Пише: Славољуб Тасић
Сигурно је најзначајнији збор који је под овим дрветом 1690. године одржао патријарх Арсеније III Чарнојевић, а пола века касније под истим дудом ће се збити ново окупљање које је сазвао патријарх Арсеније IV Шакабента
Да би изазвали слонове на борбу, дадоше им сок од грожђа и мурве (дуда).
1 Мак 6,34
Сматра се да је ова изрека везана за прастари обичај (из Антиохије?) да се ратоборност слонова подстиче соком од грожђа и црног дуда.
Данас знамо да и грожђе и дудиње дају енергију веома брзо након конзумације, подижу тоналитет организма, повећавају виталну енергију и утичу на бољи рад имуног, нервног и мишићног система. И сасвим је сигурно да су стари народи знали да ће и слонови које хранимо на овај начин бити физички спремнији, самим тим и ратоборнији.
О овом „библијском“ дрвету свакако је знао и архиепископ Сава II, када га је у порти будуће патријаршије, испред цркве Светих Апостола, посадио.
Свети Сава II (око 1200–1271) био је трећи српски архиепископ. Световно име било му је Предислав и био је син краља Стефана Првовенчаног. Угледавши се на свог стрица, Светог Саву, рано се замонашио и отишао у Хиландар.
За поглавара српске цркве изабран је 1263. (1266) године, након чега, по угледу на свог великог претходника, одлази на ходочашће у Јерусалим. Обилазећи земље Леванта, сусреће се са другом културом, обичајима, храном, са новом и непознатом флором. Сигурно је пробао разно воће, поврће и јела којих није било у Србији.
А у то време у источном Средоземљу једна воћка била је омиљена. Својим укусом, мирисом, бојом и лековитошћу издвајала се од других. Погађате, то је црни дуд.
Од њега су се правили сок, сируп, вино, пекмез, џем и друге посластице. И не само то, арапска медицина изузетно је ценила лековита својства дуда. А најлековитијим су сматрали једну врсту црног дуда, познату под именом дуд из Дамаска.
Дудиње са овог дрвета описане су као мање укусне, помало бљутаве, понекад и горке. Али биле су делотворније од свих других против грознице, маларије и дизентерије, против болести које су харале читавим Медитераном.
Архиепископ је чуо да су плодови ове укусне биљке корисни и као храна и као лек, а знајући да тог дрвета у Србији нема, пожелео је да понесе нешто корисно свом народу.
Са собом је понео саднице необичног дрвета, укусне воћке која је истовремено била и драгоцен лек. Вративши се у Србију, посадио је садницу испред цркве Светих Апостола, где је никло величанствено дрво које се дан-данас налази у порти Пећке патријаршије, на свега двадесетак метара од цркве и места где ће бити сахрањен.
У његову част, од памтивека овај дуд се назива шам-дуд, јер је Шам стари назив за Сирију, а становници Дамаска свој град и дан-данас зову Ал-Шам или Аш-Шам. Тако је Савин дуд постао запис овог величанственог ходочашћа, његово име нам говори о пореклу, а догађај који ће се десити након седам векова о његовој вечности…
У Пећкој Патријаршији обележена слава Покрова Пресвете Богородице
Човек који памти свој пут и порекло никада не изгуби себе
Патријарх Павле
Током лета 1957. године велико невреме захватило је овај крај, гром је ударио у стабло шам-дуда и располутио га. Гране су полегле по земљи, из њих су изникли нови избојци, развиле се нове крошње. Дрво је попримило доста необичан изглед, али се и даље развија и расте.
Седам векова након што је посађен, дуд је располућен, небески знамен хтео је да удвоји живот овог Метузалема. Јер у народу се верује да када гром располути дрво, а располућени делови наставе да се гранају и живе, суђено им је да сваки изданак поживи још толико.
Данас је то најстарији црни дуд у Европи. А сестринство Пећке патријаршије каже да је за дуговечност шам-дуда најзаслужнији Божји благослов.
Стога верујемо да ће старина и даље живети и памтити. До сад је упамтио увођења у трон и свечана устоличења многих српских архиепископа и патријарха.
