Пише: Милован Урван
У Црној Гори је коначно побиједила технологија. Додуше, не она која поправља путеве, смањује гужве или омогућава човјеку да стигне од једног града до другог прије него што му дијете заврши основну школу. Побједила је технологија која вас фотографише док возите. Радар. И тако је Црна Гора ушла у будућност.
Аутомобили су нам, на срећу, већ одавно у будућности. Имају камере, сензоре, адаптивни темпомат, аутоматско кочење, системе за препознавање пјешака, упозорење на напуштање траке и, код оних скупљих, вјероватно и способност да самостално процјењују има ли смисла возити овом државом. Путеви су, међутим, остали у једном љепшем историјском периоду. Аустроугарском.
То је ваљда та наша стратегија: аутомобил XXI вијека на инфраструктури XIX вијека, уз прописе који човјека враћају у доба када је најбрже превозно средство био коњ.
Ну, радар је, иначе, савршен за нашу државу. Не пита да ли је пут пројектован за одређену брзину. Не занима га да ли је ограничење логично. Не занима га да ли се на истој дионици послије кише прави језеро, да ли је коловоз оштећен или да ли сте на правом мјесту изгубили пола живота чекајући да се пропусти колона. Радар има једно једино питање: Колико сте возили? А држава има један једини одговор:
Платите. Ту се завршава филозофија саобраћајне политике.
Да будем поштен, не треба бити против радара. Треба бити против логике по којој је радар замјена за саобраћајну политику. Безбједност у саобраћају није исто што и саобраћајна репресија. Ако је циљ да људи возе безбједније, онда ограничење мора имати смисла, сигнализација мора бити јасна, а пут безбједан. Не може се од возача тражити европско понашање на црногорској инфраструктури, а европски стандард показивати само онда када треба написати казну.
