Јаз између онога што се Палестинцима наноси и одговарајуће реакције међународне заједнице одувек је био огроман. Али сада је толико дубок и широк да у себе прогута и саму стварност.
Док извоз оружја за Израел из држава попут Немачке нагло расте, приче о строжим мерама и санкцијама које би друге европске земље могле да уведу остају само приче, пише Несрине Малик, колумнисткиња Гардијана.
Људи и даље гину у Гази, палестинске породице остају под опсадом на Западној обали, а израелска политичка десница отклонила је сваку сумњу да су ова кршења намерна, отворено говорећи свету о својим жељама и плановима.
Ево једног примера само из последњих неколико дана. У четвртак је израелски крајње десничарски министар националне безбедности, Итамар Бен-Гвир, детаљно представио план за незаконито етничко чишћење свих Палестинаца из Појаса Газе.
Објавио је и видео генерисан вештачком интелигенцијом, који је у међувремену обрисан, на којем палестински мушкарци улазе на покретну траку која их одводи у притвор, а из ње излазе изгладнели и уплакани.
Такође пре неколико дана, министар одбране Израела, Израел Кац, изјавио је да је земља „организована и спремна“ да протера Палестинце из Газе „на сваки могући начин“.
Ова морбидна представа наставља да се одвија, а њене сцене из дана у дан делују све мање уверљиво. „Савет за мир“ обећава да ће Газа бити „обновљена у корист“ њеног становништва, док израелски политичари истовремено, доследно и толико често понављају став да тим истим Палестинцима у Гази не сме бити дозвољено да напредују да тиме изврћу руглу такве изјаве.
Прошлог месеца, бивши шеф израелског Савета за националну безбедност, Гиора Ајланд, указао је на чињеницу да је израелско прихватање плана Доналда Трампа у 15 тачака било питање привремене војне тактике, а не дугорочног мира. „Израел нема интереса да Газа буде обновљена; за нас је боље да буде уништена генерацијама које долазе“, рекао је.
Моше Фајглин, који је раније, према Times of Israel, био „екстремиста са крајње деснице изопштен из политичког мејнстрима“, сада је надомак министарског положаја захваљујући савезу са странком Религиозни ционизам министра финансија Безалела Смотрича.
У недавном интервјуу, Фајглин је рекао да оне који не желе да напусте Газу треба натерати да то учине „на сваки могући начин. На пример, заврнућемо му воду“.
Овакве изјаве, које долазе из самог врха власти, често се одбацују као нешто што не представља став израелске државе и, с обзиром на то да предстоје избори, отписују као бомбастична, али на крају неозбиљна предизборна реторика.
Али људи попут Бен-Гвира и Каца нису маргиналне фигуре они су министри са веома широким извршним овлашћењима – за безбедност и одбрану – која су заиста користили да спроводе политику у складу са својим изјавама.
Бен-Гвир је поново отворио подземни затвор Ракефет, који је затворен осамдесетих година због нехуманих услова.
Монд: Уједињени Арапски Емирати за Израел и САД у потаји подижу војну базу у Сомалиленду
Успешно се заложио за увођење смртне казне за Палестинце осуђене за терористичке нападе, а усвајање закона прославио је тортом украшеном омчом.
Мучење и сексуално злостављање у израелским затворима широко су документовани, а због сексуалног насиља Израел се нашао на црној листи УН-а која обухвата сексуално насиље у ратним зонама. Како сам Бен-Гвир воли да каже: „Обећали смо, испоручили смо.“
Кац је одобрио највеће ширење насеља на Западној обали у последњих неколико деценија и оправдао тај потез тврдњом да он „спречава успостављање палестинске државе која би угрозила Израел“ недавно је подржао легализацију фарми у насељеничким испоставама на Западној обали и наложио Израелским одбрамбеним снагама да спровођење закона на Западној обали препусте израелској полицији, што представља прикривени корак ка анексији.
Како је почетком ове године написао посланик Кнесета Ахмад Тиби у листу Харец, у самом срцу израелске политике постоји једна фикција: политичари настоје да међународној јавности објасне и оправдају своју политику као да „расизам и екстремизам који сада покрећу политику владе постоје само на маргинама“. А заправо се налазе у самом срцу државе.
А ако су неке од екстремнијих изјава заиста само предизборна реторика, шта то говори о границама политичког дискурса у земљи у којој је масовно етничко чишћење део изборне кампање?
Шта то говори не само о будућности Газе већ и о свим Палестинцима на окупираним територијама, који живе под претњом рушења домова, милитантних досељеника и фактичке анексије Западне обале?
Чак и ако су ове политичке личности мањина, како по броју места које имају у Кнесету тако и по релативном броју људи који су за њих гласали, оне и даље држе полуге власти; против њих нема значајне мобилизације унутар земље, а остатак система није у стању или није спреман да их заустави.
То колико је њихово бирачко тело бројно или колико они уопште представљају Израелце у целини није ни најмање важно за судбину Палестинаца над којима им је поверена извршна власт.
Питање сада гласи: зашто се овим људима не верује када сами отворено говоре шта намеравају? Зашто нема осећаја хитности и огорчења?
Зашто се политике и јавно прокламовани циљеви израелске државе не схватају озбиљно и не дочекују одговарајућим санкцијама, трговинским и оружаним ембаргом и међународном осудом? Када је реч о томе колико се израелска реторика и деловање сматрају озбиљним, постоји огромна асиметрија.
Израз „од реке до мора“, на пример, када га користе Палестинци и њихови симпатизери, постао је стигматизован, а његово коришћење осуђује се. Али његово најекстремније тумачење – да на поменутој територији треба да постоји само један суверени народ – уобичајено је у Израелу.
Оснивачка повеља странке Ликуд Бењамина Нетањахуа наводи да ће „између мора и Јордана постојати само израелски суверенитет“.
Сам Нетањаху је прошле недеље присуствовао скупу у једној верско-ционистичкој јешиви, климајући главом у ритму каханеистичке песме коју су присутни гласно певали. „Сећај ме се, молим те, дај ми снаге само овог пута, о Боже, да се осветим, макар за једно од своја два ока, Палестини“, певали су, додајући: „Нека им се име избрише!“ „Више нема црвених линија“, тако је један колумниста Хареца описао ту сцену.
Међународна заједница је скретала поглед док су се црвене линије газиле једна за другом. То може бити само спој кукавичлука и прихватања, једва прикривеног млаким осудама ту и тамо, а заснованог на уверењу или помирености са тим да палестински животи буду осуђени на пакао.
Чињенице су јасне и бројне. Израелска десница има план и јасан правац, план који је веома дуго неговала, а који је сада добио додатни подстицај нападима од 7. октобра.
Неке од тих замисли можда није могуће остварити (етничко чишћење Палестинаца из Газе ограничено је чињеницом да не постоје земље које могу или желе да их прихвате), али велики део јесте остварив. Правац кретања је јасан и досадашњи резултати су у неким областима огромни.
Постоји јасна линија која повезује стотине хиљада Палестинаца протераних или примораних да побегну 1948. године са данашњицом. Безбедносна и репресивна држава у којој Палестинци живе, уништавање њихових домова и инфраструктуре, ширење насеља и цепање њихових територија, као и проширивање израелског суверенитета над њима на начине који их дехуманизују и угњетавају – све то служи томе да се обезбеди да се никада не појави будућност у којој су Палестинци слободни, а камоли будућност у којој напредују кроз сопствену самоуправу.
Извор: Данас
