Пише: Зоран Јанковић
Три изузетна остварења домаћих аутора захтевала су не само уметничку већ и егзистенцијалу одважност (ако је то уопште могуће разликовати). Желимир Жилник не посустаје, Стефан Малешевић и даље воли своје јунаке, Маја Новаковић одважно урања у пределе тишине
Није нужно само замишљати ту ситуацију – јер она се лако може и догодити (уколико имате срећу да такву разоноду можете себи да приуштите, уз све што чини ваш стварни и свакодневни живот) – наиме да у изнуђеним паузама приликом трчања са пројекције на пројекцију у склопу истог филмског фестивала нађете барем фртаљ сата и да нешто вредно прочитате. Тако, на пример, могуће је (било), у паузама/паузицама између бројних пројекција филмова са програма овогодишњег издања међународног фестивала документарног филма BELDOCS у Београду, већ на првој, уводној страници Речника заљубљеника у ситна задовољства Алена Шира, пронаћи следеће редове: “Ситна задовољства су као дисање. То је нешто што је у исти мах неопходно, веома лично и свима заједничко. Дишем за свој рачун (бојим се да је реч о о страховито себичној активности), али сви дишемо и дах нам се меша. Ја ћу наравно говорити само о својим задовољствима, будући да сам њихов поклоник, али уз извињење и с надом да ће она наићи и на друге поклонике. Уз претпоставку да су најједноставнији и најинтимнији осећаји истовремено и најуниверзалнији.”
Жилникова мајсторија
На страну дисање као ипак на првом месту биолошка условљеност, чини се да у метафоричком смислу и пратећи тај углавном илузоран асоцијативни лук, у неколико премијерно приказаних српских филмова са овогодишњег BELDOCS-а имплицитно затичемо, између осталог, и мотив дисања. Пођимо од најновијег филма (18. по реду) збиља великог Желимира Жилника – Реституција, или, Сан и јава старе гарде. Можда је очекивана жилниковска провокативност овде у другом плану (најпосле, климаво-килава реституција у нашој земљи испоставила се као посебно шокантан, трауматичан и буран друштвени процес), те је Реституција примарно ипак филмски еквивалент споровознијег пикарског романа у којем се главни актер – смирени, али и веома витални и уравнотежено предузетни старији господин, музичар и извођач џез, шлагерских и осталих нота с те стране музичког спектра у самоизгону на немачко говорно подручје – враћа у Србију како би ушао у одобрени процес реституције/повраћаја простране, а прилично руиниране породичне виле негде у доњем Срему. Ритам приповедања овог хибридног филма у жилниковском поимању и извођењу, те мешавина документарног и играног, као и мешавина натуршчика и професионалних глумаца (сви они глуме у мање-више истом или сличном регистру), ритам приповедања, дакле, потпуно је саобразан поодмаклој животној доби централног лика, што овај филм прецизније одређује као веристичко остварење, док свеукупан тон приче асоцира на серију Вруће плате, Жилникову серију сличне идеолошко-друштвене динамике између ликова. Поред тога, Жилникова Реституција је неусиљена комедија доминантних нарави, што ће рећи и комедија суштински исконкструисаних сукоба који се довољно лако могу превазићи. Сасвим очекивано, ово је још један од Жилинкових филмских есеја на тему сучељавања са обилним и веома дисперзивним историјским наслеђем, а тај сусрет уме да се изроди и у чеони судар. То се одлично да видети, рецимо, у сукобу између смиреног наследника који реституцијске “дарове” проактивистички (што би био рецидив дужег боравка на Западу) види као прилику за отпочињање новог поглавља у фото-финишу биолошког постојања, и, с друге стране, нестрпљивих наследника са бочне стране – зета, рецимо – који властиту похлепу покушавају да замаскирају хињеним исправљањем друштвених и међукласних кривди.
Осим тога, главни актер ће у једном тренутку бити суочен и са сведочењем вршњакиње о суровости његовог оца према класно и економски подређенима, док ће млађи морати да се задовоље благо искарикираном игром с незаобилазним вишком историје на овим просторима. На плану стила и основног приступа, Жилник се и овог пута определио за филмску приче наиве, праћену декламаторском глумом готово свих присутних (што доприноси жовијалности иницијално горке и суморне приче, а у исти мах представља и само-омаж ранијим радовима), те у Реституцији ипак нема прижељкиване оштрије и очигледније субверзивности, или се она напросто има тражити и детектовати на другим местима. С друге стране, уз сав биолошки и хронолошки терет на плећима доброг дела актера Жилникове приче, ово остварење доноси доста пропулзивних, забавних и духовитих ситуација: сцена у фризерском салону, грађанско хапшење реститутера на њиви, или ноћна романса ветерана. На све то Реституција пружа и задовољавајуће поигравање идеолошким тектонским променама на овом тлу за време потраге за најправичнијим друштвом, макар за неке, за пробране, за победнике ове или оне транзиције у низу. Имајући у виду минули Жилников рад и досадашњи опус, цинизма – у исконструисаним ситуацијама, или према актерима који нужно не морају да буду најплеменитији и најетичнији припадници људског рода – нема ни у траговима, те и Реституција, својим споровозним ритмом и повременом дигресивношу, плени благо покровитељском љубављу према свим актерима. Они ће, напросто, морати да наставе своје животе на истој тачки на којој су били и пре налета те номиналне судбинске и превратничке реституције. Повратка на старо и већ проживљено не може бити ни у историјском, нити у личном смислу.
