Piše: Branko Milanović
Osećam izvesnu nelagodu što i sam doprinosim poplavi tekstova o veštačkoj inteligenciji. Svoj prilog toj temi već sam dao: u jednom tekstu pisao sam o tome kako digitalne komunikacije menjaju svakodnevni život u Kini, u drugom o tome kako bi Marks i neoklasičari mogli da gledaju na ulogu veštačke inteligencije, a nedavno i o tome kako bi mogla da izgleda društvena struktura novog distopijskog društva od kojeg neki strahuju. Ovaj poslednji tekst, zajedno s mojim radovima o američkoj homoplutiji i dodatnim prilozima Nilsa Gilmana, čini osnovu za naš zajednički članak koji uskoro treba da bude objavljen u časopisu Noema.
Pa zašto onda ponovo pišem o tome? Imam li nešto novo da kažem? Zapravo, nemam. Ali želeo bih da pokušam da sistematizujem ono što se piše o veštačkoj inteligenciji, jer ima mnogo tekstova u kojima se sve meša – svi mogući i zamislivi efekti veštačke inteligencije. Upravo takvi tekstovi i nastaju kada se suočimo s nekom važnom pojavom čije obrise tek nejasno naziremo. Ali trebalo bi bar da budemo u stanju da razlikujemo različita pitanja koja veštačka inteligencija otvara, kao i literaturu koja se njima bavi.
Najpre, tu su ekonomski i sociološki tekstovi o uticaju veštačke inteligencije. Oni se bave rastom udela nacionalnog dohotka koji pripada kapitalu, kao i viškom radne snage koju bi veštačka inteligencija mogla da istisne s tržišta rada i koja možda neće uspeti da pronađe nove poslove. Veštačka inteligencija se ovde posmatra kao i svaka druga tehnologija koja zamenjuje ljudski rad: pri datom nivou ukupne proizvodnje, ona smanjuje količinu rada potrebnu za njeno ostvarivanje.
Ipak, neke vrste rada veštačka inteligencija može da dopunjuje, dok druge može da zameni. Zasad uglavnom vidimo ovo drugo: kod programera, prevodilaca, pravnih asistenata, taksista, nastavnika i drugih. Ali ima i onih čije sposobnosti veštačka inteligencija može da unapredi i koji bi zahvaljujući tome mogli da ostvaruju veće zarade.
Uprkos tome, ukupan udeo dohotka koji pripada kapitalu verovatno će rasti, jer će se povećavati kapitalna intenzivnost proizvodnje, odnosno odnos kapitala i rada (K/L), dok stopa profita može ostati ista ili čak porasti. A gotovo sigurno, po našem uverenju, neće pasti toliko da poništi čitav rast kapitalne intenzivnosti proizvodnje.
Branko Milanović: Novi poredak AI: Suvišan kapital, suvišan rad, suvišni ljudi
Dohodak kapitalista takođe će verovatno rasti, jer kompanije koje se bave veštačkom inteligencijom imaju svoje vlasnike, a ti vlasnici su, kao i akcionari uopšte, imućni ljudi. Zato rast udela kapitala u nacionalnom dohotku istovremeno znači i rast dohodaka bogatih, a samim tim i veću dohodovnu nejednakost.
Šta se onda može učiniti? Po mom mišljenju, postoje tri moguća načina da se ovaj problem reši.
(A) Uvesti garantovani minimalni dohodak za sve one koji su zbog veštačke inteligencije ostali bez posla. To bi moglo da reši ekonomski problem, ali bi moglo da stvori psihološke i sociološke probleme. O njima sam već pisao, pa nema potrebe da to ovde ponavljam.
(B) Proširiti vlasništvo nad kapitalom tako što bi, na primer, svaki građanin dobio neprenosivi vlasnički udeo u vodećim kompanijama za veštačku inteligenciju. Ako udeo kapitala u dohotku poraste, ali kapital istovremeno bude u vlasništvu većeg broja ljudi iz različitih dohodovnih grupa, ukupna dohodovna nejednakost ne mora da se poveća.
(V) Nacionalizovati kompanije koje se bave veštačkom inteligencijom. To deluje kao razumna mogućnost ako imamo u vidu ono što govore zagovornici i istraživači veštačke inteligencije: konkurencija među kompanijama toliko je žestoka, a ogromni finansijski dobici deluju toliko blizu i primamljivo da niko nema ni vremena ni interesa da razmišlja o potencijalno katastrofalnim posledicama koje bi adaptivna veštačka inteligencija mogla da donese čitavom čovečanstvu. Što više verujemo da veštačka inteligencija može da izazove nepredvidive probleme čiju prirodu unapred ne možemo ni da odredimo, to je snažniji argument da ona bude pod kontrolom države. Profit koji stvara veštačka inteligencija mogao bi da se sliva u državni fond, a prihodi tog fonda potom bi se raspodeljivali svim građanima.
Opcije B i V slične su po svojim posledicama na raspodelu dohotka, ali je ključna razlika u kontroli. U opciji B kompanije ne kontroliše nijedan spoljni subjekt. U opciji V kontroliše ih država, i to ne prvenstveno iz ekonomskih razloga. To nas dovodi do sledećeg pitanja – onog koje prevazilazi ekonomiju.
