Пише: Оливер Јанковић
И данас бих радо завршио са овим теоријским уводом у српска навијачка очекивања на Олимпијским играма 2024. године. Преко 10 медаља укупно и преко 3 злата био би резултат који би надмашио све досадашње и југословенске и српске успјехе, и све резултате од када се, послије старих Грка, и Срби надмећу за олимпијски ловор. Такав би успјех увео српске спортисте међу 20 најуспјешнијих олимпијских екипа свијета. Поређења ради, поменути успјех Хрвата из 2016 (10 медаља – 5 златних) учинио их је тада 17. спортском нацијом свијета. У Лондону 2012. године Чеси су били 20. нација са 10 медаља (4-3-3), а исто мјесто заузели су Норвежани у Токију са свега 8 медаља, али од тога – 4 злата. Олимпијски тим Србије се од Лондона 2012 до данас „пење” на тој листи. У Лондону је Србија била 42. на олимпијској табели са 4 медаље (1-1-2); у Рију је била 32. са 8 медаља (2-4-2), а у Токију најбоље за сада 28. мјесто са 9 медаља и 3 злата.
Ако колективни навијачки транс има неке користи за људску душу, и ако се он не креће у правцу рата, убијања, међусобног сатирања, него у правцу игре и надметања у околностима гдје су „правила иста за све“, онда је збиља потреба да један колектив огледа своју снагу, вјештину и силу која га држи на окупу, најбоље остварена када се тај колектив такмичи скупа са свима другима, под истим условима, на истом мјесту, а поготово са онима који су бројем, новцем и политичком силом, на папиру, јачи од њега. Е то су вам – олимпијске игре. Бити међу првих 20 од укупно 200 нација на свијету, за малу и свим мукама растрзану Србију и српски народ, јесте збиља прави успјех.
Наравно, некада су олимпијски побједници уживали статус полу-божанства. Некада су саме игре стварале осјећај да се Небо спустило на земљу. И зато је био заповједан мир, обустава рата све док траје ово племенито надметање. Тај претхришћански пагански амбијент оправдавао је ово обожавање људи и игара. И не можемо одрећи ни хуманост ни побожност ондашњег олимпијског такмичара или навијача, с обзиром на цивилизацијске околности. У моредном добу имамо двије дилеме: како да се просвећени вјерујући хришћанин односи према манифестацији која има своје јасне паганске коријене, и – како не узети у обзир сав потенцијал злоупотребе, коју пропагандно, комерцијално, политички могу доживјети ове Игре? Оне се свакако не организују саме од себе, него неко добро моћан и спретан вуче конце! Шта ће онда, честити Србин, на надметању које је паганско и још политички инструментализовано од оних који нас тлаче?
Прво, ко није при себи, и сопствену православну вјеру може да доживи пагански и сујевјерно. Друго, овим свијетом свакако владају силе зла и свјетски моћници, па нам то не даје за право да престанемо да дишемо, да се крећемо, и да покажемо ко смо, шта смо и шта нам је Бог дао. Каква год да је закулисна природа сваког спортског догађаја (од Јокићевих кошаркашких подвига до Новакових тениских успјеха), нити један од њих, са све Олимпијским играма, није званично прокламован и објашњен као „поклоњење” неком паганском божанству. А јесте обзнањен као простор да се даровити људи сусретну и покажу шта знају. И не само даровити појединци, него даровите екипе и народи. Историја олимпизма је препуна управо оних примјера гдје су спорт, хуманост и врлина, побједили зло. Сјетимо се „двобоја” Џеси Овенса и Адолфа Хитлера, али и неких новијих малих побједа спорта над политиком, какве су биле долазак спортиста из социјалистичких земаља Руминије, Југославије и Кине у Лос Анђелес 1984. године, упркос бојкоту земаља Варшавског пакта, али и долазак земаља НАТО у Москву, упркос политичком бојкоту САД.
На предстојеће Олимпијске игре у Паризу велику сјенку бацају ратови који се воде у Украјини и Палестини, заоштравање односа у свијету, санкције руским спортистима (што се тиче такмичарског нивоа, изостанак њихових екипних спортова у Паризу не може се мјерити са изостанком оноликог броја земаља са европског истока 1984.). Ту је и велики страх од технолошки узнапредовалог тероризма. Драж и набој оног спортског момента прекривен је тамним велом трагедије и страха. Али управо је можда то још један разлог да у двије недјеље Игара, човјечанство покаже свој људски лик…
У наредним издањима наше рубрике ВАР СОБА представићемо појединачно српске олимпијске борце и њихове шансе да дођу до оног успјеха који је најављен у нашим насловима протекла два дана и данас „112 такмичара напада 12 медаља!“
