Пише: Зоран Лутовац
Реакција на текст Бранка Милановића „Како Покрет води ка диктатури или грађанском рату“
Угледни професор Бранко Милановић, један од водећих светских економиста, у чланку о студентском покрету прво дугме на кошуљи текста закопчао је на погрешном месту па су му се и сва остала дугмад нашла на погрешном месту. Осврнућу се само на неке делове текста који је узбуркао интелектуалну јавност тезом да лоше вођени студентски покрет води ка диктатури или ка грађанском рату.
Када каже да је за разлику од покрета 5. октобра који је био покрет за повратак у легалност, овај покрет нешто сасвим друго – једноставно није у праву. Управо је студентски покрет прерастао у грађански покрет за повратак у легалност. Он је то у својој суштини и по циљевима и по начину на који су захтеви формулисани. Игнорисање легалности је непосредни повод за артикулисање захтева који су прерасли у захтеве за ванредним изборима.
Ствар је врло једноставна: ако не желите да примењујете закон или га примењујете селективно, онда би власт требало да врши неко ко ће поштовати Устав и законе.
Размимоилажење теорије и праксе
Када Милановић каже „покрет је постао антидемократски у начину свог рада и потпуно нетранспарентан“, он је само начелно у праву, али у конкретном случају његова примедба не стоји, јер он не коментарише покрет у уређеној демократској држави, него у аутократији где је режим узурпирао државу и инсталирао припаднике тајне службе у све опозиционе странке, синдикате, удружења и покрете. Начин рада у таквим околностима мора бити прилагођен стварности, а не усклађен са теоријским поставкама о демократском деловању друштвених покрета.
Другим речима, нетранспарентност је нужна у овој фази борбе ако делујете у аутократском режиму, који контролише све поре државе и друштва.
Претпостављати на основу изнесене тезе да ће држава бити вођена на исти начин као што се сада води идеолошки и програмски крајње хетерогени покрет – потпуно је неутемељено, најпре јер студентски покрет нема амбицију да води државу, него да обезбеди да се у држави одрже слободни и поштени избори, да се ослободе институције и да се успостави владавина права.
Кључни захтев студентског покрета је да нека будућа власт поштује Устав и законе, процедуре, институције и општеприхваћене вредности. Поредити студентски покрет са Црвеним кмерима више приличи пропагандној машинерији режима, него угледном професору.
Разговор је за Вучића када пристанеш на оно што он хоће
Такође, није јасно на основу чега Милановић сматра да је могуће са овим режимом разговарати о ограничењу корупције и јавном интересу када нам искуство говори да и у Скупштини и ван ње они институције искључиво користе за уже страначке и личне интересе. То показује и актуелни пример избора чланова Савета РЕМ-а – уместо да се уз поштовање процедуре и суштине саме институције бирају чланови који ће штитити јавни интерес – бира се насупрот томе РЕМ који ће штити интересе једне политичке групације и лични рејтинг Александра Вучића.
Такође илустративно, владајућа већина у Скупштини опозицију третира као непријатеља, а не као супарника и неће да прихвати ни један амандман опозиције, чак ни онај којим се исправља очигледна правописна грешка.
Испадоше студенти насилници
Када професор Милановић каже да студентски покрет заступа отворено насиље, то већ изазива запрепашћење, нарочито због тога што то читате у тренутку када Александар Вучић објављује да је помиловао од кривичног гоњења четворицу СНС-насилника који су једној студенткињи поломили вилицу. Због тога је, иначе пала Влада.
Уместо да када говори о насиљу акценат стави на Вучића, генератора физичког, вербалног, правног и институционалног насиља, он приписује студентском покрету позиве за насиље. А управо студенти позивају на ненасилни отпор насиљу режима. Не дува ветар зато што се померају гране, него се гране померају зато што дува ветар.
Дегутантно извртање узрочно-последичних веза
Дегутантно је рећи да је природно очекивати диктатуру као одговор на грађанску непослушност и блокирање саобраћајница.
