Piše: Raša Popov
Gde siromaštvo uđe kroz vrata, ljubav izlazi kroz pendžer!“. Tako govore Srbi u Pomorišju, u Rumuniji. Poslovica je zabeležena u zborniku Javorke Jorgovan, spremljenom ovih dana za štampu. Tu je iskazana pustošna sila materijalne bede. Što je kriza žešća, to je mržnja veća!
Među ljudima oko nas mogu se čuti krici te rastuće mržnje, ne samo u javno-političkom nego i u intimno-porodičnom krugu. Čujem o porodicama bačenim u nemaštinu. Često je uzrok njihovog sloma poznat: to je obično direktor koji je prodao mašine, ćapio pare i pobegao na neka svoja „Kajmanska ostrva“. Da postane direktor u „ona“ vremena morao je da se kune u svoju moralno-političku čistotu, a da u stvari bude podli licemer i karijerista. Kad je sistem puk’o, pravo lice se pokazalo — on je mlatipara, onda lakejstvom na rečima, sada u novorođenom kapitalizmu brutalnom otimačinom.
Porodica koju su taj sotona, ili vraška kriza zgromili, počinje da se rašiva. Otac sve više pije, u nastupima ljubomore tuče ženu (majku svoje dece), majka pokušava samoubistvo. Žive po dvorišnim kućama. Ili u „favelama“ sačinjenim od otpadne cigle i kartona. U nekoj porodici opet oboje supružnika se propiju. Ljubav i blaga reč sve su ređi. To se širi kao najgora socijalna bolest. Ne ograničava se na ljude iz potleušica i čatrlja. U strogom centru Beograda, ovih dana, razvedeni otac, lišen već dugo svog unosnog zaposlenja, ubio mecima majku svoje dece. Ona je, mučenica, žestoko i prekovremeno radila i izdržavala decu. I šta sad? Ćorsokak nesravnjive zloće. Svi su poraženi. Tu nije bilo borbe nego samo zločin.
Velika je borba koju ljudi bačeni na ivicu života u sadašnje vreme vode. U napuštenoj fabrici koja je do pre decenije proizvodila strateški industrijski artikal, jedan čovek borbenog karaktera i sjajne vrednoće, skrpio kućicu za sebe i svoje najdraže. Čeka ga neizvesno sutra kad neki tajkun otkupi ruinu pa počne da razvaljuje zdanje koje je bilo ponos „onog“ vremena.
Gospođi koja na ulici prodaje čarape (osam banki par), pre neki dan su zapretili: „Ako budeš i dalje to radila, bićeš odrapljena sa pedeset hiljada dinara!“. Gledao sam je u panici i pitao se: da li je ikoji od tajkuna bio odrapljen tako drakonskom kaznom. Jer da ona ima pedeset hiljada ne bi tu dreždala!
Stegnuta srca gledam te junake opstanka, kad u zimskim mesecima ribaju stepenice. Na stepeništu zgrade u kojoj živim ribala ih je sitna ženica, bolešljivog lika i čovečnog pozdravljanja sa stanarima. Ima dva meseca otkako je umrla u bolnici. Još pamtim njene duboko upale crne oči.
Poslovice su rezime vekovnog posmatranja života. Odista ljubav pred siromaštvom beži. Ali srećom, ima ljudi koji odolevaju toj prisili mržnje. Iz jedne varoši u Srbiji, poznatoj po nekadašnjoj industrijalizaciji, preselila se u Beograd ne samo jedna porodica. Ova koju znam, u Beograd je pobegla. Onde u srećnoj provinciji živeli su kod suprugove mame. Ta ih je jednog dana kao nezaposlene isterala. Došli su u Beograd. Ovde ih je primila mamina mama! Dakle, ništa bez stare gospođe i njene moći da suzbije mržnju i očuva ljubav. U tesnom stanu su baka i petoro dobeglica. Samo majka radi. Zato sad baka radi po kućama, da doda para za sve šestoro.
U Brazilu ljude takve sudbine i takvog statusa, nazivaju marginalni ljudi!
Ta se socijalna margina širi. Ali jedinu nam nadu pruža vest o bratu i sestri, sirotanima bez oca i majke, koji dele jedan te isti par cipela. Kad ona ode u grad, on sedi kod kuće u čarapama, i obratno.
Ljubav se ipak ne da isterati kroz pendžer, uvek.
Izvor: Kompas
