Пише: Милан Пилиповић
Kада је Жорж Скригин питао Милицу где се запутила, камо иде, одговорила је: „У првој години рата мужа су ми убили, сада су и кућу спалили. Ех, да ми није ово двоје, знала бих ја куда”.
Фотографија Милице Тепић са сином Бранком и кћерком Драгицом, коју је 1944. године у Кнешпољу снимио партизански фотограф Георгије (Жорж) Владимирович Скригин (1910–1997), недавно постављена на мермерној плочи на гробљу, у селу Комленац код Козарске Дубице, оживела је сећање на ову Козарчанку. Милица овде почива од 1949. године.
Околности настанка знамените фотографије, која је патњу и жртву народа овог краја у Другом светском рату, дочарала њеним ликом, говори више и упечатљивије од сваке речи, објаснио је њен аутор. Његово сећање сачувано је у музејима и документима историје народа овог краја.
„Јануарско зубато сунце дигло се доста високо када смо добили обавештење да кренемо према Кнешпољу…Гостопримљиви Козарчани хтели су да нам олакшају ову офанзиву, па смо добили чак и коње за јахање. Заједно са нама кретао се и велики збег.
Сви они били су натоварени стварима потребним за дуже време. И када смо сишли у Кнешпоље, видео сам једну жену која је ишла изоловано од осталих. Она је једно дете носила, а друго водила за руку. На леђима, осим детета, носила је и неопходне ствари за одбрану од зиме и дуже офанзиве. То су јорган, торба са храном, лонци…”
Скригин потом, детаљно описује њено лице, на којем се јасно уцртавала патња, бол коју носи, колону иза које је заостала, због терета на леђима и у души:
„Јашући на коњу, поред ње, чекао сам прилику да је боље снимим. Отрчао сам двадесетак метара испред и легао у траву, чекајући да наиђе. Дубоко замишљена, она се приближавала, држећи и даље руку на лицу. И коначно израз који сам хтео са снимим, био је испред мене.”
Kада је Скригин питао Милицу, где се запутила, камо иде, одговорила је: „У првој години рата мужа су ми убили, сада су и кућу спалили. Ех да ми није ово двоје, знала бих ја куда.”
Кућа коју није хтео пламен
Овај познати фотограф, филмски режисер и сценариста, учесник Народноослободилачке борбе, рођен 1910. године у Одеси, данашњој Украјини, који се у Београд, са породицом доселио након Октобарске револуције 1922. године, снимио је неколико фотографија ове Козарчанке, али није записао њено име, презиме, нити било који податак. А онда је свако отишао својим путем, Скригин у партизанске јединице, а Милица, са децом, у дугој, непрегледној, изнуреној колони, тумарала је Козаром. Тако је дочекала крај рата, а онда, у мају 1945. године вратила се у Комленац. Све куће у селу биле су спаљене, али не и њене породице. Тако је, говорила је Милица, судбина хтела. Њен син Бранко, ког је родила у избеглиштву и стално носила, објаснио је:
„Наша кућа је запаљена, али ватра је није хтела. Горела је, тињала, и угасила се. Кров је остао читав. Можда је почела киша, или је то била Божија воља, промисао Свевишњег, никада нисам схватио”, испричао нам је много година касније Бранко Тепић, на чувеној фотографији, дечак на мајчиним леђима. Рођен је у Гарешници 1942. године, где је његова мајка избегла, заједно са још неколико мештана, суседа, родбине… Веровали су да ће у Мославини бити безбеднији, због немачке и усташке офанзиве на Козару. Али више нигде није било безбедно и зато је одлучила да се врати, преко Уне и Саве, у Босанску Дубицу, а онда, у збег на Козари.
„Рођен сам септембра 1942. године, месец дана после очеве погибије у Козари, у време непријатељске офанзиве на ову планину. Моме оцу било је име Бранко. Мајка ми је наденула исто име. Бранко. Да сачува успомену на њега, борца Козарског одреда, којим је командовао омиљени лекар Младен Стојановић.”
Тако нам је сведочио Бранко Тепић, по други пут избеглица 1995. године, када је из села Градуса код Сиска, током хрватске „Олује” стигао у Градишку, у Републику Српску, такође у колони, као његова мајка, пре пола века. Ипак, чешће је причао о Другом светском рату, родитељима, две године старијој сестри Драгици (умрла 1983. године у Совјаку код Градишке) и фотографији која је обележила његов живот, него садашњем времену.