Шам-дуд је сведок бројних историјских догађаја. Сигурно је најзначајнији збор који је под овим дрветом 1690. године одржао патријарх Арсеније III Чарнојевић, а пола века касније под истим дудом ће се збити ново окупљање које је сазвао патријарх Арсеније IV Шакабента. После ових скупова одлучено је да српски народ крене у велике сеобе на север.
Сећа се тешких и злих времена, турске окупације, комунизма, али и каснијих скрнављења, све до данашњих дана. Дубоко верујемо да нас сва ова сазнања учвршћују у памћењу и непоколебљивој вери.
Најстарији српски медицински спис, „Ходошки зборник“, неприкосновени је узор из кога су се црпели рецепти и запажања у све потоње.
Након што је први дуд унет у Србију (вероватно 1269), може се претпоставити да је почело његово расађивање. Верује се да од њега потичу дуд мурика у порти цркве Светог Ђорђа у Руднику код Србице и кара-дуд крај Муратовог турбета на Газиместану, оба стара од шест до седам векова, те да су народни видари и травари почели да га користе за лечење.
Употреба дуда се први пут помиње у „Ходошком зборнику„, који је настао почетком 15. века, претпоставља се у неком од српских манастира јужно од Саве и Дунава.
„Ходошки зборник“ се састоји из три дела: физиолошког, терапијског и астролошког. Поједина поглавља која се баве физиологијом у потпуности су усаглашена са учењима Хипократа. Терапијски део зборника садржи 79 различитих рецепата за лечење, који се већим делом ослањају на чувено дело Матеуса Платеариуса Liber de simplici medicina (дело настало 1161. године), које током наредна три века бива незаменљив приручник западноевропских лекара и апотекара.
У једном рецепту из овог зборника лист дуда се препоручује за лечење опекотина: „Јегда кто иждежет се. Чрнице листије истини и свари с оцтем и маслом и растрзај последи листије на дробно, положи врху издеженија“, односно мазање линиментом припремљеним од куваног дудовог лишћа у мешавини сирћета и масла (чрница = црни дуд).
Игуманија Пећке патријаршије: Од прашине и шута не можемо да дишемо
Хиландарски медицински кодекс представља драгоцен споменик не само српске медицине већ и српске културе.
Реља Катић
У Хиландарском медицинском кодексу постоји одредница о дуду или мурви, у којој се каже:
Дуд је топао, сув и спада у други степен. Садржи мало влажности. То је воће чијим се листом хране бубе од којих се прави свила (свилене бубе).
Постоје две врсте мурве: питома и дивља. Питома се зове бели дуд, а дивља ерпитос.
Од ње се прави електуарија која се зове дијаморон. Препоручује се онима којима је отекло грло или имају рану у грлу, или им је грло промукло.
Узми сок од мурве, маслиново уље, вино и оцат, и све помешај. Пошто мало уври, са том течношћу често испирај грло (гргоћи). Корисно је за горе поменуте болести.
Узми сок од дуда, скувај га са исто толиком количином меда, па му дај ујутру као лек за чишћење. Добро је за оне који пате од затвора.
Ако му даш прах од коре белог дуда, помешан са топлим вином – помоћи ће му. Ако ставиш кору белог дуда на зуб који боли, испашће му.
Своје дејство дуд може да сачува десет година.
Пажљивим ишчитавањем горњег текста закључићемо да је писац знао да постоје две врсте дуда и да се једна користи за исхрану свилених буба. Занимљиво је да ову врсту назива „питома“, што нас упућује на закључак да је у питању гајено дрво, односно дрво које није тако давно унето у Европу (вероватно од 7–8. века у Византију, и тек од 11–13. века даље на запад Средоземља). Друга врста, или „ерпитос“, засигурно је црни дуд, који се у време настанка текста Кодекса већ сматрао „дивљом“, или како то данас кажемо, аутохтоном врстом. Индикације, тј. намена ерпитоса, заправо потврђују да је реч о црном дуду.
Извор: Српски Компас
