Први дио можете прочитати овдје
Ко ради тај може и да гријеши, али ми смо још на вријеме да будемо разборити и да још о свему овоме хладнокрвно размислимо. Жустри смо, иначе, посебно ми, Црногорци, и занмо тјерати инат, чак и у приликама када знамо да тиме и себи чинимо штету. Али када се приберемо и дођемо „к познанију права“, ми ипак на инате заборавимо, па се темељито измиримо о снажно заиграмо братско коло слоге и љубави.
С обзиром на све ово, налазим да би био гријех не вратити се и не враћати се овом питању све дотле, док се уз братско споразумијевање свих заинтересованих искристализује најкорисније и најправедније ријешење по истом.
У тежњи за овим зажељех ево и ја да даднем свој прилог, па уз сву моју дужну обазривост према свакоме и према свачијем мишљењу , било да је већ услиједило, или ће по данас услиједити, предлажем да се новонабављени Мештровићев маузолеј за Његоша, претвори у меузолеј-кенотаф и да се, онакав какав је, (дакако без Његошевих посмртних остатака, који би и даље остали онамо гдје се сада и већ одавно налазе) инсталира на неком од оних брдашаца или брежуљака на Груди, која, како је познато, стоји у непосредном сусједству Његошеве Биљарде и цетињског манастира.
Како је општепознато, има покојника, сахрањених или несталих тамо-амо по свијету, који у разним мјестима имау совје надгробне споменике -кенотафе (празне споменик-гробнице), па би то свакако могао имати и Његош. Он је, као што је познато, по дјели своме јединствена и изузетна личност. Према томе, иако Ловћен стоји недалеко од Цетиња, ништа неће сметати, да поред оног свог скромног маузолеја на Ловћену, у ком по жељи својој и аманету свом почива, добије на Цетињу и свој маузолеј-кенотаф. Убијеђен да је мој став исправан, бранио сам и раније опстанак постојећег стања на Ловћена. Уз исто убјеђење браним га и сада. Поштовао сам и поштујем, иначе, свако и свачије мишљење по овоме, али ми изгледа, да би овакво ријешење проблема ипак било најбоље.
Нека ми у овоме не замјере званични фактори Скупштине општине Цетиње, али ми се чини, да би и они ово питање морали још претресати и да би о свакој братској и добронамјерној и на логици и фактима датој сугестији по дотичном питању требало да поведу рачуна и да по више пута још добро о свему размисле, прије приступања реализовању своје овдје поменуте одлуке, која, тако мислим, ипак још не би требало да се третира као неопозива.
Ко ради тај може и да гријеши, али ми смо још на вријеме да будемо разборити и да још о свему овоме хладнокрвно размислимо. Жустри смо, иначе, посебно ми, Црногорци, и занмо тјерати инат, чак и у приликама када знамо да тиме и себи чинимо штету. Али када се приберемо и дођемо „к познанију права“, ми ипак на инате заборавимо, па се темељито измиримо о снажно заиграмо братско коло слоге и љубави.
Знамо ми да Његош и дјело његово далеко превазилазе границе његове и наше Црне Горе и да он и другима припада, али знамо и то, да се питање ових споменика ипак највише тиче нас и да смо у великом броју позваних ипак најпозванији а и најодговорнији управо ми, Црногорци, како ће све то бити ријешено.
На Ловћену, иначе (и то ваља да признамо), Мештровићев рад, све да над Његошевим гробом и нема никакве црквице, несумњиво не би могао имати вриједност и значај своје функције, какву би имао било гдје ван Ловћена, јер је Ловћен сам по себи најљепши и највеличанственији споменик на свијету. Ове је од стране многих до данас више пута наглашено. И Љуба Ненадовић у својој књизи „О Црногорцима“, говорећи о Ловћену и Његошу, између осталог наводи: „Већега и постојанијег споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег’ мале гомиле камења према Ловћенском врху, према томе владичином споменику!? И кад не овом свету нестане брегова и људи, мени се чини, још ће трајати два црногорска колоца: Ловћен и Његош.“
Постављати по данас, дакле, било чију споменичку творевину на Ловћену значило би постављати споменике један врх другога. Међутим, Ловћен без Мештровићевог маузолеја Његошу, (или које друге нове споменичке творевине), и Мештровићев маузолеј, постављен на било ком другом мјесту осим Ловћена, заиста ће бити прави и монументални споменици, али један врх другога то заиста не могу бити и на Ловћену се међусобно искључују.
А онда, ми не смијемо заборављати, да је силуета оног постојећег стања на Ловћену, уз доминантан израз оног Његошевог надгробног споменика, ушла у грб наше Социјалистичке Републике Црне Горе и да то није случајно услиједило. Уосталом, свима нам је познато, да је Ловћен наша планина-љепотан и мета у коју смо вијековима гледали као у симбол наше слободе и као у звијезду спасења при узмицању пред освајачима.
Гласита је то планина и велики појам рода нашег кроз вијекове.
А природне љепоте Ловћена, и то је знано, надалеко су чувене и био би тежак гријех минирати поцршине ловћенског врха и мијењати његову исконску силуету, које је толико урезана у срца наша и поглед наш, отада нам трага постоји.
Уосталом свуда се у свијету чувају и његују природне љепоте, симболи и старине. Ми, поред многих других старина широм Југославије, брижљиво чувамо и тулбе Муратово на Косову. И право је исправно да га чувамо и што га чувамо, јер је и то докуменат и свједок једнога доба. И, наравно, колико и како будемо чували све то, толико ћемо моћи рачунати и са оцјеном у степену наше културе, а толико ћемо од тога и користи друге врсте имати.
Дакле, гдеј смо да смо, и ко смо да смо, и групе и појединци, у овоме, као и у свкаом другом питању нашег општенародног значаја, поставимо срца своја онамо гдје им је мјесто. Манимо се ината и посла који би нам могао донијети дане кајања. Одбацимо планове, чије би нас остварење могло учинити незадовољним самима собом. Не учинимо грешку, која се ни на какав начин и никада више не би могла исправити. Оставимо на миру Ловћен и Његоша, а монументалном вајарском дјелу нашег брата Хрвата, надалеко познатог умјетника Мештровића, дајмо мјеста у славном старом Цетињу и ту ће му добро бити.
А и Цетињу ће несумњиво добро бити, ако добије и тај крупни споменик.
Нико Јовићевић
Извор: Нин
