Често чујемо да је живот сваког хришћанина сведочење, а оно је то у смислу мучеништва и искушеништва као страности у „свету овом“, у смислу мисионарења, као послаништва у свету и преношења искуства „света будућег“ и, најзад, делатног живота, којим иконизујемо и оприсутњујемо „свет будући“, колико је у нашој моћи
У свему овоме најважнији је управо живот, јер хришћанство није склоп апстрактних идеја и моралних назора, нити је искуство и сведочење хришћанина ствар норми и процедура, нити реторике. У пуком вербализму и реторичности увек има нечег манипулативног, лицемерног, што смрди на идеологију и овоземаљске интересе, укратко на свет моћи. А једина моћ и сила која би требало да нам буде блиска јесу моћ и сила Божија, за коју нам је речено да је у љубави и смирењу, пре у „слабости“ него у моћи у очима света.
Мисионар током последњих деценија постојања Руске империје, архимандрит Спироидон Кисљаков, сведочи како му је у мисионарењу највише отпора имао не према Христовом учењу, него због недостојног живота свештенства и верника, који би иноверне одбијали од хришћанства чак и када би их учење привлачило. Људи по неком унутрашњем инстинкту (образу Божијем?) увек теже целовитости и природно је и здраво да од других, а пожељно је и од себе, очекују јединство између речи и дела. Наравно и мишљења, јер није све само у говору, причању, изговарању научених и механичких фраза, него промишљеном и смисленом говору, као што није све ни у пуком деловању, које може бити безглаво и пренагљено, погрешно усмерено и одмерено, већ и оно мора бити промишљено и освешћено. Свако истинско искуство управо и јесте јединство мисли, речи и дела, нешто доживљено и проживљено, али и промишљено и осмишљено, и коначно кадро да се пренесе другима, тек тако пренето добивши свој пуни смисао.
Кад кажемо да сведочимо животом, то значи да сведочимо целином свог бића, мишљу, речима и делом, и то не виртуалним и пројектованим у неког идеалног и пожељног себе, него животом у ком смо, са овоземаљским ограничењима, па и сопственим слабостима и манама. Неко у нама треба да види човека, брата сличног себи, али који је способан да и њему нешто пробуди и да га за нешто загреје.
Дакле, наше сведочење није у усмеравању, у говорењу некоме шта и како треба, у истицању себе за пример и узор, или позивање на неке спољне ауторитете, свакако не у застрашивању и придиковању, већ је способност да некога пробудимо да другачије види ствари, да мало застане и промисли, да на трен изађе из колотечине, инерције и учмалости, као и да га загрејемо да пожели и поверује да је способан на следећи корак после тог буђења из омаме. Јер пуко буђење је ништа, оно је или само тренутак пре повратака на старо, који брзо бива заборављен и преосмишљен или може бити чак и опасно, уколико пољуља неке од илузија која нас одржавају у равнотежи, а да ништа није дошло уместо њих.
Дакле, већ живети је за сваког човека од савести велика одговорност, чак и кад не поставља себе у позицију учитеља, проповедника, отвореног мисионара, јер ми смо увек међу људима и никад нисмо довољно свесни какве трагове можемо да оставимо у њима. Наравно, не треба себе прецењивати, као да су све очи упрте само у нас и да смо много важни, као и да шта год радили или не радили можемо некога битно да променимо, али ипак треба бити опрезан, јер нити које нас повезују са другим људима су изузетно танане и сложене.
Та одговорност би заиста била огромна и неиздржива да не верујемо да је заиста „Христос посреди нас“, да је тајна Христова оно што живо делује међу нама и што нас повезује и да никада нисмо препуштени себи у тежњи ка целовитости и добру. И у вери да их не будимо и не грејемо ми, него Христос, али који нам је из љубави дао нешто од својих Божанских моћи, да животом и сведочењем позивамо људе ка њему, да их својим животом надахнемо да потраже извор тог пламена у нама, самог тог живота којим – поред све своје недораслости – живимо, а који је стварнији од свега што може да постоји у овом свету и који је сва његова истина.
Владимир Коларић
Извор: Компас