Не, управо обрнуто: да постоји зрно рационалности и демократског капацитета природни одговор би био да се отклоне узроци те непослушности, ако не може другачије, а онда расписивањем ванредних парламентарних избора. Толико их је пута Вучић расписао када их нико није тражио, зашто их не распише сада уместо да аутократију претвара у огољену диктатуру?
Зоран Лутовац: Вучић нас довео на ивицу провалије и сада тражи да храбро закорачимо
Нелегитимна власт
Милановић каже да Вучићева „власт треба да буде ограничена“. Власт не да треба, него мора да буде ограничена према Уставу и законима ове земље. Вучић то игнорише, зато су студенти и грађани на улицама.
И ту долазимо до питања легитимности. Када је начин владавине супротан јавном интересу, правди и правичности, када је у нескладу са законима и уставом, онда таква власт није легитимна. Ако је владавина рђава, а закони неправични, грађански отпор је оправдан, чак и нужан. Грађански отпор тада постаје грађанска дужност.
Студенти неће власт, већ изборе
Каже проф. Милановић да ако Вучић и СНС буду принуђени да насиљем оду са власти, постоји могућност да кроз две или три године окупи 200 хиљада људи и руши нови режим.
Ово је атак на логичко размишљање с обзиром да студентски покрет не тражи насилан долазак на власт, нити уопште желе да дођу на власт, него само траже изборе. На другој страни, Вучић и СНС показују да су спремни да путем силе задрже власт упркос томе што немају подршку грађана. Студенти су имали више од 350 хиљада људи на улицама и ниједном нису позвали на насиље, отуда је изненађујуће позивати се на некакав преседан који ће потом бити легитимно оруђе у рукама радикала и неорадикала.
Милановић на основу погрешно постављене хипотезе поново извлачи погрешан закључак: „На тај начин Покрет у ствари установљава нова правила: представнички систем и избори више нису начин на који се долази (или одлази) са власти, већ је једини начин насилно свргавање режима који је изгубио Мандат Неба“.
Ово се приписује покрету који се залаже за одржавање ванредних парламентарних избора како би се вратила суштина и смисао у представнички систем. При томе, Милановић пренебрегава чињеницу о томе о каквом конкретно представничком систему и каквим изборима се у Србији се ради.
Студентима у блокади опада подршка, или…“свакога дана у сваком погледу све више напредујем“
А ради се о таквим изборима где нема ни минимуна услова за демократско исказивање политичке воље: узурпиране институције и медији, правосуђе под политичким утицајем, предизборна, изборна и постизборна крађа. Последица свега тога је да Вучић и СНС контролишу дословно све на свим нивома власти осим општине Медијана у Нишу: од месних заједница, преко локалних самоуправа, до извршне и парламентарне власти.
На основу низа погрешних закључака добијених на основу погрешних хипотеза Милановић изражава бојазан да би студентски покрет својим деловањем могао довести или до отворене диктатуре или до грађанског рата. Шта је порука? Побољшајмо аутократију да не бисмо добили диктатуру или грађански рат? Грађани Србије већински имају неке друге страхове и то не од студената, него од власти која је узурпирала државу, искоренила стид, правду и одговорност.
На мети Милановића су студенти, а не аутократска власт
Све у свему, Милановићева критика је усмерена на студентски покрет, а не на аутократску власт. У реду је критиковати било кога и не сме бити недодирљивих, али није у реду да професор такве репутације то чини скоро потпуно ван контекста аутократије у којој живимо.
Студенти само захтевају оно што и већина грађана жели: владавину права, заустављање пљачке и корупције, слободне институције, слободне изборе и слободне медије. Ми грађани, заједно са њима, желимо одговорну власт у демократској држави. И то можемо остварити само јединствени и солидарни. Овде се не ради о корекцији владања аутократског режима, овде се ради о системском успостављању демократске владавине, о успостављању демократског поретка.
Аутор је виши научни сарадник на Институту друштвених наука.
Извор: Време
