Pre samog izlaska albuma, većina pesama se našlo u filmu „Tesna koža“, koji je na komičan način prezentovao omanji nervni slom malog čoveka zaglavljenog u socijalističkom sistemu koji ne funkcioniše više. „Buvlja pijaca“ je takvom scenariju legla kao budali šamar.
Album „Buvlja pijaca“ je ugledao svetlost dana pre 40 godina, 29. oktobra 1982. godine. Označio veliki diskografski uspeh, ali i kraj zlatnog perioda benda Riblja čorba, nakon čega su se dešavali većinom ekcesi, negativni ali i pozitvni. Pozitivni bi bili poneke dobre pesme, dok negativni…pa sve ono ostalo, viđeno i u muzičkom ali i radu frontmena benda Bore Đorđevića, mimo nastupa i scene.
Ipak. Riblja Čorba sa albumom „Buvlja Pijaca“ uspela je da napravi svoj najšarenij i najraznovrsniji album. Sačuvali su hard rok rifove i snagu prvih albuma („Ja ratujem sam“, „Neću da živim u bloku 65“), ali doneli si u eksperimente u vidu regea („Pravila, pravila“), balade sa gudačima („Dobro jutro“), kao i koračnice („Slušaj sine“) ali i karnevalski vesele kompozicaje, ironično intonirane naravno („Kako je lepo biti glup“).
Đorđevićeva poetika ulice je i dalje bila sveža, zanimljiva i dalje zaista oštra i bez pardona se bavila slikanjem svakodnevnih gluposti društva, urbanim otuđenjem, sa, naravno, zaokretima u ljubavno-bračne probleme ustajalosti zajedničkog života. Kritika u početku nije bila oduševljena albumom, ali publika je pohrlila u prodavnice ploča i kaseta, a kasije i na same koncerte. Produkciju je ponovo radio njihov stari (i strani) saradnik Džon Mekkoj sa kojim su prethodno radili na „Mrtvoj prirodi“. Sem pesme „Dobro jutro“, koja je i danas na koncertnim set listama benda, ostale danas, možda nisu na prvu loptu veliki hitovi, što se ispostavlja kao dobra stvar, jer kad rešite da ih poslušate i vratite im se, nisu potrošene stalnim radijskim emitovanjem.
Pre samog izlaska albuma, većina pesama se našlo u filmu „Tesna koža“, koji je na komičan način prezentovao omanji nervni slom malog čoveka zaglavljenog u socijalističkom sistemu koji ne funkcioniše više. „Buvlja pijaca“ je takvom scenariju legla kao budali šamar.
Međutim, pre izlaska „Pijace“, u periodu između trećeg i četvrtog studijskog albuma benda, pojavljuju se prvi veći problemi, kad je Bora svojim izjavama i ponašanjem postajao malo više od „simpatičnog“ trna u oku. Na turneji povodom trećeg albuma, ispostaviće se užasnog naziva, „Ko preživi pričaće“, ova uzrečica je dobila svoju katastorfalnu konotaciju kad je četrnaestogodišnjakinja iz Zagreba podlegla povredama, s obzirom da je stampedo ljudi oborio i prešao preko nje. U Ledenoj hali u Zagrebi se našlo te večeri petnaest hiljada ljudi, iako je kapacitet bio za deset. Nakon ovog tragičnog slučaja, i mediji kao i javnost počinju malo drugačije da gledaju na Čorbu, a i da malo podrobnije analiziraju Borine stihove.
Prvo je sve počelo pismom zabrinutog omladinca u „Ilustrovanoj politici“ koji je pisao o njihovim tekstovima, da bi se javilo nekoliko gospode iz SUBNOR-a koji su se žalili na pesmu „Na zapadu ništa novo“, pogotovo na stihove „Za ideale ginu budale“ i „Kreteni dižu bune i ginu“. Nakon toga se nastavljao niz onih koji su imali šta da kažu i pljucnu protiv Čorbe, neki koncerti su otkazani, a Bora je jednom prilikom morao da potpiše izjavu da će pesmu „Na zapadu ništa novo“ izvoditi na sopstvenu odgovornost.
Situacija se u međuvremenu smirila, a zvanično objašnjenje iz tog perioda je da je grupu odbranio predsednik boračke organizacije. Međutim, Bora će nekoliko decenija kasniti u nekom od intervjua reći da je stvar ispeglao, jer nečija švalerka je želela da postane pevačica i on joj je napravio pesmu. Naravno, nije rekao ko je dotična umetnica, ali danas se to može lako utvrditi, uz nekoliko klikova.
Naime, Đorđević je te godine pored pesama Riblje čorbe, bio autor i na albumu Generacije 5, kao i Kolibrija, ali i opskurne pop pevačice, koja nije dobacila do nekih visina, iako su od nje želeli da naprave jugoslovensku varijantu Samnate Foks ili Sabrine. Pevačica se zvala Alma Ekmečić, a njen najveći hit „Seks bomba“ je upravo pesma Bore Čorbe, sa istoimenog albuma koji je izašao, gle čuda 1982. godine. Pa vi spojite dva i dva. Da li onda možemo da kažemo da nije bilo Alme Ekmečić, ne bi se smirila situacija oko „Mrtve prirode“, pa možda ne bi ni bilo „Buvlje pijace“?
Na omotu albuma nalazili su se Godžila i King Kong, a i samo ime je odžvanjalo tako da priziva na neko zakopano blago ponovo pronađeno, pošto ga je neko drugi odbacio. „Buvlja pijaca“ ali album, sa druge strane i jeste odbačan iz stremljenja i pogleda rok kritike, možda ne svojom krivicom, ali je činjenica da danas neće dobiti mnoge pohvale koje zaslužuje.
Zato 40 godina kasnije, ovom albumu možemo da priđemo otvorenog srca i ušiju i iznenadiće vas, pre svega koliko je moderan album, pogotovo kad znamo da ovako šarenoliki albumi koji ne podžtpadaju pod jedan žanr, su danas aktuelniji više nego ikad. Naravno, pristupiti svemu sa onim dobrim starim narodnim geslom po kom bi bilo najbolje odvojiti autora od umetnosti.
Izvor: Danas
