Разговарала: Војислава Црњански Спасојевић
Превод: Ђорђе Тришовић
Карл-Маркус Гаус један је од најпознатијих и најнаграђиванијих аустријских и уопште писаца немачког говорног подручја, путописац, есејист и главни уредник књижевног часописа “Литература и критика”. Члан је Немачке академије за језик и поезију и жирија за доделу међународне награде “Александар Тишма”. Недавно је у Академској књизи објављена збирка његове кратке прозе Брод од камена, а домаћој читалачкој публици познат је по књигама У музеју одбачене будућности и Авантуристичко путовање кроз моју собу, али и по томе што је отворио београдски Сајам књига 2017. Мада живи у Салцбургу, Гаус је фокусиран и на наше подручје, нарочито Војводину. Потомак је Подунавских Шваба – отац је рођен у Бачкој Паланци, а мајка у Футогу, одакле су се иселили после Другог светског рата.
О свом првом сусрету са прадомовином пише у Музеју одбачене будућности, док је Брод од камена збирка путописних минијатура једног пешака и посматрача, у којима помиње Давида Албахарија, Ласла Вегела и Нови Сад, бечког вајара Андреаса Уртајла пореклом из Сомбора, али и Шибеник, у рату погинулог сарајевског писца и радијског новинара Карима Заимовића, те нобеловку Виславу Шимборску и лепоту ружних градова…
“ВРЕМЕ”: Брод од камена, како сте сами рекли, заузима посебно место у вашем стваралаштву. Зашто?
Управо зато што су то минијатуре, а не опсежне приче које сежу дубоко у прошлост, или репортаже којима одајем почаст читавом региону или одређеном европском културном пејзажу. То су импресионистичка, а понекад и филозофска запажања, погледи на европски свет. Осим тога, у већини ових минијатура призивам интензивне тренутке среће или тренутке из којих en miniature провеје велика историја.
Наслов књиге је симболичан и има везе с путовањем у Албанију. Шта он заправо значи?
Брод од камена је хотел усред албанског залеђа, а не на обали. Подигла га је једна породица у знак сећања на синове који су се утопили на путу до Италије. Но, хотел никада није примио госте. Другим речима, он је споменик пропасти, али и метафора наде у
бољи живот, често погажене, никад напуштене. Посреди је конкретан објекат који је у мојим очима безмало постао симбол нашег живота.
Једна од минијатура посвећена је сусрету с Ласлом Вегелом. Зашто је овај писац важан за Вас?
Вегел је за мене писац европског значаја, који с периферне позиције слика портрет региона којем се не поклања посебна пажња у светским размерама, бавећи се притом универзалним питањима. Он не показује само како је Нови Сад настао и како се развијао, не само како се Војводина развијала од Хабзбуршког царства до Титове Југославије: он пре свега показује да је Војводина лабораторија у којој се испитује како се може развити суживот различитих етничких група, језичких заједница, вера, како он може успети и како се може уништити.
Да ли се Нови Сад и уопште Војводина мењају са сваком вашом новом посетом?
У Новом Саду приликом сваке посете откријем нешто ново, у мом случају то су често врло мале ствари у које полажем велике наде. Примера ради, прошли пут сам позван у један ресторан (“Велики”) у ком се не само може одлично јести, већ се, уз храну и пиће, чак може постати паметнији. Наиме, у јеловнику је наведено и представљено укупно 26 националности, које су свој ДНК уградиле у генетски код Војводине и могу се пробати њихова типична јела. За мене је прави магични тренутак био када сам с издавачицом Бором Бабић, мојом преводитељком Емином Перуничић, Ласлом Вегелом, филозофом Драганом Пролеом и многим другим људима који су претходно присуствовали представљању моје претходне књиге, седео у “Великом”, месту у којем је магично било присутно оно што и Европа може бити. Или шта би требало да буде.
Професор и књижевни есејиста Новица Милић за НИН: Промаши боље
У књизи спомињете Давида Албахарија, затим вашег деду који седи на столици у стану у Салцбургу и носталгично гледа у правцу Бачке, а напослетку и Сомбор и вајара Андреаса Уртајла. Шта значе те цртице и шта их повезује?