Drugi pravac razmišljanja bavi se ideologijom ključnih osnivača kompanija u AI industriji, pa čak – mada je možda malo preterano tako reći – i svojevrsnim AI pokretom. Dobar primer je nedavni odličan esej Nikolasa Maldera „Čitajući Maksa Vebera u doba veštačke inteligencije“.
Ideologija osnivača i vlasnika AI kompanija je možda i važnija od ideologije ranijih pronalazača i industrijalaca poput Edisona, Tesle, Forda ili Karnegija, pošto oni veštačku inteligenciju ne vide samo kao tehnologiju koja zamenjuje ljudski rad, već kao silu koja će iz temelja promeniti naše živote, pa čak i iznova definisati šta uopšte znači biti čovek. Kada je reč o promenama koje tako duboko zadiru u naše živote, ideologija onih koji nas vode ka takvoj budućnosti svakako zaslužuje da bude pažljivije razmotrena.
Upravo to čine Kvin Slobodijan i Ben Tarnof u knjizi „Maskizam: Vodič za zbunjene“ (Muskism: A Guide for the Perplexed). Oni se bave ideologijom tajkuna iz Silicijumske doline zato što upravo njihov pogled na svet usmerava razvoj novih tehnologija. Tehnologije nisu neutralne – one su političke.
Novac svakako jeste jedan od motiva, ali nije jedini. Milenarizam, eugenika, traganje za utopijom i težnja da se ljudska vrsta proširi izvan granica Zemlje – sve su to elementi koje nalazimo u pogledima osnivača.
Te ideje važne su za nas ne samo zbog tehnologija koje oni razvijaju već i zbog njihove spremnosti da upotrebe politička sredstva i političku moć, kojom sve više raspolažu, kako bi stvorili društvo usklađeno s novim tehnologijama. Ili, u najmanju ruku, društvo kakvo oni žele. To već menja politički život u mnogim zemljama.
Čini se da osnivači pojačavaju tendenciju ka depolitizaciji koja je već postojala tokom neoliberalne globalizacije – kada su, na primer, brojne institucije izuzimane iz demokratske kontrole uz obrazloženje da će njima bolje upravljati stručnjaci. Tajkuni iz Silicijumske doline želeli bi da iz demokratske kontrole izuzmu mnogo više od toga. Čitav politički život mogao bi biti zamenjen odlukama koje donosi tehnologija. Ako ekonomske kompanije cvetaju pod centralizovanom upravom superiornih menadžera i vlasnika, zašto onda na sličan način pametne, tehnološki donete odluke ne bi mogle da učine i društva efikasnijim?
Treći pravac razmišljanja je filozofski. On postavlja pitanje koje je pre nekoliko dana, u vidu upozorenja, pokrenuo Džejkob Kokson, jedan od istraživača u kompaniji Anthropic: da bi roboti s veštačkom inteligencijom u jednom trenutku, kada njihovo delovanje postane potpuno autonomno, mogli da dokrajče ljude.
Sličnu ideju iznosi Metju Lovenstajn u zanimljivom radu „Zastarelost konja: Predviđanje budućnosti čovečanstva u svetu kojim dominira veštačka inteligencija“, u kojem današnje ljude poredi s nekadašnjim konjima. Broj konja se vekovima povećavao jer su ih ljudi koristili za sve i svašta, od poljoprivrede do transporta. Ali kako su poslovi za koje su konji korišćeni postepeno mehanizovani, oni su gubili svoju upotrebnu vrednost, pa je i njihov broj u svetu naglo opao.
Zar se, sugeriše Lovenstajn, nešto slično ne bi moglo dogoditi i ljudima – da ih veštačka inteligencija neko vreme zadrži, ali da, kako ih superiorna rasa veštačkih inteligencija bude smatrala sve manje korisnim, broj ljudi postepeno bude smanjivan, sve dok na kraju možda ne budemo i potpuno eliminisani?
Sličan tok razmišljanja okreće pitanje u drugom smeru: da li je moguće da je i nas stvorila neka druga vrsta, koju smo potom, kada smo postali dovoljno moćni, eliminisali?
Na kraju nas ovakav način razmišljanja – u koji neću dublje zalaziti jer o tome ne znam dovoljno – dovodi do pitanja šta je uopšte život i mogu li se mentalni i fizički svet u potpunosti razdvojiti.
I, na kraju, ne možemo sasvim da zanemarimo mogućnost da veštačka inteligencija ne ispuni obećanja niti opravda strahove koje trenutno izaziva. Ne samo da možda neće postati onoliko profitabilna koliko tvrde njeni tvorci i vlasnici – već bi mogla da se pretvori u ogroman finansijski balon. Moglo bi se čak dogoditi i da su njeni ekonomski efekti precenjeni.
Ne mislim da je analogija sasvim odgovarajuća, ali se dobro sećam pomame koja je zahvatila čak i veoma obrazovane i pametne ljude kako se približavala 2000. godina kada se strahovalo od takozvanog milenijumskog baga, Y2K. Prodavnice su, navodno, trebalo da ostanu bez robe, gladni ljudi da tumaraju gradovima u potrazi za hranom, a avioni da prestanu da lete.
Ali u tom slučaju stvari su se prilično brzo vratile u normalu: posle 1. januara 2000, dvadeset četiri sata kasnije, osvanuo je 2. januar 2000.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