Непатворена нежност
С друге стране, актери најновијег филма младог редитеља Стефана Малешевића (аутора филмова Гора и Мамонга), припадници малене Бекташе национално-верске групације у Северној Македонији, живе означени наслеђем обичаја, уверења, веровања, при чему се стиче утисак да су они властите егзистенцијалне пориве и дамаре у значајној мери хармонизовали са оним што им је кроз баштину дато на чување. Они коју су гледали и Малешевићеву Гору знају да код овог аутора, мимо бројних замки, нема (ионако увек јаловог и увредљивог) патерналистичког фолклоризма у приказу живота мањине која то збиља јесте, а која пак своју идентитетску посебност нипошто не исцрпљује инсистирајући на посебности свог мањинског профила. Насупрот томе, и у овом филму, насловљеном Крила и тло, Стефан Малешевић ствара тихо и крајње дискретно љубавно писмо рустикалној свакодневици људи који су потпуно (и драговољно) поринути у наслеђе. Крајњи резултат филма је суптилан, али и веома оштар приказ живота са баштином (и у баштини) доживљеном не као датост, него као дар који има способност да се увек изнова обнавља. У том погледу Крила и тло су беспрекоран рад, поступан и речит на узвишен и дубоко промишљен начин, при чему ту брзо налазимо на упадљиву копчу са посве другачије стилски постављеном и интонираном Жилинковом Реституцијом. У оба случаја (и у случају господина-наследника Арсина и у случају мајке, главе породице у Крилима и тло), брзо се покаже да су они мудри одабрани да буду фокалне тачке наративне конструкције и филмског приповедања, занимљиви актери у занимљивим причама или околностима. На све то, Малешевић овде нуди минуциозну и надасве беспрекорну ликовност израза. Он поново, као и у Гори, испољава непатворену нежност како према теми, тако и према актерима. Углађенији од једнако изврсне Горе, Крила и тло представљају и доказ зрелости која је изборена у међувремену. И у овом филму стижемо до оне увек пипаво-варљиве тачке дубоко личног и непобитно универзалног, што је већ само по себи голем подухват.
Храброст ћутања
Истински подухват је и нови, а први дугометражни документаристички рад Маје Новаковић, “у цивилу” историчарке уметности, која нас је очарала врхунским кратким (такође документарним радом) А сад се спушта вече. Овога пута рад дугог метра, Ко ће покуцати на врата мог дома, доноси разраду претходног филма, уз артикулисано и изборено ауторско самопоуздање, те ауторка задржава све оне тропе личног стила и филмског светоназора приказаног у краткометражној изврсности. И док смо у претходном филму пратили свакодневицу две времешне и на тишину свикле баке у босанским врлетима, овде добијамо мушки еквивалент тога – пустињака на осами на сличној “адреси”, при чему ни овог пута нема додатне контекстуализације његовог живота.
У том погледу Маја Новаковић је већ сада показала мајсторство филмског приказа морфологије тишине и циљано тихих и аскетских егзистенција, са намерним изостављањем прецизирања околности које су довеле до таквих животних избора. Самозатајни и видно уморни актер њеног новог филма, уз то очито фокусиран да напросто издржи то што му је дато и што му је допало, оставља утисак онога што је, рецимо, Серђо Леоне урадио у случају безименог лика који је тумачио Клинт Иствуд у Доларској трилогији, где гледаоци, свако са својих светоназорских и преференцијалних тачака имају да учитају оно што им је воља, не би ли некако, а што потпуније, схватили и “сварили” сву ту недореченост и тишину. И заиста, ово можда и јесте прича о морфологији до самог краја неизреченог губитка – у молитви актер помиње “њега” који га можда и не чује, а који му толико недостаје, с тим да то лако може бити и, рецимо, одсутни син, али и сам Свевишњи који ћути јер, једноставно, није обавезан да се огласи – те се на тај начин отвара поље за полемику да ли је онај који је одсутан самим тим још више присутан. Оваква поставка, уз то, даје повода и за гледалачка преиспитивања која, онда, откривају и речите просторе, просторе личних избора, учитавања и претпоставки. И овај филм Маје Новаковић пружа задивљујућу ликовност која је постигнута уз минимум изражајних средстава и захвата, а намеће се и као моћан и крајње сугестиван есеј на тему можда лековите, а можда и оптерећујуће контемплације. За читав овај сплет била је потребна не само ауторска него и егзистенцијална одважност.
Извор: Време
