Да бисте се борили за равноправност жена, није довољно да научите неколико звучних флоскула попут “Жена није репродуктивна машина”, које ћете извлачити из рукава онда кад се то чини политички опортуним.
Прије него што кажем било шта друго на ову тему, имам једно питање за госпође из Женског клуба Скупштине Црне Горе: Колико сте, драге госпође, за вријеме вашег скупштиновања, појединачно или као Женски клуб, прогурале закона који побољшавају социјални положај најугроженијих породица у Црној Гори, а колико закона који унапређују положај жена, дјеце и других рањивих категорија?
Ово је, наравно, реторичко питање на које сви знамо одговор, али ево још једног: Прије него што сте се огласиле овим вашим недостојним, празнословним саопштењем, са колико сте младих мајки које ће, у складу са новом Владином одлуком, добити 500 или 1000 евра једнократне помоћи, разговарале и питале их да ли им тај новац ишта значи? Са колико сте родитеља који у наредних неколико мјесеци очекују принову разговарале и питале их јесу ли се обрадовали овој мјери и да ли ће им тих обећаних 500 или 1000 евра нешто олакшати када принова стигне?
Женски клуб, иначе, већински чине жене које нису у репродуктивном добу. Те угледне госпође се налазе на позицијама моћи и уживају привилегије које су просјечном грађанину незамисливе. Те жене не размишљају о томе хоће ли на крају мјесеца примити плату – знају да хоће, а у фебруару 2022, грађани Црне Горе су их частили платама у следећим износима:
• Бранки Бошњак – 2,245.17 евра,
• Весни Павићевић – 1,959.59 евра,
• Симониди Кордић – 1,833.05 евра,
• Тамари Вујовић – 1,717.03 евра,
• Данијели Ђуровић – 1,833.05 евра,
• Божени Јелушић – 2,228.63 евра,
• Кенани Струјић Харбић – 1,972.96 евра и
• Драгињи Вуксановић Станковић 396.43 евра (примарно запослена на УЦГ, гдје од грађана Црне Горе прима око 1,200 евра мјесечно).
Даље, из имовинских картона ових цијењених посланица знамо да ниједна од њих не живи у станчићу од 30 квадрата. Такође знамо да су неке од њих власнице или сувласнице више од једног стана, да имају сопствене аутомобиле, да самостално или са својим супружницима имају уштеђевине од више хиљада – па чак и више десетина хиљада евра. Када би нека од њих или њихових кћерки сјутра ишла на порођај, ако би се уопште порађала у државној болници, не би морала да брине да ли ће она и њено дијете добити његу и пажњу које су им потребне, нити би морала да калкулише колико новца треба дати бабици, љекару, анестезиологу и осталима да би била сигурна да све проћи у најбољем реду. И сада нам те врле, преједене госпође поручују са својих безбједних позиција моћи: Не треба вам пишљивих – опростите на мом лошем француском, јесам ли повриједила ваше свилене уши? – 1000 евра, треба вам системско рјешење проблема!
Најгоре, међутим, није то што нам поручују да нам овај новац није потребан, већ то што бесрамно тврде да ће ова мјера проблем учинити горим, јер ће “бити најатрактивнија за најсиромашније породице”. Ово крајње увредљиво запажање, које не би било ни достојно коментара да не долази отуда откуд долази, суштински дехуманизује оне на које се односи и своди их на неразумне животиње, које најкрупније животне одлуке доносе – дебелим цријевом.
Пљас, малоумна, крезуба сиротињо, најбоље још да вам дамо 1000 евра па да се безумно размножавате као зечеви!
Свима нам је јасно да ова мјера неће ријешити кључне проблеме који су довели до пада наталитета. Јасно нам је и да су нам потребна системска рјешења за унапређење положаја жена у Црној Гори, као и сви они закони, мјере и регулативе који се помињу у реаговању Женског клуба. Питање је, међутим, шта су Бранка Бошњак, Божена Јелушић, Драгиња Вуксановић Станковић и остале чланице Женског клуба урадиле као посланице у Супштини Црне Горе да те законе, мјере и регулативе заиста добијемо и гдје су уопште биле све ово вријеме? У Србији је ПДВ на опрему за бебе укинут прије пет година.
Шта су, дакле, ове госпође урадиле у протеклих пет година да се и код нас исто деси? И с обзиром на то да нису урадиле ништа, како их није срамота да из својих удобних скупштинских фотеља, са својим позамашним скупштинским платама, у туђе име одлучују да ли нам је ова једнократна помоћ потребна?
Неравноправност и тлачење жена јесу и те како стваран проблем у Црној Гори, иако су многе жене – о мушкарцима да не говоримо! – социјализоване тако да га не примјећују: једне га не примјећују јер наводно не погађа њих директно, (фамозно “ЈА се не осјећам угрожено, што значи да проблем о којем причаш не постоји”), а друге јер су интернализовале систем вриједности који тај проблем маскира и минимизује. Међутим, тај систем вриједности који напаја ту и такву динамику моћи није од јуче, нити ће се преко ноћи промијенити набоље или нагоре ако укинемо ПДВ на опрему за бебе или новопеченим родитељима додијелимо једнократну помоћ за принову. Оно што нас заиста повређује је репродуковање незрелих и неодговорних политичких рјешења која проблеме дискриминације и социјалне неједнакости не рјешавају тако што проширују корпус права онима који су у својим правима ускраћени, већ тако што траже укидање права онима који су за зеру напредовали на љествици социјалне правде – а управо на то се своди ово срамно реаговање Женског клуба СЦГ.
Да ли свака породица треба да добије исти износ помоћи, без обзира на то у којој општини живи? Да ли нам треба национална стратегија за побољшање положаја жена? Може ли ова мјера да погорша проблем? То су легитимна питања о којима морамо да разговарамо, али не на начин и не са позиције са које наступају посланице Женског клуба.
Ако потоји могућност да ова мјера помоћи има негативне ефекте на положај жена, ваш задатак, драге госпође посланице, није да нам тај новац избијете из џепа, већ да са позиција моћи на којима се налазите изнађете рјешење које ће те негативне ефекте неутралисати.
Жељка Светозара Ћираковић,
Грађанка Црне Горе која вас, чланице Женског клуба СЦГ, плаћа да будете шире и паметније од свог ушушканог, ужиреног политичког тура
Жељка Ћираковић
Извор: Фејсбук
