Пише: Зоран Јанковић
Too Much, режија Лина Данам (Нетфликс)
Негде при почетку есеја насловљеног “Феноменолошки и феминистички приступ женском погледу”, у студији под насловом Женски поглед – Револуција на екрану, ауторка Ирис Бре истиче и појашњава следеће: “Уобичајено је да гледаоце/гледатељке у биоскопској сали посматрамо као одвојене од платна које гледају. Они или оне су мислећи субјекти способни да анализирају филмски објект са одређене удаљености. Феноменологија филма, међутим, посматра ово искуство као непрестани дијалог између посматрача и посматраног. Гледалац или гледатељка успоставља контакт са филмом, он или она не гледа филм као нешто унапред познато или као нешто о чему има идеју, већ урања у материјалност филма. Гледаоци/гледатељке нису напросто присутни у биоскопској сали да би присуствовали пројекцији, они сами постају актери искуства на платну. Перформанс се догађа у Сали исто колико и на платну.”
Исправност тезе Ирис Бре можемо да испробамо и на узорку серије о којој се у планетарном смислу у последњих неколико седмица највише прича, а то је серија Too Much коју је Лина Данам, ауторка хит-серије Girls (актуелне у периоду 2012–2017), урадила за Нетфликс. Већ при тој одлуци ствари се приметно усложњавају, јер у причу нужно морамо да уведемо барем две наоко бочне а суштински изразито важне ствари: као прво, при свакој, па и површнијој анализи серије Too Much неизоставно се стиже до клизаве дистинкције између ауторског “рукописа” и маниризма; друго, иако није реч о метафилмском заплету, Too Much почива и на опсесији британским романтичним комедијама (ром-комовима), што на равни значења у значајној мери онеобичава овај серијски рад. Најпре о другом. Основна зачкољица прве сезоне Too Much гласи: млада жена, Американка, после болног раскида подуже везе, пристаје да оде у Лондон (и Енглеску) на махом безболно радно задужење. На тај начин добија прилику да дâ одушка властитој непролазној фасцинацији британским ром-комовима (махом оним који су настали под окриљем [стварне] филмске куће “Working Title” – рецимо Нотинг Хил, У ствари љубав, Четири венчања и сахрана…), а да, потом, можда и у стварности иживи властите снове о величанственој љубави после које се све из корена мења. То јесте фин и мудар замајац за серијску причу која се неприкривено креће у границама истог поџанра, а Лина Данам, укупно узев, у задовољавајућој мери раби и разрађује причу, уз (можда и сасвим личну) импресију да се тај мотив на махове ипак губи у покушају да се серија учини што универзалнијом. Међутим, у том аспекту не треба цепидлачити, јер евидентно је да је успостављена уверљива равнотежа између полазних ауторских намера с једне, и нужних креативних уступака с друге стране.
Осим тога, Too Much не бежи од британског друштвено-географског контекста, а од британских ром-комова без устезања преузима добро знану меритократску потку коју је тај филмски жанр запатио давних дана, пре тога преузету из дела Џејн Остин, у којем смо јасно научени да је срећа изгледна тек ако и када победимо сопствене фалинке. А управо те фалинке, ево, вековима уназад – што у књижевној, што у филмској и серијској обради – представљају можда и кључно погонско гориво у причама управо тог типа и таквих погледа на свет. На све ово складно је накалемљен подмотив судара култура (culture clash), који се не зауставља само на ионако минорним лексичким разликама између САД и Британије. У глобалистички упегланом и умреженом свету доминатна друштвена кретања махом су неутралисала културне разлике, те двоје главних јунака не морају да брину још и те бриге: романтична и веома анксиозна Американка и њена брзопотезна љубав читавог живота, енглески хипстер који на рубу тридесетих година живота живи од данас до сутра, чекајући славу на конто свирања у непознатом инди-рок бенду.
Међутим, онога чега у британским (и другим) ром-комовима има у симпатично минималним размерама, у Too Much стиже у изобиљу. Актери британских ром-комова махом су умерено неснађени и властитим предрасудама спутани цивили, којима је потребан тек мали подстицај судбинске лутрије да се прену и спознају властите потенцијале за пуну и праву љубав. У Too Much пак, имајући у виду досадашње стваралаштво Лине Данам (овде присутне и у својству сценаристкиње и продуценткиње, али и у лику страрије, веома депресивне сестре), доста тога гравитира око мотива никада превладане анксиозности и можда непобедивог нарцисизма.Тако је било у поменутој њеној серији, тако је и у овом делимично британском раду. Лина Данам је успела да се позиционира као генерацијски знак/дух времена, као усуд и неизбежна замка миленијалаца, и то је пренела и у подухвате справљене за 2025. годину. Истини за вољу, речени нарцисизам је на мање-више равне части дистрибуиран и на остале ликове, а врхунац стиже у епизоди у којој се Ендру Скот појави у улози хаотичног синеасте у покушају да постане нови Кен Лоуч. Ипак, и тако благо замаскирано инсистирање на нарцисизму, па још као нечему што се у овом свету једноставно подразумева, остаје разлог зашто се свако мало јавља утисак да у случају Too Much, мимо свих промена “на ткиву” основне и веома упадљиве формуле, гледамо вешто скројен “ремикс” Девојака, при чему ауторка ни не покушава да прикрије трагове те своје релаксиране ауторециклаже.
Наравно, све се то може подвести под увек згодну и вишесмислену аутореферентност, а то је овде пречица којом се враћамо негде на почетак овог приказа. Код аутора иоле артикулисанијег израза и јасних, канда и опсесивних тема, тешко је разграничити маниризам – који завређује макар прозивку и понеки знак питања – од ауторске самосвести и препознатљивости ауторског “рукописа”. Овим се својим радом Лина Данам додатно приближила једном старијем и искуснијем филмском песнику опседнутом приказима (економски) нимало напетих живота (углавном) Њујорчана, те њиховом потрагом за срећом: реч је о Вудију Алену, такође и потврђеном краљу анксиозности и аутофикције. А што се саме серије Too Much тиче, то јесте један од најквалитетнијих и најзаокруженијих серијских радова у ових шест-седам месеци текуће године, уз нужну ограду: свеукупно мерено, филм Сићушни намештај (Tiny Furniture, 2010) и даље остаје највиши домет Лине Данам у њеној вишекракој каријери (укључујући ту и излете у свет прозе).
Извор: Време