То су све сами тренуци чежње. Давид Албахари који је био велики уметник и живео у далекој Канади. Тата, који је у Немачкој тужно гледао у прозор не престајући да сања о Фрушкој гори. Андреас Уртајл који је као врло млад избеглица из редова Подунавских Шваба дошао у Беч, прикључио се најмодернијој струји у вајарству и умро тако млад …
Познавали сте и Александра Тишму, а сада сте члан жирија за награду која носи његово име. Како га памтите? Који је његов значај за Србију, а какав за Европу?
Тишму сам једва познавао. Једном приликом је гостовао у “Литературхаусу” у Салцбургу, није се осећао добро, морали смо да позовемо лекара. Но, када су његови романи и дневници објављени на немачком пре двадесет и више година, о безмало свима њима сам говорио за велике новине. Наравно да је изванредан писац. Било би исправно и на месту да је добио Нобелову награду, но, Нобелов комитет, подједнако познат по добрим и лошим изненађењима, упадљиво заобилази Балкан. Велика је срамота то што је Иво Андрић и даље једини добитник Нобелове награде за књижевности Румуније, Бугарске, Македоније, Србије, Словеније и Хрватске.
У књигама, па и Броду од камена, углавном бележите приче о мање познатим историјским појединостима, често из малих места. Зашто?
Зато што не желим самом себи да се попнем на главу пишући као 1432. аутор о Паризу или првом слетању на Месец. А и зато што сам уверен да је периферија оно место на којем тајне центра излазе на видело, и то у судбинама тобож безначајних људи и у стварима које нису толико раскошне да би завршиле у музеју.
Многи од тих градова које посећујете и о којима пишете раније су били део Аустроугарске монархије. Европска унија заменила је велико царство какво је била та двојна монархија. Да ли данас сведочимо пропасти ЕУ или само трансформацији?
Хабзбуршка монархија, југословенско краљевство с бројним народима и народностима, једном ће покушај да се људи различитог порекла мирно окупе под једним кровом сигурно успети! Но, није лако толико земаља с толико различитих традиција навести да заједнички делају. Ја сам присталица разноликости и волим што у Европи постоји толико много језика, особености, разлика – али не смемо ни тек тако прећи преко тога да се они заснивају на нечем што им је заједничко, што их повезује! Другим речима, није никакав одважан покушај, нити некаква сензација то што је настала Европска унија; штавише, чудно је то што је толико дуго није било!
Како данас видите Европу?
Основне тешкоће у изградњи Европе данас потичу од огромних материјалних разлика између различитих земаља (као и унутар њих самих); затим од покушаја “бизнис-Европљана” да се као једина европска вредност уважава додатна економска вредност; и од глупог и сировог отпора националиста у свим земаљама, који заправо не верују толико у достојанство нације, колико у то да је људе најлакше придобити за себе помоћу националистичког патоса. А, иначе, националисти су скоро без изузетка људи који најмање познају културно богатство својих земаља. Без икаквог претеривања, али и без икакве надмености, тврдим за Аустрију: политичари из редова FPÖ-а (Слободарске партије Аустрије) најмање имају представу о томе које је духовне вредности Аустрија створила током векова; језиво су необразовани и зато толико сигурни у себе.
Ваша прошлогодишња књига Криви за незнање (Schuldhafte Unwissenheit) изазвала је по објављивању различите реакције. Како данас гледате на ситуацију у Гази, Израелу и, уопштено говорећи, на Блиском истоку? Како се читава ситуација одражава на свет?
Разумљив израелски ратни циљ да се оконча власт Хамаса није остварен, а Газа је након силног бомбардовања постала готово неподесна за живот. На Западној обали, израелска војска постала је заштитница екстремно десничарских досељеника. Све то је ужасно. Но, ужасно је и то што се одмах по масакру који је Хамас починио широм света зачуло клицање уједињених антисемита који данас воле себе другачије да зову и који су за себе присвојили толико важне и исправне појмове попут антиимперијализма, антиколонијализма, антирасизма, како би своју антисемитску пропаганду заогрнули плаштом напредности. Свет се окренуо наглавачке: феминисткиње свим срцем навијају за ултраконзервативне исламске терористе који сопствене жене угњетавају на најгоре могуће начине, квир-активисти излазе на улице због Хамаса који би им у Гази пресудио на лицу места, а у Немачкој се увелико одржавају демонстрације гневних глупака који заиста захтевају солидарност с мулама у Ирану. Наравно да се свуда где се Доналд Трамп појави ситуација одмах заоштри, тај човек наноси штету свима, а не само својим непријатељима.
Извор: Време
