Пише: Небојша Јеврић
Јунак мог детињства био је Милован Раонић Карсон, први диск-џокеј и песник у граду. Као студент објавио је танушну књижицу песама „Бјелопољска писма“.
„Скоро ће магле и кише јесење,
Хаџија спаковао вртуљке и продаје кестење…“
А онда је једног дана несрећни песник скочио са четвртог спрата у нигдину. Становали смо у истој згради, „сјеничкој“… Били смо „зулум буљук“, ми „зградаши“, како су нас звали.
Прекопута наше зграде, између пијаце и реке, биле су заглављене потлеушице муслиманске сиротиње. Често смо се тукли камењем. И они су били опасна и добра дружина. Најстарији Џинов и Баков брат, Мацо, спасио је мог брата Данка када је пао с моста у набујалу Љешницу. Моја мајка је његовој однела седам метара платна за стамболи димије. Али, ми смо наставили да се гађамо „боташима“ све док једнога дана није Глиба Секулића погодио камен у главу.
Док крв није потекла. Глибов отац је био секретар Градског комитета Савеза комуниста, па је избила фрка.
Највише сам се дружио са Тршом, и увек би се догодио неки белај кад смо заједно. Тог дана смо обојица добили батине. Онда су се наше мајке договориле да нам забране дружење. Тршов и мој стан је делио зид. Никад нећу заборавити батине које смо добили од Драгице и Војке кад смо ухваћени у покушају да испод кревета пробијемо зид како бисмо могли више да се дружимо.
У плетари облепљеној блатом живео је Сако, молер. Његова кућа је била последња у низу, до реке. Налазили су га поред прашњавих бјелопољских џада, како пијан спава са чврсто стиснутом флашом ракије у руци. Ишао је у молерском окрпљеном оделу, на којем су били трагови свих боја. Пио је данима пре него што би погодио посао. А погађао је само кад му нестане пара за ракију. Ипак су га сви радо узимали да им кречи – био је најбољи и најбржи молер у граду. Кућа је иза њега остајала чиста и домаћице су знале то да цене.
Док не би запевао, муцао је, али кад почне да пева, певао је најбоље од свих. Волео је старе песме из касабе, а многе нико сем њега није знао. Седео је на доксату потлеушице нагнуте над реком Љешницом, која је протицала кроз варош. У смирај дана слушали су га сви који су пролазили улицом поред „сјеничке зграде“ према дому здравља.
Много је воде Љешницом протекло за скоро пола века, а још се Сакове песме сећам. Кад би запевао „Свуђе киша, свуђе блато“ или „Низ поље иду, бабо, сејмени“, застајкивали су пролазници, а ми смо прекидали игру и слушали га.
Сака смо се сви прибојавали. Бојали смо се његовог карасевдаха.
Предратни левичар, али не и комуниста, професор математике Милоје Добрашиновић, по којем гимназија у Бијелом Пољу носи име, изнад свега је волео шах. И побеђивао је све, осим Сака. Причало се по чаршији о њиховим партијама.
„Ммм… мат… мматора дррртино, није ти ово матеммматика!“, зачикавао је Милоја Сако, добрано подгрејан ракијом, без које није могао да замисли живот.
Могао је Сако много више и много боље, али сем шаха и песме ништа није могло да пробуди у њему ону искру живота неопходну да би се покренуо. А онда се, једнога дана, зачула кукњава од прекопута…
Из нахерене плетаре истрчао је Сако са два ножа у врату. Покушао је да се закоље.
По молерском оделу је шикљала крв. Срушио се ту, пред нашим ногама.
Дом здравља је близу и неко је отрчао по хитну помоћ.
Окупили су се људи, а ми смо им се провлачили између ногу да видимо шта се десило.
Тада сам први пут видео заклана човека. Ставили су га на носила и однели…
И преживео је.
Преживео је забадање два ножа у врат. Само што више није ни пио, ни певао.
„Шта је то било, Сако?“, питали су га.
„Ккк… ара… севдах, ккк… омшија“, одговарао је и повлачио нови неочекивани потез на табли са шездесет четири поља.
Ретки су били они који су се у шах-клубу усуђивали да седну с њим за таблу.
Убрзо смо се преселили у Прушку, део града где је живео отменији свет, али ја никад нисам прежалио стан у „сјеничкој згради“ нити заборавио Мишка, Мока, Трша, Бака, Џина, Митра, Теру… Никад нисам престао да будем „зградаш“. Џин и Бако су погинули у кафанским тучама. Кечо Хелдић је изучио пиљарски занат на пијаци и отворио прву, па другу пиљару у граду. Кажу, направио милион евра.
Добио сам скоро писмо у којем ме подсећају пријатељи из „сјеничке“ да би ваљало да и о њима нешто напишем.
И ево, пишем…
Оно што је било до јуче куче, не да ми данас да будем пас, рекао би Карсон Милован Раонић!
Извор: Експрес
