Piše: Milovan Urvan
Postoji jedan trenutak u životu svake ozbiljne diktature kada shvati da narod, osim ideologije, ipak voli i nešto drugo. Recimo — kapućino. Ili akva-park. Ili rolerkoster.
Tako je i Kim Džong Un došao do velikog ekonomskog otkrića: „narod koji ima novca mora negdje taj novac i da potroši.“ A ako već mora da ga potroši — zašto ga ne bi potrošio tamo gdje država gleda?
U Sjevernoj Koreji niču tržni centri, hoteli, restorani, bazeni, igraonice i turistički kompleksi. Iz Kine stižu čak i rolerkosteri i automobilčići za sudar.
Čovjek bi, naivan kakav jeste, pomislio da je Kim odlučio da svojim građanima omogući normalan život. Nije. Kim im nudi „kontrolisanu normalnost“.
Jer slobodno tržište ima jednu opasnu osobinu: ljudi na njemu počinju da rade stvari bez pitanja države. Prodaju, kupuju, zarađuju, štede — i, što je najgore, otkriju da mogu da prežive i bez države.
Zato je Kimov recept jednostavan: ako već ne možeš da uništiš potrošačko društvo, „stavi ga pod kontrolu“.
Napravi tržni centar. Restoran. Akva-park. Aplikaciju za plaćanje. I onda objasni narodu da je sve to dokaz veličine države. Tako kapital više nije opasan. Postaje patriotski.
Sjeverna Koreja je dobila i nešto što bi prije nekoliko decenija zvučalo kao loša šala: svoju potrošačku klasu. Nekada je komunistička država govorila: „Ne treba vam mnogo.“ Sada govori: „Treba vam više. Ali kupite kod nas.“
To nije baš kapitalizam. To je kapitalizam sa uniformom. I, naravno, sa kamerama. Jer digitalno plaćanje nije samo pitanje udobnosti. Ako država zna gdje kupujete, šta kupujete i koliko trošite, granica između ekonomske statistike i političkog nadzora postaje prilično tanka.
Kim, dakle, ne pokušava samo da usreći narod. On „kupuje vrijeme“. Više restorana, više robe, više zabave — i manje razloga da čovjek pita zašto je život takav kakav jeste. Pogotovo ako mu ponudite dobar burger.
U tom smislu, akva-park može biti efikasniji od političkog govora. Rolerkoster može biti ministar propagande. A tržni centar — institucija za očuvanje režima.
Samo što postoji jedan problem: ne mogu svi da kupuju, ne mogu svi u restoran i ne mogu svi na odmor. I ne živi sva Sjeverna Koreja u Pjongjangu.
Zato je priča o Kimovim akva-parkovima mnogo ozbiljnija od priče o akva-parkovima.
Ovo je priča o tome kako je „diktatura otkrila potrošnju kao instrument vlasti“. Posle gladi, došla je kupovina. Posle crnog tržišta, stigle su prodavnice. Posle šverca, aplikacije.
Možete imati rolerkoster.
Možete imati kapućino.
Možete imati luksuzni hotel.
Samo nemojte slučajno pomisliti da to znači da ste slobodni. Jer diktatura je možda naučila da prodaje zabavu. Samo još nije naučila šta da radi sa čovjekom koji, poslije dobrog ručka, sjedne i počne da razmišlja.