Откриће идентитета жене на фотографији
Током неколико година, након ослобођења, најпознатија ратна фотографија послужила је као инспирација многим домаћим и светским уметницима. Често се помиње и као мотив Скендеру Куленовићу за поему „Стојанка мајка Кнежопољка”, мада за то не постоји историјска потврда. Међутим, Козарчани су у овој поеми и Милици Тепић препознали многе заједничке димензије.
Тек 1971. године, публициста Драгоје Лукић из Милошевог Брда код Градишке и новинар „Политике” Гојко Бановић из Паланчишта код Приједора, запазили су Скригинову фотографију на изложби „Путевима победе” у Босанској Градишци.
Одлучили су да потраже бар некога са ове фотографије, да сазнају ко је, заправо, жена са децом у избегличкој колони у Кнешпољу, која је својом појавом обележила Козару, страдалничку, али и пркосну планину. Ишли су од села до села, прешли целу Козару и Поткозарје, показивали фотографију и нико им поуздано није могао казати ко је жена са фотографије.
Кад их је пут довео у Комленац, село код Козарске Дубице према Костајници, а близу Јасеновца, где је, мање од две деценије после рата (1957) рођен Милан Тепић из исте породичне лозе, последњи народни херој Југославије, сазнали су да је то Милица Тепић са децом, кћерком Драгицом коју је водила за руку и сином Бранком на леђима. Пронашли су сведоке, потом њеног сина Бранка, који су потврдили идентитет, а непознаница решена. Поред фотографије више није писало да је то непозната жена са Козаре него Милица Тепић из Комленца.
Милица која је, због испаћености, тешког живота, сталних повлачења по Козари, спавања у рупама или на ведрини, разболела се и умрла 1949. године, знамениту фотографију није видела.
Ипак, црно-бели кадар, покрет, поглед, деца и велика шарена торба на леђима, са упратама које су се усекле на слабашна рамена, увелико је одредио живот њеног сина Бранка. Непосредно пре смрти, 22. новембра 2022. године, он нам је сведочио о својој породици и његовој избегличкој судбини. Говорио је о мајци, сестри и фотографији.
„Срео сам се са много познатих личности. Видео сам се са Титом на Козари. Упознао сам Бранка Ћопића у Београду 1983. године, на сусрету Козарчана. Kао симбол Козаре, наше борбе и суровог рата, трагичне судбине моје породице, фотографија је утиснута на Златник Привредне банке Сарајево, а њиме су даровали мене и сестру. Када сам у последњем рату био принуђен са породицом напустити Сисак и Градусу, где сам радио у школи, многе генерације ученика подучавао људским вредностима, ништа нисам понео, само златник и фотографију. Не за себе, и због себе, него за унуке.”
Једном избеглица, увек избеглица
Фотографијом која је доспела у цели свет, Жорж Скригин је пре више од осам деценија, заправо, отворио животну страницу дечака Бранка Тепића, којем је судбина одредила да два пута у два рата буде избеглица.
„Рођен сам у избеглиштву, мајка ме бежећи носила на леђима. После рата, ујак Марко Влајнић ме подизао, а држава школовала. Завршио сам Педагошку академију у Петрињи. У овом рату, ја сам опет са Баније, заједно са супругом Миљом, синовима Предрагом и Ненадом, кћерком Биљаном, снахом Олгицом, морао у бежанију. Као моја мајка.”
Бранко је избегао у Градишку, у Републици Српској. Ту је стекао петоро унучади, које је често чувао и водио, пружајући сву љубав, као њему и сестри мајка Милица. Ипак, срце га је вукло на Банију, где је провео највећи део живота. Он и супруга Миља, 2003. године, вратили су се и скућили у селу Паукова, тридесетак километара од Сиска. У град нису могли, јер је њихов стан од 75 квадрата додељен некоме другом.
Ко је једном избеглица, тај је довека у лутању, под туђим кровом, у туђој земљи, говорио је Бранко Тепић који је у Паукову, где је сахрањен, понео Скригинову фотографију, као сведочанство о лекцији исписаној животом. Фотографија, као изузетно вредно уметничко дело, живи и данас, 82 године после њеног настанка. Некада је била на пропусницама, објављена у енциклопедијама света, уџбеницима, у музејским поставкама, на великим паноима поводом прослава годишњица и важних догађаја из НОБ-а, у сталној поставци на Козари. Данас је публика може видети на изложби у Српској академији наука и уметности „И у ропству слобода”.
Загледан у мајку и сестру на најпознатијој ратној фотографији, често је понављао завет, речи истине:
„Колико је све различито, толико исто, јер историја и време се понављају. А људи долазе и одлазе. И носе свој крст, своју срећу или несрећу, радост или тугу.”
Извор: Политика Магазин
