Овај датум и овај град је, од некадашњег симбола хришћанског тријумфа у овом свијету, постао слика и прилика његовог, тренутног, нејединства и пораза
Пише: Наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
На данашњи датум, 1453.г. много бројније снаге отоманског императора Мехмеда II Освајача, освојиле су Цариград, мијенијумску престоницу источно-ромејског царства, и до дан данас, 570 година касније овај град је у рукама турске државе, политичке и правне насљеднице Мехмедовог царства. Посљедњем византијском цару Константину XI, у помоћ су притекли поједини храбри Ђеновљани и њихова флота, што се показало недовољно спрам турске силе. Римски папа је помоћ условљавао претходним примањем уније од стране Цариграда.
Овим хришћанским поразом окончало се раздобље Средњег вијека. Касније, много пута, указала се прилика да хришћанске земље поврате власт над древном престоницом која се протеже на два континента, али су велике силе са Запада (на првом мјесту Британија) зауставиле продор Руса 1878, и продор удружених балканских земаља у Првом балканском рату 1913.г.
У данашњем Истанбулу (чије име је је тек турцизирани изговор грчког „Ис Тон Полин“ назива за Град; или остатак оног КонСТАНтиноПОЛис – „Станпол“) као заточеник живи и дјелује Цариградски патријарх, док је Јустинијанова задужбина из 6. вијека Аја Софија, поново претворена у џамију, недавном одлуком Ердогана.
Зато је овај датум и овај град, од некадашњег симбола хришћанског тријумфа у овом свијету, постао слика и прилика његовог, тренутног, нејединства и пораза.
