Priredila: Lidija Nikolić
REČ O LJUBAVI
Povodom sto godina od rođenja Danila Nikolića, i deset godina od smrti, priredila sam zbirku njegovih izabranih ljubavnih priča koja je naslovljena „Reč o ljubavi“.
„Retkost je da neko ovoliko i sa ovom ljubavlju učestvuje u negovanju lika i dela roditelja, kao što to godinama čini ćerka jednog od najznačajnijih srpskih pisaca XX veka. A sve što udene u nove rukopise, uvek je po jedan novi život za Danila Nikolića, oca Lidije Nikolić, čuvara porodičnih vrednosti, a time i vrednosti ovog naroda.“, kaže Sunčica Denić.
Danilo Nikolić je za života objavio osam knjiga izabranih pripovedaka, ali nijedna od njih nije bila izbor ljubavnih priča. Paradoksalno, on je u jednom intervjuu čak izjavio da osim nekoliko – nije pisao ljubavne priče! A u ovom izboru ih ima skoro 50!
Pored antologijskih i opštepoznatih, tu su i priče napisane u ranoj mladosti ili kasnije, objavljene u listovima i časopisima, koje nisu ušle ni u jednu njegovu knjigu.
Izbor obuhvata i nekoliko priča iz Danilove prve knjige „Male poruke“ iz 1957, koje su gotovo svim današnjim čitaocima, a i uopšte, potpuno nepoznate.
Potom, u knjizi su date i prvobitne verzije nekih priča (objavljene u listovima), koje su kasnije poslužile kao osnova za buduće priče u knjigama.
Pažljivom čitaocu pada u oči da je Danilo Nikolić napisao veoma malo priča koje opisuju srećnu ljubav. U pismu prijatelju, on kaže: „Zaista, kad si mi, pored ostalog, napisao: ‘Imaš li neku ljubav?’, mogao sam uobičajeno da odgovorim: ‘Imam jednu novu romansu’, ali to ne bi bio pravi odgovor. Tačan odgovor glasi: ‘Nema ljubavi.’“
Ali to ne važi za prvu, nezaboravnu, dečačku simpatiju:
„To osvetljenje, taj grom, taj trijumf koji me vazneo, iz koga sam šiknuo uvis
kao gejzir, smirio se posle, ali nikad nije nestao.
Sad, naravno, znam šta je sujeta, težnja za potvrđivanjem… Međutim, jadno je znanje i nemoćno pred uskrsnućem, pred valom koji nas zapljusne, potopi, prodre i prožme do poslednje pore.
Sreću smenjuje užas. Tad, užas zbog njenog odlaska. Kratko je trajalo to zagrcnuto blaženstvo, ta ljubav. Jer, to prvo, u tom uzrastu, iskonsko je, i prečisto. Ono čemu se ne možemo odupreti nikad, i niko. Zaista, veliki nalog prirode, nezavisno od svega što nas veže, okružava ili muči, mi hitamo da izvršimo sa milinom, isto koliko i sa zebnjom…
Poslednja tri dana bili smo neprekidno zajedno…
Svet nije postojao.
Ali su postojali vozovi koji odvoze voljene…
Sad, posle toliko godina, sa jednim drukčijim grčem, mogu mirno da izgovorim svaki pozdrav za rastanak, ali to je zbogom svemu.“
Izvor: Nova Zora
