Данас се навршава 110 година од смрти великог мостарског пјесника Османа Ђикића.
Живот је провео у периоду између два крупна историјска догађаја: Берлинског конгреса и Првог балканског рата, у ери великог патриотског заноса и народне чежње за ослобођењем. Неке његове пјесме су постале чувене као севдалинке и трају до данас, попут „Ђаурко мила“, за коју се зна да је била једна од омиљених пјесама српске војске на Крфу, али и многих генерација широм Балкана све до данас.
Рођен је 7. јануара 1879. године у угледној грађанској породици.
Као ученик трећег разреда Гимназије, почео је да пише за књижевни часопис „Зора“, којег су основали Алекса Шантић и Светозар Ћоровић.
Аустро-угарске окупационе власти су примијетиле његов национални занос и записале да је Осман „најрасписанији и најраспјеванији присталица“ српске националне мисли међу муслиманима у Мостару, што им је био повод да га избаце из гимназије.
Школовање је наставио у Београду, Цариграду и Бечу, у којем је завршио Трговачку академију, и у којем се 1905. вјенчао глумицом Зором Топаловић. Након тога је неко вријеме службовао као банкарски чиновник у Загребу и Брчком.
У Мостар се враћа почетком XX вијека и постаје један од главних актера борбе муслимана за вјерску аутономију.
Заједно са својим друговима пјесницима, Омер-бегом Сулејманпашићем и Авдом Карабеговићем, издаје књигу стихова Побратимство 1900. године. Године 1902. Српска дубровачка штампарија А. Пасарића штампала му је књигу пјесама Муслиманској младежи. Годину дана касније 1903. године, у издању Српске штампарије у Мостару изашла му је збирка пјесама Ашиклије.
Оснивач је културног друштва босанскохерцеговачке муслиманске младежи Гајрет. Касније је у Сарајеву уређивао истоимени лист. Био је један од покретача и уредник часописа Мусават, који је 1909. године почео да излази у Мостару. Године 1910. покренуо је Босанско-херцеговачки гласник у Сарајеву а 1912. био је међу покретачима политичког листа Самоуправа и био му је главни уредник.
Разбољева од туберколозе и прерано умире 30. марта 1912. године, у својој 33. години.
Београдска Политика тога дана пише: „Млад, пун полета, у 33. години живота, морао је оставити недовршене и врло важне послове, човек, у чијим је рукама био онај златан конац политички, који би српском народу створио парламентарну већину, а Босни и Херцеговини лепшу будућност.“
Осман Ђикић је сахрањен у Мостару, а у периоду између два свјетска рата на његовом гробу подугнуто је спомен-турбе по пројекту чувеног Александра Дерока. Турбе, највише на муслиманском гробљу испред Карађоз-бегове џамије, по још нечему се издваја – име и презиме на њему исписани су ћирилицом.
Два пута је рушено: најприје су га 1941. срушиле усташе, затим је обновљено по завршетку Другог свјетског рата, да би га у рату 90-их срушили припадници ХОС-а (тзв. Хрватске одбрамбене снаге). Споменик је поново обновљен.
Османа Ђикића још нема у читанкама. Зашто – можда ће одговорити неки од следећих стихова које представљамо нашим читаоцима као помен великом пјеснику.
——————————————————————————
ЦРНОЈ ГОРИ
Црна Горо — кршевито ст’јење,
Кршно ст’јење, врлетно камење,
Гн’јездо славно тића — соколова,
Станче љутих лава и дивова!
На твом кршу, што се к’ небу вије,
Луч слободе ув’јек јасно сије,
Љута бура петстољетног мрака,
Угасит јој не би кадра зрака.
На твом кршу, крвљу пошкропљену,
Српско цв’јеће нигде не увену,
Српска слава на камену твоме
Вјечно сјаше роду србињскоме.
Са твог крша, са високог кама,
Вјечно брује струне на гуслама,
С’ твојих хриди пјесма слободарка
Весело се диже пут облака.
Здраво да си гн’јездо соколово,
Црна Горо, сунце Србиново,
Здраво твоји неприступни кланци,
Што их сиви скривају облаци!
Здраво да си храбри Црногорче,
Српска дико, несвладљиви борче,
Штитиоче српскога имена,
Сјајна зв’јездо српскога племена!
Здраво рода узданицо свога,
Љути змају крила огњенога,
Див-јуначе, српска славо стара,
Храбри синче, храбра Господара!
—————————————————————-
Химна Срба Муслимана
Хај, нек јекне пјесма лака,
Чедо нашег срца, жарка,
Нек напуни св’јет!
Мис’о наша света чиста,
Кô прољетно сунце блиста,
Кô априлски цв’јет.
Нек одјекне, нек се ори,
Наша нам је душа збори,
Појмо сложио ој!
Света вјера нам не крати
Именом се својим звати,
Љубит’ народ свој!
Појмо пјесму, браћо мила,
Правда ј’ увјек побједила,
Правду воли Бог.
У помоћ ће Аллах бити,
Свету своју милост слити
Врху праведног.
Појмо пјесму, нек се вије,
Нека братску љубав сије
Кроз наш завичај!
Српска вила ено хити,
Да нам ловор-вјенце кити,
Појмо сложно хај!
Г. Ћетковић
