем, (истакнуо Д. П.) кад би Поглавник био 20 година на челу владе, шизматици би били збрисани из Хрватске.”
Повјесничар Хрвоје Класић, који је изјавио да је имао прилике погледати писма (на талијанском), и писао је о њима кратко за портал нет.хр (текст је препричан и дјеломице пренесен на порталу Новости, 26. 3. 2021.), доноси изјаву у изворнику, и још је грознија: “Credo, se il Poglavnik Pavelić restasse 20 anni a capo del Governo, gli scismatici in Croazia sarebbero del tutto liquidati”. Проф. Класић коментира: ”Нека ми бољи познаватељи талијанског језика јаве може ли се глагол “liquidare” ипак и некако другачије превести.” (били би потпуно ”ликвидирани”, а не ”збрисани” како доноси др. Малетић!)
Дакле, тако је и никако другачије. Степинац презире Србе православце и њихову Цркву.
Може се и треба рећи, без да ствар оправдавамо, да су тих година у Еуропи цијели народи бивали премјештени (чак и након Другог свјетског рата, диљем Средње Еуропе одвијале су се масовне размјене становништва и протјеривања!), тако да је можда Степинцу било нормално се сложити с ”премјештајем Срба” (исто ће у наше доба предложити Фрањо Туђман). Међутим, не, Степинац је требао поступити, ако се баш заговара његова светост, као онај епископ Бугарин, митрополит Кирил, који је легао на трачнице пред влаком крцатим Жидовима у Пловдиву и рекао: Можете, браћо, ове људе одвести у смрт, али преко мог леша. Зашто је, иначе, Степинац у листопаду 1943. проговорио о јединству раса у Богу, а против расистичких политика? И зашто је Степинац 1938., како сам већ писао, према свједочанству америчког исусовца Јохна ЛаФаргеа, који је писао енциклику (Хумани генерис унитас – Јединство људског рода) за папу Пиа XI. (необјављена јер је Пио XI умро неколико дана прије заказаног датума објаве а Пио XII. није је желио објавити), савршено добро разумио проблем антижидовства и расизма?
Има доста доказа да Степинац није марио нити за имовину Срба. Тако показује Степинчево писмо Павелићу од 3. листопада 1941. у којем загребачки надбискуп од Поглавника тражи да се српским монасима из Ораховице одузме самостан (некоћ у власништву Павлина) и да се то здање додијели трапистима из Рајхенбурга ”да буду тако у духовну и привредну корист надбискупији и у благодат читаве Независне Државе Хрватске”?! Ово се писмо налази споменуто у књизи бившег мостарског бискупа Ратка Перића ”Нада која не постиђује”, у поглављу о Степинчевим интервенцијама код Павелића (стр. 218) када Перић подсјећа да су ти монаси траписти (30 њих) ипак до краја рата били смјештени код Бања Луке у ”Марији Звијезди”.
Одговор државног тајника на ово писмо Степинац није требао пуно чекати. Кардинал Маглионе писмом од 11. српња (1941.) потврђује Степинцу да ће стићи папин изасланик, посјетитељ, походитељ, визитатор… Опат Рамиро Марконе и о. Гиусеппе Мазуки стижу у Загреб 3. коловоза 1945. у 17:30, бораве најприје код фрањеваца конвентуалаца на Светом Духу, а од 6. коловоза код надбискупа на Каптолу, остат ће Мазуки у Загребу до 20. ожујка 1946. Ситгао је, наиме, пронунцио у Београд, Бакарић и Тито сматрају да више нема потребе за присутношћу Мазукија (опат Марконе је отишао у Рим након доласка комуниста у свибњу 1945., кренуо је из Загреба10. српња 1045. с тајником А. Степинца монс. Лацковићем који је био стална веза између надбискупа и усташких власти, како ми је Лацковић рекао тијеком нашег сусрета 1993. у САД-у). Зато се обје Малетићеве књиге требају читати успоредно, комплементарне су.
Др. Малетић припрема нову књигу. Било би добро да у њој обради сусрет Тита и Степинца 4. липња 1945. у Загребу. Тито се састао са надбискупом Степинцем у данашњем Ловачком музеју у Улици Владимира Назора 63 у Загребу. На састанку је био и Бакарић. Сврха састанка, изречена одмах на почетку, била је да се прилике среде и спријече сукоби између свјетовне и црквене власти.
Ја сам већ дао сажетак тог сусрета из документације Надбискупског духовног стола (Бр. 5997, 1. X. 1946., двије странице) и књиге Гордана Акрапа ”Кардинал Степинац у документима Гестапа и ОЗН-е” (Загреб, 2016.), али Каптол (Кутлеша, Батеља, етц) не желе објавити (као што не објављују ни Степинчев дневник) писмо од 17 страница о том сусрету (надбискупов извјештај Светој Столици). Знате ли зашто? Јер би пропала пропаганда која говори да је Тито од Степинца захтијевао да се Католичка Црква у Хрватској одвоји од Рима. Али о тому другом приликом.
Малетић је направио огромну ствар: у великој мјери је успио учинити оно што је најтеже: обликовати знанствено утемељену и, што је посебно важно, како истиче један од рецензената, др. Жељко Крушељ, ”уравнотежену студију у којој су документи изнад било каквих особних виђења и политичко-идеолошких афинитета”.
Међутим, ситуација је јасна, сва ова католичка хрватска кампања да се Степинца прогласи бољим него што је био полако пушта воду на све стране. Степинац је мрзио Србе православне. А човјек који мрзи не заслужује титулу свеца.
Човјек, пак, који није мрзио, а заслужује канонски процес је шибенски бискуп др. Срећко Бадурина чију смо се смрти, 30. годишњицу (17. рујна 1996.), присјетили овај тједан освртом Бориса Милошевића у рубрици Абрахамова дјеца.
Драго Пилсел: Зашто ми није свеједно када се претјерује са Степинцем
Бискуп Срећко није се прихватио бискупске службе са жељом да буде почашћен, него напротив – прихватио је ту службу из чисте послушности према Цркви којој је увијек био одан. Зато је увијек остао редовнички скроман и свакоме приступачан.
Своју је бискупску службу обављао у тешко ратно вријеме и на подручју захваћеном ратом, Домовинским ратом, који је баш тамо био посебно тежак.
Био је у тешким приликама прави миротворац и мирољубац настојећи према свима ширити мир и добро према кршћанским начелима.
Лако замишљам да се молим бискупу Срећку Бадурини, као што се, на примјер, сваку вечер молим светом Леополду Мандићу и светом Васиљу Острошком. Био је потпун човјек и кршћанин, урес бискупскога реда.
Он се сврстао у ред оних којих нема мало, али су нарочито код нас мало спомињани и истицани; убројио се међу оне који су својим радом, љубављу, алтруизмом обогатили људе и вријеме у којем су живјели.
Није мрзио Србе, а камоли православце: загрљио их је и чувао!
Управо због постојања људи који као бискупи срамоте Цркву (читамо ових дана о заташкавању сексуалног скандала од стране умировљеног бискупа пожешког), најчешће националистичким испадима (каквих сам овдје показао о Степинцу), потребно је истакнути лик бискупа Бадурине.
Бискуп Срећко нам је, слободно то можемо рећи, светачки примјер како се треба цијелим својим бићем, све до смрти, упорно и неустрашиво борити за истину, правду и мир.
Извор: Аутограф.хр
